Аница Савић Ребац: Њеним интелектом били су очарани Црњански, Лаза Костић и Урош Предић

Аница Савић Ребац убраја се међу најобразованије и најзначајније српске интелектуалке прве половине 20. века. Заједно са Исидором Секулић и Ксенијом Атанасијевић, представљала је врх женске интелектуалне мисли у Србији. Њен живот обележили су изузетно образовање, књижевни рад, преводилаштво, филозофска истраживања, универзитетска каријера, али и бројне препреке са којима се суочавала као жена у академском и јавном животу.

Рођена је у Новом Саду, у образованој грађанској породици. Њен отац Милан Савић био је књижевник и преводилац, док је мајка Јулијана водила бригу о домаћинству. Од најранијег детињства Аница је била окружена људима који су припадали културном и интелектуалном кругу тог времена. Познавала је Уроша Предића, Јована Јовановића Змаја, Лазу Костића и Симу Матавуља.

Њен дар уочен је веома рано. Милан Кашанин, који ју је познавао још из младости, сведочио је да се у Новом Саду много говорило о њеној изузетној интелигенцији, као и о томе да већ као девојчица чита на немачком, енглеском, француском, латинском и грчком језику. Поред тога, веома рано је почела да пише поезију.

Посебно је необичан податак да је њен превод Бајроновог „Манфреда“ објављен у часопису „Бранково коло“ још 1905. године. Аница је тада имала свега дванаест година. У истом часопису појављивале су се и њене песме, раме уз раме са радовима већ афирмисаних писаца попут Лазе Костића и Змаја.

Убрзо је преводила Шелија, а српској читалачкој публици представила је и белгијског песника Емила Верхарна, који је у то време био готово непознат домаћој јавности. Истовремено је као школарка писала сопствене драме у стиховима, међу којима су „Ниова“, „Ифигенија“ и „Последња свештеница Паладе Атине“.

Била је весела и живахна девојчица, али је њен необичан таленат већ тада изазивао пажњу. Лаза Костић је са посебном пажњом пратио њен развој, док је Урош Предић страховао да средина неће благонаклоно прихватити жену која показује толико знања и способности. Своју забринутост поделио је са њеним оцем. Ипак, веровао је да ће Аница једног дана бити понос српског народа, али и да ће њен рад бити препознат и ван његових граница.

Академско образовање и први отпори

Аница је студирала класичну филологију на Универзитету у Бечу. Тамо је стекла широко хуманистичко образовање и ушла у непосредан контакт са европским интелектуалним токовима. Током живота сарађивала је и дописивала се са бројним угледним мислиоцима и писцима, међу којима су били Томас Ман, Лудвиг Радермахер, Ханс Лајзеганг и Ребека Вест.

Године 1921. удала се за Хасана Ребца, Србина муслиманске вероисповести из Мостара. Хасан је студирао оријенталне језике на Сорбони, а пре тога је учествовао као добровољац у балканским ратовима и са српском војском прешао Албанију.

Од 1922. године Аница је предавала латински језик у Трећој београдској гимназији. Неколико година касније, 1926, основан је ПЕН центар у Југославији. Као већ афирмисана песникиња, есејисткиња и преводилац, Аница је, заједно са Десанком Максимовић, била међу првим књижевницама које су постале његове чланице.

Њена ангажованост није се завршавала на књижевности. Са групом образованих жена из Београда 1927. године учествовала је у оснивању југословенског огранка Међународне федерације универзитетски образованих жена. Организација је настојала да штити професионална права и интересе жена које су стекле високо образовање.

Крајем двадесетих година Аница и Хасан били су снажно привржени југословенској идеји. Када је Хасан 1930. године премештен у Скопље, тај потез је за њега представљао својеврсну деградацију. Са места начелника у Министарству вера у Београду постављен је за управника муслиманских вакуфских имања.

Скопље је тада било једно од места у која су упућивани бројни представници политичког, културног и интелектуалног живота Краљевине Југославије, са циљем ширења југословенске идеје.

Аница је у Скопљу очекивала да ће након одбране докторске дисертације моћи да започне озбиљнију универзитетску каријеру. Докторирала је 1932. године на Филозофском факултету у Београду. Међутим, место доцента за класичну филологију које је било упражњено није припало њој.

Уместо универзитетске позиције, радила је у скопским школама. Предавала је латински, грчки, немачки и француски, а на факултету је грчки и латински предавала хонорарно. У наредној деценији променила је велики број радних места, нека и ван Скопља, а два пута је била пензионисана.

Њена каријера тако није пратила њене способности и значај њеног научног и књижевног рада. Жена која је од детињства показивала изузетан интелект, говорила и читала више језика и имала међународне контакте, тешко је проналазила место које би одговарало њеним могућностима.

Рат и повратак у Београд

После избијања Другог светског рата, Аница и Хасан су 1941. године напустили Скопље и вратили се у Србију као избеглице. Хасан није успео да се прикључи партизанском покрету.

Аница је о ратним годинама писала Ребеки Вест. Упркос тешким околностима, у њеним писмима види се уверење да будућност припада антифашистичким снагама и да ће после рата доћи време обнове.

Њена политичка и друштвена уверења била су сложена и снажно повезана са њеним хуманистичким образовањем. Занимале су је античке идеје о заједници, социјална питања, европска хуманистичка традиција и мислиоци попут Шелија и Верхарна.

Њено интересовање за социјалистичке и комунистичке идеје није било површно. Аница је настојала да их разуме у историјском контексту, па је чак од свог бечког професора Радермахера тражила додатна објашњења о коренима и развоју комунистичких идеја у античком свету.

