Где се завршава трансформација?

У политици промене нису проблем. Проблем настаје онда када се политички садржај промени брже него што грађанин стигне да разуме шта заправо подржава.

Управо зато данас вреди хладно погледати пут који је студентски покрет прешао за мање од две године.

За разлику од политичких странака и невладиних организација које учествују у политичкој кампањи, посао посматрачке мисије није да грађанима говори за кога треба да гласају.

Али имамо обавезу да поставимо једно једноставно питање:

Да ли етикета одговара садржају у кутији?

То питање постаје посебно важно када погледамо пут који је студентски покрет прешао од почетка протеста до данас.

У првим месецима студенти су своје јавне наступе везивали за рад институција и испуњење захтева. Њихова почетна идеја била је изричита: нема бављења политиком и изборима.

А онда је почела трансформација.

5. маја ипак излазе на политички терен, баш како је Александар Вучић и предвидео првог дана протеста. Траже изборе и најављују формирање студентске листе.

Следећи корак био је још занимљивији.

Од приче о студентској листи дошло се до листе на којој сами студенти неће бити кандидати. То су њихови представници јавно саопштили 9. септембра.

Није спорно ни то што на Студентској листи нема студената. То је њихов избор.

Али није исто захтевати од институција да раде свој посао и тражити од грађана право да четири године одлучујете у њихово име.

Питање је нешто друго:

Шта грађанин замишља када чује „Студентска листа“, а шта се стварно налази на тој листи?

И на крају, просечна старост кандидата на Студентској листи одговара човеку у шестој деценији живота, док је просек на листи Александра Вучића истовремено седам година нижи.

Године саме по себи нису проблем.

Човек од седамдесет година може бити одличан народни посланик, као што човек од двадесет три може бити веома лош.

Проблем настаје када назив политичког пројекта у свести бирача ствара једну слику, а његов садржај другу.

Зато је најзанимљивије питање ове приче управо:

Где се ова трансформација завршава?

Сваки корак појединачно може бити потпуно легитиман: од протеста до захтева за изборима, од избора до политичке листе, од студентског покрета до листе без студената.

Али грађанин који даје мандат има право да зна шта тај мандат може да произведе.

Узмимо намерно заоштрен, потпуно хипотетички пример.

Замислимо човека који гласа за Студентску листу зато што је повезује са студентским протестима, младим људима и првобитним захтевом да институције раде свој посао.

А онда замислимо да посланици које је изабрао након избора подрже владу на чијем би челу, рецимо, био Динко Грухоњић.

Не тврдим да ће се то догодити. Грухоњић није кандидат на тој листи и нема јавног основа да се тврди да ће бити председник Владе.

Али управо зато пример служи као питање:

Да ли би тај бирач тада могао искрено да каже: „Да, управо сам за ово гласао“?

Ако не би, онда суштински проблем није име хипотетичког председника Владе.

Проблем је што бирач у тренутку гласања није знао шта све његов мандат може да произведе.

Јер бирач не бира фотографију протеста. Не бира транспарент. Не бира атмосферу са улице.

Бира људе којима даје политички мандат.

Зато посао посматрачке мисије није да му каже за кога да гласа, него да му помогне да пре гласања зна ко су људи којима тај мандат даје.

На крају, питање није да ли неко воли студенте или не воли власт.

Питање је много једноставније:

Да ли грађанин, у тренутку када заокружи број, тачно зна коме даје мандат и шта тај мандат може да произведе?

Јер мандат се не даје етикети.

Мандат се даје људима.

А када некоме дамо право да четири године одлучује у наше име, најмање што демократија захтева јесте да пре тога знамо ко се заиста налази у кутији чију смо етикету прочитали.

Саша Јерковић/Васељенска