Владика Николај Велимировић: Национализам Светог Саве

У једном свом прошлом предавању ја сам истакао ону унутарњу и главну покретну силу у светоме Сави која је овога Божијега човека и народног хероја покренула на сва велика дела која је он створио, и која потомство његово до данашњег дана поседује као неотуђиву својину. Та покретна сила у Сави била је визионарска вера у живога Христа и пламена љубав, спојене уједно као што је спојен извор са реком што тече из свог извора. Визионарска вера осветљавала је цео ум Савин и потапала све мисли његове у буктињу вечитих небеских истина, а пламена љубав обузимала је цело срце Савино и својим жаром сагоревала у њему сва друга страсна осећања.

Ту способност, да један човек себе толико одземљи и онебеси, да може рећи за себе : не живим ја него Бог живи у мени, ја сам назвао азијском способношћу. Уистини, многи нам примери показују како прошли тако и савремени, да је то по преимућству способност великих религијских личности из Азије. Ако то мисаоно и осећајно назовемо божанским одушевљењем, можемо слободно рећи, да је њиме Свети Сава уздигнут у прве редове божанских људи које је Азија дала човечанству. Но људи са таквим божанским одушевљењем обично су бежали од света и тражили самоћу, тражили самотно сунчање под врелим зрацима Сунца Правде, вазда чезнући – према једној индијској речии – да буду и увек пребуду ”усамљени са Усамљеним”. И Свети Сава имао је тај неодољиви нагон за самоћом, за пребивањем усамљен са Усамљеним, и у томе је он сродан свим великим Азијатима. Али као рођени Балканац, то јест као човек са најбољом синтезом Истока и Запада у себи, Сава је имао једно преимућство над великим и генијалним Азијатима у томе што је могао бити активан и енергичан на општем послу до савршености једног великог Европљанина. Јанпре најбољи зидар самога себе, Сава је потом био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свога карактера, он је потом био најнеуморнији стваралац карактера свога народа. Најмарљивији сабиратељ духовне и моралне снаге у себи, он је потом био највештији изразитељ те снаге на широком платну народне историје. Све је код Саве ишло у нормалном поретку: прво Бог па човек, прво човек па онда свет, прво просвећење себе па онда просвећење других, прво садржај па онда израз, прво карактер па онда спољашња култура. Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже уређење целог света а нису уредили своју душу ни своју кућу.

Највећи труд који је Свети Сава показао после труда над својом душом, првом њивом Господњом, јесте труд над народом својим, другом њивом Господњом. Сав труд његов над народом српским, сву ужурбану и многосртуку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности, ја ћу назвати Савиним национализмом. Овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега светосавског национализма чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народни организам, осветљавајући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу.

Шта означава народна црквa? Означава самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. Насупрот таквој народној цркви стоји ненародна или интернационална црква, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са језиком туђим и са уједначеним, униформисаним изразом своје вере. Шта је природније и корисније? Несумљиво народна црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповедио апостолима Својим: Идите и научите све народe. (Мат. 28,19). Тим речима Он је називао народе као природне јединице Своје васељенске цркве. И кад је послао Духа Светог на апостоле, апостоли су почели говорути разним језицима свију народа: Парћана, Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих. И кад су апостоли постављали старешине цркве у једном народу, они су се трудили да их узимају из тог народа.

Отуда је Савина народна црква јеванђељска и апостолска. Такву народну цркву желео је одувек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву са централном влашћу унутра у својој земљи, са свештенством својим, и са језиком својим народним. Црквени центар за српски народ, дотле далеко у Цариграду, створен је у Жичи, грчке епископе и свештенике заменили су епископи свештеници Срби; грчки језик уступио је место српском језику.

Народна црква изискује народну династију у држави. Кад су људи из самог народа духовне вође, онда и државне вође треба да су људи из самог народа. Паралела је овде и логична и у пракси неизбежна. Упоредивши народну цркву, Свети Сава је почео уређивати народну државу. Најважнији његов акт у уређењу државе јесте утврђивање националне династије. Он је крунисао Стевана за краља не зато што му је Стеван био брат, него зато што је био православни Србин и уз то законити носилац државне власти. Да је место Стевана ма ко други био законити носилац државне власти и уз то православни Србин, Сава би га крунисао за краља и тиме утврдио његову династију у народној држави. За Саву је главно било не његово лично сродство са династом, него сродство династа са народом. То сродство са народом морало је бити потпуно и по крви и по језику и по отаџбини и по вери, духу, моралу и обичајима. И тако је било до данас. Светосавски идеал народне династије српски народ је гледао у стварности кроз сву своју светосавску историјску прошлост до данас. Од светога Саве до данас никада у слободи није над српским народом владала нека страна династија, чак никада ниједан странац, сем можда Јерине, коју је народ прозвао проклетом Јерином. За српски народ, као ваљда ни за један други у свету, народна династија постала је тако природна ствар, да му је непојмљиво како неки народи могу узимати туђине за своје владаре, а неподношљива и сама помисао да њему у његовој слободној држави туђин буде владар.

