Зашто је Иван назван Грозним? Шта је потребно да би неко постао цар

Европско средњовековно друштво било је строго хијерархијско, што се огледало у титулама и називима функција. На врху је био император, затим краљеви, кнежеви, војводе, маркизи, барони и други. Аналог речи „император“ у средњовековној Русији био је термин „цар“ (лат. Caesar – кесар, титула владара Римског царства). Добијање титуле цара у Русији имало је огроман утицај на историју земље, али за тим је стајала борба дуга вековима.

Први цареви у словенском свету

Први владар који је себе назвао царем на словенском подручју био је бугарски владар Симеон I, почетком X века, а његов царски статус признала је и Византија. У 1349. титулу цара добио је Стефан Душан, владар српске средњовековне државе из региона између Косова и Црне Горе, зване Рашка. У вези са Русијом, реч „цар“ по први пут налазимо у писму цара Светог Римског царства Максимилијана I упућеном Ивану III, уз назив „велики кнез“.

16.јануара 1547. у Успенској цркви Московског Кремља Велики кнез Иван Василијевич (Иван IV) крунисан је за „Цара све Русије“. Ову церемонију припремио је митрополит Московски Макарије, који је на основу византијских обичаја саставио протокол крунисања. Макарије је био и иницијатор да Иван добије царску титулу.

Примање титуле није био само нови назив – царски статус је имао важну улогу у потврђивању водеће улоге Москве у свим руским земљама и означио почетак великог геополитичког помака: Иван Василијевич је тиме својом титулом стајао раме уз раме са европским императорима.

Први званично признају царску титулу Ивану IV 1555. Англичани, а затим и Данија. 1561. титулу потврђује и константинопољски патријарх Јоасаф.

1576.Максимилијан II, цар Светог Римског царства, разматра могућност да Иван IV добије титулу „Цар Истока“, док он сам остаје „император Запада“. Иван је ову понуду доживео скептично – важније му је било да буде признат као цар Русије. Ипак, ова понуда је фактички значила признање царске титуле руском владару.

Папа римски и Пољска: непријатељи признања

Најтврдокорнији у овом питању био је папа римски. Католичка црква сматрала је да само Папа има право да додељује царске и краљевске титуле. Поред тога, Ватикан је штитио концепт јединствене европске империје са једним сувереном – царем Светог Римског царства.

У овој борби папа је имао важног савезника – Пољску. Признање царске титуле од Пољске и Литваније било је Ивanu IV веома важно.

Борба за уједињење руских земаља

Вековима пре тога постојала је једна велика руска држава – Древна Рус. Касније се једнина распала и у XIV–XV вековима настале су две Русије: Московска и Литовска, повезане историјом, језиком и културом. Ове две Русије су се бориле за уједињење свих руских народа под једном круном.

Према пољским и литванским историчарима, Пољска има право на руске земље, а чак се и измишљала легенда о римском пореклу литванске династије Гедиминовића, која је „спасавала Рус“ од Татаро-Монгола.

Као одговор на ове тврдње, митрополит Макарије је иницирао стварање „Степене књиге“, у којој су подвизи руских кнезова водили до Ивана IV као првог богоизабраног цара. У овој књизи Московска Русија је приказана као наследник Византије.

Пољско-литвански савез и сукоб

1569.Пољска и Литванија се уједињују у Реч Посполиту, а Пољаци заузимају значајан део Литовске Русије, укључујући Кијев. На историјским руским територијама сада постоје два ривала – московски цар и пољски краљ.

Пољска је одбијала да призна царску титулу московских владара, јер би то значило признање московске власти над целим руским земљама.

Пошто је цар Иван IV проглашен, пољски краљ Сигизмунд II је у писму Ватикану упозорио да признање Ивана за цара може угрозити пољске територије и ојачати Москву у Молдавији и Влашкој. Чак и кад је Лажни Дмитрије I дошао на московски престо уз подршку Пољске и користио титулу „цесар“, Сигизмунд III га је звaо само московским кнезом. Пољска је Русију признала за царство тек 1764, када јој је држава већ била на измаку.

Руска црква и јачање Москве

1589.у Москви је установљено патријаршество, а први московски патријарх Иов добио је титулу „и свеа Русије“, што и данас има значај. Постепено, све православне цркве, укључујући Константинопољ, признале су Москву за духовног вођу руског православља.

Брестовска унија и пољски одговор

Пољска је 1596. одговорила Брестовском унијом, којом је створена гркокатоличка црква у Украјини и Белорусији, с византијским обредом, али у јурисдикцији папе. Ово је био начин Пољске да смањи утицај московског патријарха.

Титула цара у 17. веку

1654.након Перејаславске раде, Левобрежна Украјина је припала Москви, а руски владар Алексеј Михајлович почео је да се назива „царем свих великих, белих и малих Руси“ – што је значило претензије на територије Литовске Русије. Московска победа у овој борби била је окончана поделама Пољске крајем 18. века, када је Реч Посполита престала да постоји.

Црна легенда о Ивану Грозном

Иван IV Василијевич, познат као Грозни, постао је мета западних представа које га представљају као „ужасног“ (the Terrible), што није дословно превод речи „грозни“. Ово је део феномена „црне легенде“ – намерног искажене негативне слике о неком народу, држави или лидеру.

Основне карактеристике црне легенде су: упадљив пад, искривљена верзија стварности, успехи као случајност, корупција као мотив, варварство, жестокост, неморалност и понављање једноставних стереотипа.

Средњовековна пропаганда Пољске користила је ову методу да дискредитује и Ивана и Русију, посебно на тему његове наводне жестокости.

Колико је Иван IV био заиста суров?

XVI век је био суров век, и крвопролиће се дешавало широм Европе. На пример:

Масакр у ноћи Светог Барболомеја 1572. у Паризу, када је убијено хиљаде протестаната гугенота.

„Крвави савет“ војводе Албе у Шпанији, који је изрекао око 9000 смртних пресуда у борби против побуњеника.

Англија је за време краља Хенрија VIII имала десетине хиљада погубљених, а краљица Марија Тјудор („Крвава Мери“) спалила је стотине протестаната.

Према „Синодику опалих“, списку жртава којима је Иван IV у каснијем животу упућивао молитве, број жртава износи око 3000 људи. Поред тога, у Новгороду је убијено од 2000 до 15000 људи приликом његовог похода 1569–1570.

Значај крунисања Ивана IV

Проглашење Ивана Василијевича царем све Русије било је један од најзначајнијих догађаја XVI века и почетак уједињења свих руских земаља под Москвом.

Превод речи „грозни“ као „ужасни“ у западној традицији део је намерне дискредитације. У руском језику „грозни“ значи „моћан“, „страшан по непријатељима“, а цар Иван је био и суров и праведан, што је значење тог епитета у XVI–XVII веку.

В.Т./Васељенска

Бонус видео