Веизовић: Како се програм Прогласа од „18 тачака за дан после“, искристалисао у политички програм тзв „Студентске листе“

Да је само неколико година раније неко покренуо расправу о тужилачкој полицији, грађани Србије би стекли утисак да је реч о неспорној реформи, неопходној јединици, посебном телу које ће помоћи у решавању проблема корупције, и нечему што свака „озбиљна” држава има.

Да се то догодило пре три године, јавност се не би ни осврнула на чињеницу да су заговорници те идеје углавном били људи повезани са иницијативом Проглас, невладином организацијом ЦЕПРИС-ом и кругом политички ангажованих тужилаца који се изнова позивају на европску праксу и као „златни стандард“ наводе чувени румунски ДНА – Националну дирекцију за борбу против корупције, којом је годинама управљала Лаура Ковеши, систем који је избрисао суверенитет из румунског правосуђа. Међутим, данас је ситуација потпуно другачија…

На срећу или несрећу, двогодишње блокаде искристалисале су политичку ситуацију до те мере да је сада јасно да невладин сектор није никакав безопасни механизам који се бори за људска права и демократију, већ највећи непријатељ државе, суверенитета и владавине права. Српски народ је добио прилику да упозна судије и тужиоце ангажоване у струковним невладиним организацијама и на крају окупљене у иницијативи Проглас, где је првобитно као део неког политичког програма и представљена идеја. Исто тако српски народ је схватио и да ти људи дуже од две године спроводе највећи политички експеримент у виду тзв. „студентске листе“ и да је крајњи план преузимање власти, силом или уз помоћ нових безбедносних органа, односно оружаним превратом.

Сада се та иста тужилачка полиција нашла и у програму листе „Студенти побеђују”, представљеном 15. септембра 2026. Предлог који је годинама припреман у струковном невладином сектору, пре свега финансираном споља, постао је конкретно изборно обећање.

Румунски ДНА, програм који овде наводе као пример правде, осим што је у пракси показао како функционише злоупотреба правосудног система под заштитом Брисела, Лаури Ковеши, првој тужитељки Европске уније, био је одскочна даска за даљу каријеру.

Идеја, која се представља као модернизација и део европских интеграција, подразумева оснивање посебних полицијских јединица у оквиру јавног тужилаштва, које би биле физички и функционално одвојене од Министарства унутрашњих послова и потпуно потчињене тужиоцима. На папиру, то је тзв. тужилачка полиција, инструмент за ефикасније истраге, међутим, без делотворног надзора, у рукама политички острашћених тужилаца, то би значило стварање паралелне полицијске силе унутар саме државе, удаљене од јавне одговорности.
Проблем с том идејом није само техничке и кадровске природе. Проблем лежи у самој суштини, а суштина је следећа…

У Србији већ постоји део тужилаштва који се својим деловањем супротним државним и националним интересима у јавности профилисао као одметнути правосудни систем. Из кругова ЦЕПРИС-а, ЦЕСИД-а, ЈУКОМ-а, УТС-а, Прогласа и струковних удружења долази и захтев за тужилачком полицијом.

После блокада, протеста и сада изборне кампање, питање, које је више реторичко, још је озбиљније, другим речима: да ли би то постао још један инструмент политичког утицаја, овог пута са значком и овлашћењем за хапшење?
Зато питање тужилачке полиције није само правно, већ пре свега политичко, а самим тим и кадровско. спровођење тог плана нема везе са борбом против корупције, већ искључиво са моћи, са тим ко контролише силу и у чије име она делује.

Шта је „одметнути правосудни систем” и ко га чини?

У теорији, тужилаштво би требало да буде гарант законитости, тело које у име државе гони извршиоце кривичних дела, самостално, непристрасно, без обзира на име, положај или политичку припадност осумњиченог. Али у Србији поверење у такво правосуђе одавно је пољуљано. У јавним сукобима видљива су два фронта: један институционални, под сталним нападима страних медија, усмерен на тежњу да се сачувају држава и уставни поредак, и други политички ангажован, ослоњен на исте те медије, подршку страних амбасада, „грађанске” структуре и невладин сектор. Баш тај други фронт представља оно што данас многи с правом називају одметнутим правосудним системом.

Имена која се у тим расправама помињу су добро позната: Лидија Комлен Николић, Бојана Савовић, Радован Лазић, Предраг Миловановић, Миодраг Мајић, Борис Мајлат, Ивана Поморишки и многи други. А на врху тужилачке хијерархије је врховна јавна тужитељка која је готово седамнаест година на челу тужилаштва, Загорка Доловац.