Народна држава за светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У том случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интензивности духовне и моралне снаге, јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавима производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности. Од светога Саве до Душана српски народ је имао народну државу. Душан се удаљио од светосавског идеала. Створио је империју, и тиме припремио пропаст отаџбини, то јест народној држави. Империја је и код нас упропастила отаџбину, народну државу, као што је био чест случај у историји. Покорити или покорен бити – подједнако је катастрофално за националну државу.

Отац наше народне просвете Свети Сава је схватао просвету као знање и вежбање. Пре свега као знање врлина и вежбање у врлинама. Отуда је народна просвета у органској и нераскидивој вези са народном црквом. Јер Црква је најбогатија ризница знања о врлинама и методама вежбања у врлинама. Школа није за то да да многа знања, него да одучи омладину од злоупотребе знања. Јер није тако тешко стећи знање као – не злоупотребити га. Знање се може стећи и ван школе. Но школа је вежбаоница у врлинама јаког карактера, вежбаоница у употреби стеченог знања на добро своје и свога народа. Несумљиво да васпитање светосавско има веома јаку спартанску одлику, али само у духу јеванђељске неприсиљености и благости. До данашњих дана такав идеал просвећења и васпитања лежи дубоко утиснут у народној души.
Отац народне просвете Свети Сава је у исто време и отац народне културе. Култура је спољашњи уметнички израз народног ума и осећања. Свети Сава је неуморан био у стројењу и стварању. И све што је он постројио и створио представља савршен уметнички израз: било да је то грађевина, као што су Хиландар и Жича, или народни обичај као прослављање крсне славе, или одабраност језика којим је он говорио и писао. По његовом примеру и надахнућу народ је српски успео да сазда своју савршену националну културу, то јест да да савршен израз свога ума и срца у зидарији, у везу и тканини, у песми и причи, у резби и боји, у неисцрпној мудрости, у красоти обичаја и у отмености понашања. Ако се све то назове једном примљеном речју – култура, онда је Свети Сава творац и надахнитељ свуколике наше народне културе.

Свети Сава није био војсковођа ни организатор војске, али је он био определитељ смисла и циља српске војске. Војска мора бити народна, да би имала своје морално оправдање и благослов цркве. Пре свега, народна војска састоји се из синова народа, а не из робова или плаћеника, као што је случај у империјама. Даље, народна војска има за циљ само и једино да брани народ и народну државу а никако да напада друге народе и руши туђе државе.Најбоље име оваквој војсци јесте народна одбрана. Но ни као народна одбрана војска се не употребљује ни у једном спору са суседним народима докле се претходно не исцрпе сва средства за мирно решење спора. То је Свети Сава примером својим показао. Док је краљ Стеван држао војску у приправности да брани свој народ од мађарског краља Андреје и од одметника Стреза, Свети Сава се лично упутио њима, да их одврати од рата, у чему је и успео. Но и свештеници који су причестили на Косову војску Лазареву и прота који је благословио устанике у Орашцу, духовни су синови Светога Саве, и чинили су оно што би и Свети Сава чинио на њиховом месту. Јер се одбрана отаџбине и борба за ослобођење робља не противи вољи Божијој. Вољи Божијој противи се напад на туђу отаџбину и империјалистичко завојевање туђе земље.

И тако творац српске народне цркве следствено је био творац свуколиког национализма српског. Све гране народног живота органски је он спојио једну с другом тако да не може једна од њих засећи или одсећи а да све остале не осете бол.

По схватању Светога Саве живот је народни једна недељива целина, како физички, тако и духовно и морално. Отуда су и све гране народног живота и установе недељиве, спојене не механички једна уз другу, него срасле једна с другом тако да животни сокови струје из једне у другу.

