ДЕТАЉНА АНАЛИЗА: Ово је структура окупационог система у Србији

Надајмо се да ће се и у Србији ускоро пробудити снаге које ће нас повести путем повратка истинске слободе и суверенитета, у свим областима државног и друштвеног битисања.

Често се у српској јавности може чути фраза: „Нама је потребна лустрација.“ Да, слажем се, нама је заиста потребно прочишћење, али такво да никако не може да укључује само личности које су се бавиле политиком, од почетка 1990–их година до наших дана, већ оно мора да подразумева демонтажу целокупног окупационо-опслуживачког система, који је постављен у Србији од стране западног фактора, а чије постојање, у коначном, води ка биолошком нестанку српског народа, а са њим и српске државе.

Не, теза није претерана. Управо малочас поменуто, у нешто друкчијој форми, истиче француски политиколог Александар дел Вал, у својој књизи „Босна, Косово, Чеченија – Ратови против Европе“, карактеришући врло прецизно намере западне политике (политике САД и Европске уније) према нама, која није рађена да би пропагандно деловала на Србе, будући да није штампана на српском језику, те стога на њу треба обратити особиту пажњу.

Дел Вал подвлачи да се западна политика темељи на таквом постулату, без обзира да ли Србијом влада Ђинђић или Милошевић. Другим речима, какав год био основни вектор српске државне политике, тј. био он про-западни (поданички, какав је данас, и уопште од 5. октобра 2000) или, условно речено, патриотски, српски народ и Србија су предвиђени за одстрел.

Хвала западном публицисти на искрености, јербо информисан је спасен, али до тог закључка можемо да дођемо и сами, анализом стратешких чинилаца који конституишу стварно стање у нашем друштву. Али пре тога, од суштинске важности је поменути још једно лице, познато по изразитој мржњи према Словенима, Русима посебно, првог директора ЦИА Алена Далеса, те направити паралелу између претходно истакнутог са стратегијом 20/1 коју је управо он разрадио, где се, између осталог, каже: „Рат је завршен, полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, сво злато, сву материјалну моћ на магарчење и залуђивање људи. Човечији мозак, свест људи склони су променама.

Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и примораћемо их да те вредности и прихвате. Како? Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена и коначно неповратно ћемо угасити њихову националну свест. На сваки начин ћемо подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје – једном речју сваке неморалности. У управљању државом, ми ћемо изазивати хаос и неред. Неприметно, но активно и постојано, помагаћемо деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност.

Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи. И мали број, веома мали број људи ће схватити о чему се ради. Али, такве људе ћемо ставити у беспомоћан положај, исмевати се са њима, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва. Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности. На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацамо на омладину, деморалисати, разврашћивати и обешчашћивати је. Ето, тако ћемо ми то да урадимо“. У даљем тексту се додаје и следеће: „Ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују да чак и некомунистички, те номинално пријатељски режим Русије не располаже убудуће никаквом војном моћи, у економским односима да силно зависи од спољног света, да нема озбиљну власт над главним националним мањинама, те да не успостави никад више ништа што би наличило на „гвоздену завесу“.

Из истакнутог произилази да је унутрашња дестабилизација, на свим пољима, иницирана од спољног чиниоца, главна градивна нит која води ка нашем уништењу, и да такве намере западног агресора не зависе од нашег државно – друштвеног уређења и политике према њему, те с тога не подлежу измени.

Сада да погледамо слику Србије 2020. године, односно да размотримо структуру окупационо – опслуживачког система[5] који овде дејствује у пуном размаху. ООС у Србији, чији гро, према подацима доступним у јавности, чини између 20 и 30 хиљада људи, сложена је структура, устројена по принципу апсолутне потчињености западним интересима. Добар део наше јавности идентификује ову структуру са класичним, јавно експонираним петоколонашким личностима или организацијама, попут Чедомира Јовановића, Наташе Кандић, односно разним тзв. невладиним организацијама про западне провенијенције. Стварно стање је, међутим, много озбиљније од тога, те се треба за тренутак вратити у историју.

Фраза пета колона води порекло из времена Наполеонових ратова. Наиме, приликом припрема да заузме извесни град, предочено му је да он има четири колоне под својом командом, тј. недовољно снага. На то је Наполеон одговорио: „Ја имам четири колоне које наступају, а пета је већ у граду.“ Најпрепознатљивија петоколонашка личност у историји је норвешки колаборациониста Видкун Квислинг, признат од стране Немаца за председника норвешке владе у време Другог светског рата, који је паралисао способност своје државе да се супротстави нацистичкој агресији 1940. године, те је Норвешка, захваљујући томе, практично без отпора била окупирана.