Устав на папиру ограничава политичко деловање тужилаца, уз изузетке за питања правосуђа, уставности, законитости и људских права. Пракса у Србији, међутим, говори нешто друго. Политички ангажовани тужиоци и судије злоупотребљавају своје положаје, али и уједно, представљајући се као неоспорни ауторитети, свесно обмањују јавно мњење, позивајући се на „слободу изражавања”. Истина је да „слобода изражавања“ не решава питање одговорности, јер када тужилац има јавну реч, а затим предлаже притвор, одлучује кога ће гонити, а кога неће ни саслушати, и при том одлуке доноси на основу политичке припадности, онда то више није питање слободе, већ питање моћи. Ту долазимо до кључног, односно моћ без одговорности је дефиниција паралелне државе. Замислите сада такву структуру која, поред правосудног утицаја, поседује и сопствену полицијску силу.

Проглас као политички продужетак

Иницијатива Проглас деловала је у самом настанку као грађанска платформа, међутим, од почетка блокада ова иницијатива је добила све карактеристике политичке странке, али осим тога функционише као својеврстан инструмент идеолошког притиска. Њени актери, судија Миодраг Мајић и тужитељка Бојана Савовић, претходно су се медијски промовисали кроз ЦЕПРИС, а концепт тужилачке полиције из Прогласових „Мера за дан после” сада добија наставак у студентском изборном програму.

Та подударност није никакво изненађење за оне који од почетка прате идеју, развој и настанак тзв. „студентске листе“, односно знају да су управо људи окупљени око ове иницијативе уједно и стварни креатори идеје, идеолози кампање, политичког програма, али и пре свега двогодишњих блокада. Да то није само теза, јасно се види у политичком програму који је скоро па идентичан поменутим мерама из јануара 2025. када је ова политичка иницијатива изашла са предлогом мера „за дан после“, а који је представљао отворену понуду Бриселу, а потпуну капитулацију Србије и довођење у положај колоније. Оснивачи Прогласа, осим што су подржали тзв. „студентску листу“, истовремено широм земаља Европске уније и САД одржавају предизборне трибине где окупљају српско расејање.

Оно што би се у једној здравој демократији сматрало опасним преседаном, у Србији су људи који би требало да чувају устав и закон злоупотребили и одавно изашли из правних оквира. Иронија је у томе што ти исти актери критикују „узурпацију институција” од стране власти, док сами узурпирају правосуђе као средство политичке борбе.

Један од најбољих примера за све то је случај тужитељке Бојане Савовић. Испрва представљена као симбол нове, решене борбе против корупције, врло брзо је, после спора око предмета ЕПС, постала и актер политичког живота. Афера ЕПС-а, где је своје незнање и нестручност, уз помоћ истих медија и истих НВО, искористила да од себе направи жртву, уједно је искоришћена и за њено политичко ангажовање. Што је потпун парадокс за оне којима су познати случај ЕПС-а и разоткривање лажних Лаура. Од тужитељке непознате широј јавности, Савовић је постала јавна личност, учесница протеста, коментаторка политичких збивања и медијска аналитичарка опозиције, уз све то задржала је и позицију јавне тужитељке.

Данас је, заједно са Радованом Лазићем, ауторка модела законских измена за увођење тужилачке полиције, представљеног у више наврата у току блокада на разним трибинама ЦЕПРИС-а. Захтев је преточен у законски предлог, а затим је добио и место у изборној кампањи. Одговор на питање ко би контролисао ту полицију јасно се намеће.

Ипак, проблем није у сваком јавном наступу тужиоца, већ у опасности да одлуке доноси селективно, у складу са политичком обојеношћу случаја, ако имамо у виду да су тужиоци који заступају ову идеју и који су окупљени око струковних НВО финансираних са Запада, јасно и јавно декларисани против државне политике, али и да су месецима свесно кршили закон. Односно, баш случај Бојане Савовић најбоље показује пристрасност у раду. Наиме, Бојана Савовић је чак два пута ухваћена како признаје да је помагала осумњиченим за изазивање нереда на блокадама, а затим и давала упутства како да врше насиље, а шта затим да ураде, а да полиција не сме да им узврати. Она је једном приликом изјавила и да постоји група судија и тужилаца која се бори за ове припаднике једне политичке структуре и да се одлуке које их се тичу доносе на основу политике.