Ово светосавско органско и свештено схватање нације упијено је у дух и у крв Савиног народа и постало тако природно као дисање. И уистини, душа је Србинова дисала тим основним начелима светосавског национализма кроз свих седам минулих столећа. И дан-данас за Србина је одбојна и сама помисао да његовом црквом управља неко из туђе државе, да му свештеници буду странци и да му се служи служба Божија на страном језику.Њему би се чинио смешан и фантастичан предлог, да му туђин буде краљ. Њему је одвратно империјалистичко завојевање туђе земље и отаџбине у оноликој мери у коликој му је мила срцу своја народна држава и слободна отаџбина. ”Своје чувај, туђе не дирај”, његова је посведневна реч и за њега света реч. Школу која не значи вежбаоницу у врлинама и која производи људе непоштеније и побрканије од неписмених људи, Србин сматра злом, и то злом које се скупо купује. Рекламаторску, бездушну и капиталистичку културу он излаже посведневно духовном подсмеху и порузи, а у души страхује од ње као од лукавог непријатеља, који се с осмехом увлачи у његову земљу, да му разори све националне светиње. Војску сматра народном одбраном, и сам војује као лав, али само онда – и једино онда – кад му је савест мирна да не отима туђе, него да брани или ослобођава своју отаџбину, земљу отаца својих. Такав национализам Свети Сава је смислио, у народну душу укоренио, и своме народу као остварени идеал оставио. То је његов јеванђељски и органски национализам. Па због тога што је јеванђељски, он штити личност човекову и помаже њено развиће до савршенства; због тога пак што је органски, он штити индивидуалност самога народа као целине, да се не изметне у империјализам или да се не расплине у интернационализам.

Да ли је овај светосавски национализам узак, искључив и несавремен? Гле, Свети Сава пре 700 година а ми се налазимо у ХХ веку!

Истина је да је Свети Сава живео пре 700 година, али његов национализам живео је и коренио се и растао у Савином народу кроз свих седам столећа до данас. Ми смо рођени у том национализму, и тај национализам је још непрестано жива сила у нама. Пример Светога Саве најбоље сведочи да његов национализам нити је узак нити искључив. Пре свега, наш светитељ је провео више од две деценије у интернационалној средини, или бар интерправославној. То је светогорска средина, монашка република, састављена од Грка и руса и Румуна и Бугара и Арнаута и Ђурђијанаца и Арапа. У тој и тако разнородној средини Сава се научио волети људе разних народности и био неизмерно вољен од своју. Па иако је провео своје најимпресивније младићке године у таквој интернационалној средини, Сава није постао интернационалист, но жарки јеванђељски националист. И доцније као старац он није дао да се до његовог срца дохвати шовинизам или искључивост према другим народима, ближим и даљим, него је пружао своју помоћ свакоме народу Божијем на земљи где год је долазио и где год је могао. Тај неискључиви и широки дух поште и љубави према свима народима наследио је српски народ од свог светитеља и одржао га је на висини и у части кроз дуге светосавске векове. Ми често читамо у народним песмама, како наши први јунаци називају браћом људе друге крви и језика и вере. Тако, на пример, Марко Краљевић говори Циганину: ”Богом брате, Суљо циганине!”

А Страхинић бан, опет дервиша турског ословљава братом:
”Богом брате, старишу дервишу!”

Ви који сте ратовали у последњем Светском рату, ви можете дати лично сведочанство једног ретког призора, како су се наши војници понашали према војницима из Африке и Азије, према људима црне и жуте расе, које су Европљани повели на бојиште из својих колонија. Док су се сами Европљани туђили свих својих поданика, црнаца и жутокожаца, не хотећи с њима ни јести ни пити ни под истим шаторима боравити, дотле су наши војници с њима друговали, јели, пили, у болести обилазили их, у невољи помагали, на својим славама частили и гостили, разговарајући с њима прстима и рукама. Срби су на црнце гледали као на људе и понашали се према њима као према људима. Не може, дакле, бити никаква оправдана приговора светосавском национализму да је узак и искључив.

Још мање може бити приговора нашем светосавском национализму као да је несавремен. Не чујемо ли ми у наше време покличе у земљама Запада: ”За национализам!” ”За националну цркву!” ”За националну радиност!” ”За националну културу!” и тако редом? Но оно што је српском народу створио Свети Сава пре 700 година, многи па и најкултурнији народи Запада још нису постигли. Борба за националну цркву, која је основ правог, јеванђељског и органског национализма, водила се у Европи кроз свих последњих 700 година. И циљ те борбе још није достигнут. И борба та још није завршена. Нема народа у западној Европи који није водио борбу за националну цркву, почев од Исланда па до Карпата. То је била крвава и дуготрајна борба. И већи део историје свих западних народа исписан је крвљу и такозваним верским ратовима. А ти верски ратови у основи су били ратови за националну цркву.