Дакле, личности много крупнијег калибра од поменутог Јовановића и сабраће му по друштвеној тежини, чине основну снагу ООС или пете колоне у Србији. Ако бисмо структурално поделили овај систем, онда би први ешалон чиниле, уопштено говорећи, идеолошке групације. То су снаге које су даноноћно присутне у „нашим“ средствима јавног извештавања, како електронским тако и штампаним, која су и сама један од кључних елемената ООС, где неуморно говоре о „неопходности“ истрајавања на путу спровођења либералних „реформи“, особито у сферама економије, финансија, културе и образовања, који „доказују“ како „Европа (читај и НАТО) немају алтернативу“, не помињући при томе како је нама у том друштву предвиђена улога модерних робова, и то у најбољем случају, како је Русија „далеко“, те је с тога „нереално“ тежити било каквом савезништву са њом, како нам она „никада није помагала“, како осиромашени уранијум „није штетан по људско здравље“ и друге неподопштине.

Та групација има изузетно јаке позиције у образовном систему и сфери културе, обратите пажњу само на економске факултете који су расадник неолибералних кадрова, или на област друштвених наука, која је под снажним соросовским утицајем. Какве уџбенике они пишу? У ком светлу осветљавају историју српског народа и његову садашњост? Стога се морамо запитати какве кадрове они производе, и у какве људе ће израсти покољења која они „васпитавају“?

Други ешалон чини про-западно оријентисан део државног бирократског апарата, који спроводи у дело колонијалне мере наметнуте од стране западних метропола.

Те мере се еуфемистички називају „сетом реформи које је неопходно имплементирати како бисмо ушли у породицу европских народа“. Најважнији моменти овде су одржавање у животу погубне неолибералне агенде у сфери економије и финансија, наставак деиндустријализације и, у склопу тога, подршка, на разне начине, тзв. страним инвеститорима, а блокирање државне помоћи домаћим предузетницима, колонијално радно законодавство, некритичко усвајање по моделу цопy–пасте законских решења увезених са Запада и др. Хоћу да напоменем да се управо напорима ових људи спречава враћање Србије на њен историјски пут самосталног развоја, уз срамна, аутоколонијална, аутошовинистичка и расистичка „објашњења“ како ми „не умемо да управљамо сами собом“, те су нам с тога „потребни странци (по могућности протестанти) који ће овде завести ред“.

Трећи ешалон ООС у Србији је олигархат. Ради се о људима који су на сумњив начин дошли до капитала којим данас располажу и који су са Западом повезани и економски и духовно. То су људи са аутоколонијалном и аутошовинистичком структуром личности, који, ако не физички, онда духовно живе на Западу, а Србију посматрају као дреновину коју је потребно цедити до крајњих могућих граница. У случају нове војне агресије Запада на нас од њих се може очекивати да стану на страну непријатеља, будући да своје финансијске активе држе управо у западним банкама.

Не треба заборавити ни корумпирани део државних органа силе који су, што по агентурној линији, што путем извесних личних интереса, везани за Запад и спроводе његову агенду овде.

Напослетку, остаје да се помене последња групација сложеног механизма званог пета колона, а то су уличне вође, опскурне личности проистекле из ЦИА/МИ6/БНД епрувета, који немају практично никакву друштвену тежину, већ само повремену употребну вредност, нпр. давање легитимитета изборима кроз директно учешће на њима, и тим путем омогућавајући ООС да опстане.

С обзиром на истакнуто, поставља се питање да ли је могуће чишћење државног/друштвеног организма од елемената који га све више изједају? Наравно да јесте, али аутор ових редова задржава право да сумња да је то могуће постићи путем скупштинских или председничких избора, будући да је ООС одавно разрадио механизам за њихову контролу. Због тога је сврсисходно на овом месту подсетити се примера доласка на власт Владимира Путина у нама братској Русији, и указати на тумачења поменутог која круже у њиховој јавности.

Можемо да нагађамо шта је Јељцина натерало да уочи нове године и новог миленијума изађе пред руски аудиторијум и каже да „одлази пре рока“ и да Русија „треба да уђе у нови миленијум са новим, јаким, умним и способним људима“. Извесно је, међутим, да је посреди била добро осмишљена патриотска операција која је Русији подарила нови живот, спасивши је од распада и уништења.

Уз аналогију која је намерна, надајмо се да ће се и у Србији ускоро пробудити снаге које ће нас повести путем повратка истинске слободе и суверенитета, у свим областима државног и друштвеног битисања.

Стање ствари