Никола Спасић: Имао је богатство веће од Нобеловог фонда,и завештао га Србији

Никола Спасић (1838–1916) био је један од највећих српских добротвора и задужбинара, чије је богатство уочи Првог светског рата процењено на тадашњих 50 милиона долара, што је било више од капитала чувеног Нобеловог фонда.
Председавао је Београдском берзом и Прометном банком

Рођен је у Београду у скромној породици. Напустио је Лицеј после првог разреда због немаштине. Изучио је опанчарски, воскарски и лицитарски занат.

Отворио је кожарску радњу у Васиној са почетних 200 гроша капитала. Највећи успех остварио је током Другог српско-турског рата када је војсци испоручио 25.000 пари опанака. Мото му је био: „Ради и штеди, штеди и ради“. У кафане није залазио.

Није имао деце, па је иметак усмерио народу. Донирао је прва звона цркви у Призрену и Грачаници. Подигао је прво Ђачко склониште у Београду 1908. г, доделио је и одређену годишњу новчану помоћ, која се редовно исплаћивала, као и награде најбољим ђацима.

Током Првог балканског рата (1912) о свом трошку је опремио болницу у згради Управе фондова. Лично је куповао кревете и лекове, а супруга Анастасија Нака Спасић била је главна болничарка. Храна се кувала директно у Спасићевој кући, а ту је радила и др Драга Љочић, прва жена лекср у Србији.

Спасић је свакодневно обилазио рањенике. Ниједан војник није отпуштен без његове новчане помоћи. Инвентар болнице касније је поклонио Црвеном крсту. Основао је и „Дом српског инвалидског фонда Свети Ђорђе“. Изградио је цркву Светог Трифуна на Топчидеру 1903. као породичну гробницу.

У Првом светском рату, иако стар и болестан, одбио је окупацију. Повукао се са војском преко Албаније на Крф, где је преминуо 28. новембра 1916. Земне остатке супруга је пренела у отаџбину 1923. године.

Тестаментом из 1912. сву имовину је оставио народу за привреду и здравство. Након његове смрти, Нака Спасић се вратила у ослобођени Београд и потпуно посветила хуманитарном раду кроз друштво „Кнегиња Љубица“ и заштиту ратне сирочади. За разлику од других, она није желела да оснива нове фондове и задужбине, већ је изабрала да све чиме располаже одмах и лично раздели онима којима је помоћ била најпотребнија.

Комунисти су јој одузели станарска права у сопственој кући, национализовали приватну имовину и укинули приходе, па је преминула заборављена и у дубоком сиромаштву 1953. године.

Кроз аграрну реформу и национализацију (1958–1960), држава је Задужбини одузела пет велелепних палата у Кнез Михајловој улици и преко 100 луксузних салонских станова на Обилићевом венцу и околним локацијама. Ови станови су грађени наменски за изнајмљивање. Огромна кирија, коју су богати Београђани плаћали била је главни извор финансирања за изградњу и рад Спасићевих болница. Држава је у ове салоне уселила партијске функционере, дала им станарско право, прекинула доток новца Задужбини и узела милионе са рачуна привредних друштава.

Упркос губитку 99% имовине, предратни секретари су се тајно састајали и сачували архив. Задужбина је опстала јер јој је држава изузела само канцеларију од 68 квадрата у Кнез Михаилој 47. Ту су деценијама као у тврђави скривани тестамент и печати. Зграде су 1961. проглашене за споменике културе, што их је спасило од рушења.

Након пада једнопартијског система обновљен је рад. Кроз законску реституцију Задужбини су до данас враћена 64 салонска стана и 18 локала у центру града (укупно 7.916 квадрата). Од савременог закупа ових простора донирано је преко 845.000 евра за српско здравство, 200.000 евра за Храм Светог Саве и куповину највећег црквеног звона.

Из историјског фонда изграђен је Павиљон на Сајмишту, Ђачки дом и три регионалне болнице:

Градска болница у Београду (КБЦ Звездара)
Општа болница у Куманову
Болница у Крупњу
Никола Спасић остаје најсветлији пример човека који је све што је створио сопственим рукама вратио својој земљи у њеним најтежим историјским тренуцима.

Компас инфо