Јан Хус је на ломачи изгорео зато што је хтео националну цркву у Чешкој.Оно што је Хус деловао пером, страшни Жишка је продужио мачем; но мач му се сломио. И Чешка је до данас остала без националне цркве. После Светског рата први родољуби чешки, који су и сада на власти, подржавали су покрет за стварање националне чешке цркве, но покрет је спласнуо, и од њега је остало само голо име. Холандија је била некад сва у црнину завијена и крвљу поливена у борби за националну цркву, но своју националну цркву, која би обухватила цео холандски народ није извојевала. Лутер је својом црквеном буном успео једино да подели немачки народ на две половине, готово равне, но једну националну цркву није могао установити. Лутерова буна створила је од Европе ратно поприште, на коме се с прекидима ратовало столећима, но само с делимичним или поготову никаквим успехом. Лутерову замисао о стварању једне националне цркве у Немачкој, у наше дане предузео је садашњи вођ немачког народа. С тешком муком и још несвршеном борбом, он је за последње две године донекле успео да само од протестантског дела немачког народа организује нешто налик на националну цркву. На стварању националне цркве у Француској, под именом галиканизма, мучили су се у своје време најплеменитији и најумнији људи.Велики филозоф Лајбниц радио је живо на томе. Најзнаменитији прелати француски, Босије и Фенедон, трудили су се на томе. Блез Паскал, несумљиво најфинији ум што га је дао француски народ, у друштву са чувеним Пол Роајалом, мучио се на стварању галиканске националне цркве. Но безуспешно. Ни Енглеска ни Шкотска ни скандинавске земље нису биле поштеђене од крвавих борби за националне цркве. Оне су успеле више од других, али не потпуно. Извојевале су, истина, називе националних цркава, али су тиме поцепале своје народе.

Енглески народ успео је више од осталог Запада. Кроз крв и страдање он је створио националну енглеску цркву, која је и до овога дана државна црква. Али нити национална и државна црква у Енглеској не обухвата све Енглезе. Нико од свих европских народа није успео у потпуности у томе послу онако као што је успео Свети Сава. Па ни Енглези, ни Скандинавци. Најзад се Европа уморила од страшних и столетних борби и напора, физичких, моралних и интелектуалних, и у тој заморености многи њени синови дигли су руке сасвим, не само од цркве, него и од вере хришћанске.Тада су се интелектуалне и политичке вође европских народа решиле на корак очајника, наиме: на одвајање ненационалне цркве од државе и на стварање национализма без вере.

У жалосноој заблуди живе они наши људи који мисле да је одвајање национализма од вере, и државе од цркве, резултат неког ”прогреса”. Никаквог прогреса, него очајања и само очајања. Шта су тиме постигли синови Европе? Одвојили су цркву од државе, али су одвојили и себе од народа. И тако видимо у тим западним државама непремостиву провалију између интелигенције која се труди пошто-пото да не верује ни у шта и народа који хоће пошто-пото да одржи веру. Ипак се мора одати поштовање садашњем немачком вођи који је, као прост занатлија и човек из народа, увидео да је национализам без вере аномалија, хладан и несигуран механизам. И ево, у ХХ веку он је дошао на идеју Светога Саве, и као лаик предузео у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју.

А нама је тај посао свршио Свети Сава, први међу светитељима, први међу генијима и први међу херојима у нашој историји. Свршио га је савршено, свршио га је без борбе и без крви, и свршио га је не јуче или прекјуче, него пре 700 година. Отуда је национализам српски, као стварност, најстарији у Европи. По историјама се пише, како се национализам у Европи отпочео будити и остваривати тек од Мађарске буне 1848.г. Ако је то истина, онда значи да је национализам српски старији од европског за пуних 600 година. И не само да је старији, него је и савршенији, јер је јеванђељски и органски. Европски национализам рођен је у бунту и очајању, док је светосавски започет и остварен у тишини и у радости стварања. Европски национализам је као грађевина која се зидала под вихорима рата и мржње против имперјализма и против националне цркве; зато није учвршћен на јаком темељу, и зато носи на себи ране својих противника, због којих рана стално у трзајима нагиње, час империјализму и против националне цркве, час интернационализму. А јак темељ правом национализму јесте национална црква. Ми имамо и тај јаки темељ, и целу грађевину јаку. Зато имамо да благодаримо Богу и Светом Сави, Богу који је изнад свију, и Светоме Сави који је српском народу учитељ у свему. Учитељ – но не једино српском народу: он може бити и данашњој Европи учитељ у здравом национализму, јеванђелском и органском. У томе је Свети Сава потпуно савремен, и још више него савремен – он је човек будућности. И у томе он је био и остао до овога дана Европејац, и то јединствен међу Европејцима.

__________________

Чувено предавање које је св. владика Николај Велимировић одржао на Коларчевом народном универзитету у Београду на Недељу православља 1935. године.