ЋИРИЛИЦА И СРПСКИ ЈЕЗИК БИЛИ СУ ПРВА МЕТА ОКУПАТОРА: Како су српски учитељи робијали јер нису хтели да се одрекну свог писма

Током аустроугарске окупације 1916. године спроведене су строге мере усмерене на затирање националног идентитета. Наставници који су одбијали сарадњу са окупационим властима били су отпуштани, протеривани или интернирани, док је ћирилица забрањена, а латиница наметнута као једино дозвољено писмо у школама и јавном животу. Историчар Перо Радоњић казао је за Адриа телевизију да је одбијање бјелопавлићких учитеља да предају на туђем писму било чин врхунског патриотизма.

Када окупатор жели да промени једно друштво, ретко стаје на границама. Најчешће прво мења језик, писмо и образовање. Тако је било и током аустроугарске окупације, када су на удару били српски језик и ћирилица, али и они који су их преносили – учитељи и професори. Међу онима који су платили цену окупације били су и просветни радници из Даниловграда. Посебно је занимљиво што борба око језика ту није стала, већ се данас води кроз расправе, дебате и различите политике, само у савременијем облику.

Историја нас учи да су језик и писмо одувек били много више од средства комуникације – били су питање идентитета. Током аустроугарске окупације Црне Горе 1916. године, српски језик и ћирилица нашли су се на удару окупационих власти. Посебан терет такве репресије поднели су просветни радници из Даниловграда, који су, упркос притисцима, остали доследни очувању језика, писма и националног идентитета.

– После пада Краљевине Црне Горе, по једном документу донетом 25. јануара 1916. године о предаји оружја, од када почиње да се рачуна аустроугарска окупација Црне Горе, културно-политичка стратегија Аустроугарске монархије предвиђала је низ мера које је представио аустроугарски министар иностраних послова Иштван Буријан. Он је изложио стратешке правце аустроугарске политике у Црној Гори – истиче Радоњић.

Поред војне контроле, окупационе власти настојале су да преобликују културни и национални идентитет становништва. План је био јасан – прекинути сваку везу са српском традицијом. Забрањује се ћирилица, из школа нестаје српски језик, а наставни програми постају средство политичке и културне асимилације.

– Прво је требало, по његовом мишљењу и мишљењу врха Монархије, оскрнавити Његошев гроб на Ловћену, његове кости пренети на Цетиње како би се срушио ореол који је тај гроб имао у српском народу. Потом је требало забранити ћирилицу, изоставити српски језик и укинути све школске предмете који су доприносили повезивању са Србијом – додаје Радоњић.

Међу реткима који су одбили да се повинују били су учитељи из Бјелопавлића. Уместо послушности, изабрали су отпор. Свесни да их таква одлука може коштати слободе, одбили су да прихвате програме којима је, како су веровали, требало избрисати језик, писмо и историју њиховог народа.

– Требало је интернирати све интелектуалце у Црној Гори јер су, према њиховом мишљењу, били српски опредељени и склони словенофилству. Потом је, према том телеграму, било планирано хапшење свих војних старешина и официра црногорске војске, јер су гајили велико непријатељство према Аустроугарској монархији – каже историчар.

Побуни је, како истиче Радоњић, претходио скуп бјелопавлићких учитеља, на ком је дошло до неслагања око начина отпора овом добро осмишљеном удару на чуваре народне традиције. Старији учитељи, осим Илије Мијушковића, нису се сагласили са овим видом отпора и прихватили су обавезе које су захтевала нова програмска правила. Насупрот њима, оставке су поднели Јакша Брајовић, Андрија Драговић и Сава Јововић, а неколико дана касније и још једанаест њихових колега. Оставке које су потписали у војној команди у Даниловграду 19. октобра 1916. године образложили су јасно и недвосмислено.

– Јакша Брајовић је казао: „Ћирилица и српска историја су артерија, аорта српског национализма, а ми смо српски учитељи и не можемо бити анационални. Због тога, с дубоким поштовањем, подносим оставку на место народног учитеља и о томе обавештавам вашу команду“ – цитира Радоњић.

Њихов одговор није остао без одмазде. Након оставки уследила су хапшења, суђење пред аустроугарским војним судом и робија. Спроведени су у логор Болдогасон, где је многима услед тешких услова робијања озбиљно нарушено здравље, док се поједини из тог логора никада нису вратили.

– Ухапшено је 14 учитеља и три правника. Потом су пешке спроведени до Подгорице, где им је суђено пред аустроугарским војним судом. Након тога су пребачени у Болдогасон, где су издржавали казну. Један број њих је веома рано преминуо јер су тешко поднели услове робијања – додаје Радоњић.

Више од једног века касније њихова жртва остаје сведочанство да одбрана језика није питање прошлости, већ нечега што је било, што јесте и што ће бити. Јер народ који изгуби свој језик, писмо и историјско памћење лако може изгубити и свест о томе ко је био и шта жели да буде.

– Њихова патња и робијање обавезују наредна поколења да им се увек враћају као једној од темељних вредности. Враћајући се себи, вратићемо се и српској историји, језику и ћириличком писму, које смо готово истиснули из употребе и без икакве присиле окупатора – поручује Радоњић.

Некада су због језика и идентитета учитељи завршавали пред војним судовима и у логорима. Данас се иста питања отварају кроз образовни систем и школске реформе. Увођењем деветогодишњег образовања 2004. године и нових наставних програма у школе су стигли другачији уџбеници, литература и измењени садржаји из језика и историје. За једне је то био корак ка модернизацији образовања, а за друге почетак удаљавања од дотадашњег културног и историјског наслеђа. Савремени изазов више није физички опстанак под бајонетима, већ очување културног кода у времену у којем су потрошачко друштво и општа апатија ослабили некадашњу спремност на жртву ради очувања традиције.

извор: адриа