Сахрана Бога на Цетињу!

„Гдје је Дух Свети, тамо је и страдање, тамо је и гоњење“, речи су св. Макарија Египатског.
Тешко је наћи боље сведочанство за истинитост речи св. Макарија Египатског од страдања Српске православне цркве у Црној Гори које је почело 1941. године и није ево завршено ни са даном данашњим. Униженост и укаљаност Црне Горе, биле су толике да Црна Гора није била способна да сачува ни Његошев гроб, али ни толике друге гробове. А зна се, ко не сачува гробове, неће сачувати ни своју духовност, па тако ни себе.

Нигде се као у Црној Гори, за време рата и у поратном добу, није тако гласно чула песма: „Не верујем у небеса, но у Маркса и Енгелса. То су наши спаситељи, целог света учитељи.“ Или: „Носим капу са три рога и ратујем против Бога.“

Познате су комунистичке тортуре и казамати, али мање се зна за један догађај. Oдмах по кончању рата, на Цетињу као сједишту Црногорско- приморске митрополије, комунисти су организовали сахрану Бога! Саво Јоксимовић, злогласни генерал, у црвеним чизмама, и са непрестано врућом цеви револвера, натерао је попа да над празним дрвеним сандуком, који су комунисти наменили Богу, одржи опело.

У односу на само свештенство, оваква сахрана је већ била напредак, јер свештенство је остало расуто по црногорским јаругама, увалама и потоцима, по пасјим гробљима и јамама. Наиме, пре рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Црвени терор преживело је тек петнаестак застрашених црквених пастира.

Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети Лука у Жупи никшићкој. Убијен је у манастирском конаку јула 1941, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Тако је однешено и његових 16 одликовања.

Партизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе добрске смо зато што је био поп. Бацили су га живог у јаму дубоку 17 метара, недалеко од Пековог штаба. Сведоци кажу да je неколико дана из јаме запомагао: „Воде… воде… Убијте ме, ако сте крштени људи!“

На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. Претходно је нељудски мучен, бацан у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму.

Жртве светлих и револуционарих традиција Дурмиторског партизанског одреда Саве Ковачевића, јесу и свештеници Ново Делић из Пиве и протјереј Богдан Церовић са Жабљака. Први је убијен и бачен у бунар у Шавнику са још 16 Шавничана. Док су Богдана Церовића убили у његовој кући, заједно са његовим сином Драгом. Било је то октобра 1941 године.

За време напада на Пљевља, 1 децембра 1941, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 76-годишњег старца, старешину манастира, и пошто су му почупали браду, задавио га је један пропали ђак пљеваљске гимназије.

Василије Божарић, свештеник из Рогама у Пиперима, убијен је новембра 1941, зато што је у селу Вранићи слуижо верски обред. Комунисти су потом забранили сељацима да га укопају крај цркве. Укопан је тек после повлачења партизана почетком 1942 године.

На Бадњи дан 1942, године, комунисти су побили и у реку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић.

Из ровачке општине, убијени су и бачени у јаму Мртвицу, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана.

„Кривица“ Сава Пејовића, свештеника из Боке Которске, била је што је осуђивао „комунистичко безбожништво и неморал којим комунисти живе“. Зато је крајем марта 1942, осуђен од преког комунистичког суда и убијен на путу за Поборе.

Комунисти несу само убијали свештенике, него и злостављали и понижавали са намером да унизе њихов углед у народу. Свештенику Мирчети Головићу из Никшића, окачили су, 1942. године, овнујско звоно за врат и тако га водили по никшићким улицама.

Право је чудо како је Српска православна црква у Црној Гори после оваквих злочина и овакве тортуре, уопште опстала.

083.портал