Истовремено, ЦЕПРИС и Проглас, као наводно „стручна” тела, постали су ПР агенција одметнутог правосуђа, сви текстови, анализе, публикације иду у једном правцу – убедити ширу масу да су одлуке које се доносе на основу политичке припадности исправне и да се утицај извршне власти мора што више ограничити. У том делу се и појављује полиција, као једини неопходан елемент да се заокружи држава у држави, а пре свега тога тако промени однос моћи у држави.

Шта је тужилачка полиција и зашто њена верзија у Србији не би имала никакве везе са правдом?

На папиру, „тужилачка полиција” звучи као напредан механизам: специјализоване јединице унутар полиције које раде директно под надзором тужилаца, без мешања министра унутрашњих послова или политичких претпостављених.
Идеја се представља као „нормалан модел” у европском правосуђу, али то је само пола истине.

Друга половина је далеко мрачнија и, у српском контексту, посебно у тренутним политичким околностима, отвара опасност од слабљења демократске одговорности и јачања утицаја Брисела на институције у Србији. Другим речима, отвара пут у колонијалистички модел владавине, где српска влада неће имати ниблизу онолику контролу над државом колику ће имати надзорници из Брисела.

Модел који су Савовић и Лазић представили 12. фебруара 2026. предвиђа измене Закона о јавном тужилаштву, Законика о кривичном поступку и Закона о полицији. Тужилаштва би добила полицијске јединице за организовани криминал, корупцију, високотехнолошки криминал и ратне злочине. Предлаже се и да избор директора полиције и начелника криминалистичке полиције зависи од сагласности тужилачких колегијума. Дакле, тужилачки утицај проширио би се и на избор руководства полиције, што читавом предлогу даје већи значај од обичног побољшања сарадње у истрагама.

У једном нормалном, стабилном и институционално одговорном друштву, нарочито оном које државне и националне интересе ставља изнад свега, такав модел би можда могао представљати рационалан одговор на неефикасност и политички утицај.

Али у Србији, где део тужилаштва не само што се бави јавним политичким расправама, него је формирао своју политичку странку, доделити полицијска овлашћења без убедљивих гаранција контроле значило би ризиковати предају силе политички заинтересованој структури.

У извештају ауторке Бојане Савовић и аутора Радована Лазића под насловом „Корак ближе ка тужилачкој полицији – упоредна анализа са смерницама за успостављање тужилачке полиције у Србији”, који је објавио Центар за правосудна истраживања (ЦЕПРИС), уз подршку Београдске отворене школе и Владе Шведске, остала су питања на која предлагачи ни сада, са изборним програмом пред грађанима, нису дали уверљиве одговоре:

Ко бира припаднике „тужилачке полиције”? Ко их контролише? Шта се дешава када наређења тужилаца дођу у сукоб са правним интересима грађана? Где је јавни надзор?

Грађанима је осим тога потребно објаснити ко ће проверавати законитост поступања тих јединица, коме ће се жалити на злоупотребе и ко ће сносити одговорност.

Оно што до сада можемо јасно закључити јесте да би та полицијска снага, без делотворних гаранција, могла постати извршни апарат без јавне одговорности, под контролом политички ангажованих људи. Не треба много маште да се замисли како би изгледало хапшење новинара, народног посланика или судије по налогу тужиоца који већ сутрадан држи говор на протесту против некога ко није „њихов”.

Од копирања Европе до карикатуре

Позивање на „европски модел” тужилачке полиције најчешће се односи на примере из Румуније, Швајцарске, Италије и Северне Македоније. Али у пракси, ниједна од тих држава није Србија. У Румунији су сарадња тужилаштва са обавештајном службом и законитост прислушкивања постали предмет уставносудских спорова. Уставни суд је оспорио делове тог система, а судови су морали да разматрају законитост прикупљених доказа. Лаура Ковеши годинама је промовисана као симбол борбе против корупције, али то не ослобађа ниједан модел обавезе да одговори на питање ко контролише оне који истражују друге. Најбољи пример епилога овог система, где је Румунија послужила као полигон за експерименте Брисела, јесте и чињеница да на последњим председничким изборима коначни суд није донео већински народ, него Европска унија.

