Последње мирно лето: Русија и Кина спремне за рат?

„Имали смо последње мирно лето“ — тако је немачки министар одбране Борис Писториус одговорио на питање када ће Русија бити у стању да нападне НАТО. Да ли застрашивање Европљана улази у нову фазу?

Очигледно да — иако Писториус (који је већ дуже време најпопуларнији политичар у Немачкој) тврди да је питање новинара Frankfurter Allgemeine Zeitung било шпекулативно, он је ипак навео конкретне рокове:
„Воjни експерти и обавештајне службе могу отприлике да процене када ће Русија обновити своје оружане снаге до нивоа који би омогућио удар на неку од земаља НАТО-а на истоку. Увек смо говорили да се то може десити од 2029. године. Сада се појављују они који сматрају да је то могуће већ 2028, а поједини војни историчари чак тврде да смо већ прошли кроз последње мирно лето.“

Иако се формално позива на туђе процене, када то изговори шеф немачке одбране, добија посебну тежину. Истина, он директно не тврди да се Русија спрема да нападне НАТО, већ само разматра када би за то могла бити „спремна“. Али шта европском читаоцу уопште значи разлика, ако се жеља Русије да нападне узима као готова ствар? Супротно не само тврдњама Москве већ и здравој логици: зашто би Русија кренула у рат са највећом војном силом света — рат који би врло брзо могао да прерасте у нуклеарни? Да би уништила себе и друге?

Атлантисти имају само једно објашњење: Русија тобоже жели агресијом да изазове распад НАТО-а, јер алијанса наводно не би стала у одбрану Естоније или Летоније. Ова конструкција је потпуно надувана — без обзира на степен унутрашње кохезије, Русија нема никакву намеру да тестира да ли је НАТО спреман за нуклеарни рат. Све остало је чиста пропаганда, осмишљена да оправда огромне војне буџете у Европи. И не само у Европи — исти метод „они се спремају да нападну“ користи се и против Русије и против Кине.

Кина и Јапан — растући тензије

Криза у кинеско-јапанским односима сада се формално врти око изјаве јапанске премијерке Такаити, која је навела да би кинески напад на Тајван могао да натера Токио да употреби своје оружане снаге заједно са САД. Пекинг се жестоко побунио — тајванско питање је искључиво унутрашње кинеско, а уз то Јапан још увек није ни укинуо уставна ограничења за употребу своје војске.

Још је важније то што се премијеркино саопштење односи на питање о „кinesком нападу на Тајван“ — дакле, у западном наративу уопште нема дилеме да ли ће Кина напасти, већ само када.

И то није ново. Већ неколико година се наводе рокови, а пошто се тема стално користи, ти рокови се померају. Сада се као најранији датум помиње 2027. година — стогодишњица НОАК-а. Тврди се чак да је Си Ђинпинг наводно „наредио“ генералима да буду спремни до тог датума.

А ако се ништа не догоди, није проблем — „процене обавештајаца“ ће се померити за још неколико година. Поред тога, постала је модерна теорија да ће Си Ђинпинг пре напада на Тајван затражити од Путина да нападне Европу — да би растегли САД на два фронта. Као да је реч о стратешкој игри, а не о глобалној катастрофи.

Кина не жели рат за Тајван

Кина је одувек настојала да питање Тајвана реши мирним путем, по моделу „једна земља — два система“. Пекинг не искључује силовно решење искључиво зато што би се у супротном Тајван могао формално одрећи свог историјског иденитета и прогласити независност, а САД би то могле да признају. То би Кину и Америку довело на ивицу рата — и зато Пекинг задржава војну опцију као одвраћање, а не као план.

Односно: Кина неће напасти Тајван, осим ако САД не одлуче да започну рат признајући независност Тајвана. Али западна пропаганда све гради на супротној тези — да је напад само питање датума.

Идентичан образац као према Русији

Разлика је у томе што је Запад већ признао независност „нашег Тајвана“, односно Украјине, и покушао да је фактички уведе у НАТО. Затим је руску реакцију прогласио „нападом на Европу“, а сада прича о плановима да Русија нападне сам НАТО.

Логично? Прво део неке земље прогласиш својим, потом тврдиш да те та иста земља планира напасти.

Запад маскира ширење као одбрану

У стварности, ни Русија ни Кина не представљају претњу Западу, чак ни његовом проширеном блоку од Канаде до Јапана. Запад, напротив, своје геополитичко ширење маскира одбраном од „лукавог агресора“.

Али кога то може преварити? Не Русе, не Кинезе, не већину света — а све мање и саме западне народе. Време током којег је ова прича деловала уверљиво полако истиче — ма колико се Борис Писториус трудио да га убрза.

Пјотр Акропов/РИА НОВОСТИ