У Италији, где постоји правосудна полиција при тужилаштвима, правосудни систем садржи комплексне механизме контроле који спречавају концентрацију моћи. У Северној Македонији, где је „Пржино модел” служио као оквир за формирање техничке владе са механизмима надзора над изборима, успостављено је и Специјално тужилаштво. Његова шефица Катица Јанева осуђена је 2020. године на седам година затвора због злоупотребе положаја у случају „Рекет”. Тај пример показује колико је опасно поверење у појединце прогласити довољном гаранцијом правде.

Да ли би српски модел био ишта бољи? Или би, као што смо већ много пута видели, постао само још један инструмент политичког обрачуна у рукама малог, гласног и добро позиционираног правосудног круга?

Спољни притисак уместо унутрашње реформе: ЕУ као покровитељ одметнутог тужилаштва

Када се говори о увођењу тужилачке полиције у Србији, готово сви актери на домаћој сцени, од активиста Прогласа до свих осталих НВО, које су директно или индиректно део те иницијативе, позивају се на „обавезе из Поглавља 23 и 24” у процесу приступања ЕУ.

На површини, то изгледа као технички услов, захтев за „оперативном независношћу полиције”, јачање капацитета тужилаштва и увођење модела присутних у чланицама ЕУ.
Кључне промене у структури тужилаштва у Србији, од уставних амандмана из 2022. године, преко овогодишњих законских измена, до покушаја увођења тужилачке полиције, прате константни спољни притисци.

Хијерархија у тужилаштву не само да није укинута, него појединце, попут Доловац, шта год да ураде, колико год закона да прекрше, није могуће склонити са позиције. Исти случај је и са свим онима који су под њеном заштитом.

Опет се враћамо, али централна фигура Прогласа и симбол непотизма и неправде јесте Бојана Савовић, жена против које се водило 13 дисциплинских поступака, а која у овим тренуцима, захваљујући заштити Доловац, води предизборну кампању по свету, и то са позиције јавне тужитељке.

ЕУ званично, у својим извештајима, од Србије тражи да побољша „ефикасност правосуђа”, „оснажи независност тужилаштва” и „ограничи утицај извршне власти над полицијом”. Али у пракси, ЕУ подржава персонализоване центре моћи, попут структура окупљених око струковних НВО, које се позиционирају као предводници „реформи”.
Када све резимирамо, тужилачка полиција се не појављује као алат за побољшање истрага или заштиту грађана, већ буквално као политички инструмент за подривање утицаја државних институција и обезбеђивање трајности паралелног механизма контроле над безбедносним сектором, кривичним гоњењем и, што је најважније, медијским наративима.

Ако би се овај модел усвојио, Србија би добила полицијску силу која не одговара Министарству унутрашњих послова, већ тужиоцима који су политички ангажовани, идеолошки обојени и нису прави носиоци правде. То значи да би део државне силе био изузет из националног надзора и предат у руке онима који се отворено декларишу као опозиција, не само актуелној власти, већ пре свега самој држави.

Иронија је у томе што се све ово предлаже у име „европских вредности”. Али у српском контексту, те вредности све више значе демонтажу државе, рушење институционалне одговорности и успостављање паралелних центара моћи који делују у интересу страних агенди.

Шта још предлажу Мајић и Савовићка кроз „програм студентске листе“?

Истовремено, студентски програм уз тужилачку полицију најављује лустрацију јавних функционера, контролу рада МУП-а и удаљавање полицајаца који су кршили закон. Предвиђа и испитивање одговорности новинара и руководства телевизија.

Све наведено по тачкама од 1. до 18. нашло се у Прогласовом прогласу за дан после.
Све су то и питања која морају бити везана за конкретну повреду закона, доказе и поступак, без пресуђивања по политичкој припадности. Што нас доводи до оне чувене „кадија те тужи, кадија ти суди“. Уз све ово, повезивање са захтевом за новом полицијском јединицом зато захтева још већу пажњу.

ЦЕПРИС и Проглас, као кључни идеолошки и професионални центри овог покрета, ту промену не представљају као прелазну, већ као трајну. Оног тренутка када би Србија заиста ушла у тај круг, са поменутим људима на челу, престала би да постоји као суверена држава. Да би се освојила једна земља, понекад није потребно најсавременије оружје, већ само добро постављен тужилачки систем који има своју цену.

Весна Веизовић / Васељенска

Овај медијски садржај настао је у оквиру пројекта „Утицај струковних невладиних организација (НВО) на независност судија и самосталност тужилаштва у правосуђу“, који је суфинансиран од стране Министарства информисања и телекомуникација Републике Србије.

Ставови изнети у овом медијском садржају нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.