Аница и Хасан

По повратку у Београд, брачни пар Ребац нашао се у веома тешкој материјалној ситуацији. Обоје су били без посла и превремено пензионисани, а извесно време нису имали ни сопствени стан. Према сведочењима, једно време су боравили чак у учионици Филозофског факултета, коју су морали да напуштају рано ујутру како би могла да буде коришћена за наставу.

Аница је у марту 1945. постављена за професора Четврте женске гимназије у Београду, али је већ неколико месеци касније премештена у Сарајево. Њена каријера је тако и после рата наставила да буде обележена премештањима и неизвесношћу.

Коначно, у октобру 1946. добила је место ванредног професора Универзитета у Београду за историју римске књижевности и латински језик. Хасан је у међувремену постао посланик у Савезној скупштини, а њих двоје су најзад добили и стан.

Ипак, ни универзитетска средина није Аницу дочекала без отпора. На Катедри за класичну филологију радила је са Милошем Ђурићем и Миланом Будимиром. Иако су били упознати са њеним радом и угледом, однос према њој није увек био благонаклон.

Аница је била једина жена професор на катедри. Уз универзитетску наставу и научни рад, била је ангажована и у Институту за књижевност САНУ, Удружењу књижевника и другим организацијама.

Њен рад после рата био је изузетно обиман. Писала је есеје и научне студије, преводила, држала јавна предавања и бавила се књижевном и филозофском критиком. Међу темама којима се посвећивала били су Лаза Костић, Софоклова „Антигона“, античка демократија, Лукреције, хришћанство, Његош, народна поезија и дела европске књижевности.

Посебно место у њеном каснијем раду заузимало је проучавање Његоша. „Луча микрокозма“ преводила је на енглески и немачки језик, настојећи да сложеност Његошевог мишљења представи и ван јужнословенског културног простора.

Ребека Вест је Аницу и Хасана доживљавала као људе који својим животом и радом представљају темељ европске цивилизације. Њихов однос описала је и у свом познатом путопису „Црно јагње и сиви соко“.

Они који су их познавали често су истицали снагу њихове међусобне привржености. Њихов заједнички живот био је испреплетан историјским, националним, верским и политичким противречностима Балкана. Хасан је носио сложено наслеђе свог времена, док је Аница све време била уз њега.

Њихов брак није био без осуде средине. Поједини савременици нису прихватали чињеницу да се Аница удала за муслимана, док су Хасану замерали што је за супругу изабрао жену друге верске припадности. Упркос томе, њихова веза остала је један од најупечатљивијих делова Аничиног живота.

Последње године
Почетком педесетих година Хасан се тешко разболео. Његова болест је дубоко погодила Аницу. У тренуцима када је постало јасно да му се живот ближи крају, њихова међусобна веза добила је још трагичнију димензију.

Хасан јој је у једном од последњих писама изразио дубоку приврженост и поручио да би, када би поново проживео живот, поново изабрао њу.

После његове смрти, Аница је покушала да оконча сопствени живот. Први покушај није успео и била је пребачена у болницу, где јој је живот спасен. Међутим, она није одустала од своје намере.

Њено размишљање о самоубиству било је снажно повезано са њеним филозофским интересовањем за антику. Читала је о ставовима старих филозофа према смрти и самоубиству и настојала да сопствену одлуку посматра кроз призму тих идеја.

Пре него што је други пут окончала живот, припремила је бројне практичне ствари. Уредила је питање гробног места и сахране, саставила тестамент и пријатељима оставила предмете који су јој били драги – књиге, слике, накит, порцелан, сребрне предмете и намештај.

Њена смрт изазвала је снажне и различите реакције јавности. Неки су покушавали да њен чин тумаче као последицу њене филозофије, други као трагичан резултат губитка супруга, док су трећи у свему томе тражили сензацију.

После првог покушаја самоубиства, Аница је у академској средини била изложена осудама и оговарањима. Њена трагедија постала је предмет коментара, а чак ни комеморативни скупови нису увек били лишени непријатних реакција.

У делу јавности њена смрт је временом добила готово легендарне размере. Разговарало се о томе да ли је све било унапред испланирано, о њеним филозофским ставовима и о односу према животу и смрти.

Ипак, постојали су и другачији гласови.

Оскар Давичо је у тексту објављеном у часопису „Нова мисао“ покушао да њен поступак сагледа кроз призму љубави и губитка. Уместо осуде, он је писао о дубокој повезаности двоје људи и о болу који настаје када један део такве заједнице нестане.

Аница је у свом опроштајном писму оставила сопствено објашњење. Навела је да њена одлука није била тренутни импулс, већ став који је у њој дуго постојао и који је био повезан са њеним схватањем љубави, слободе и достојанства.

За њу живот није представљао вредност изоловану од љубави и смисла. Истовремено, наглашавала је да је волела живот и да је управо због тога желела да избегне постојање које би, према њеном схватању, било лишено достојанства.

Њена биографија зато остаје сложена и тешка за једноставно тумачење. Аница Савић Ребац није била само песник, преводилац или професорка. Била је интелектуалка која је своје филозофске ставове, интересовања и лична уверења прожимала кроз готово све аспекте живота.

Црњански и Аница Савић Ребац
Аница је привлачила пажњу и других великих писаца свог времена. Међу њима је био и Милош Црњански.

У његовој збирци „Лирика Итаке“ налази се песма „Рељеф са ликом Дантеа“, посвећена „Аници Савићевој“. Аница и Црњански су се често сусретали и кретали у круговима београдских писаца окупљених око часописа „Дан“.

У октобру 1919. године Црњански јој је упутио писмо у којем јој се обраћа са изразитим поштовањем и дивљењем. Позива је да проведу извесно време у разговору, далеко од свакодневне и површне салонске атмосфере.

У писму је описује као песникињу изузетног знања и духовне ширине и говори о посебном утиску који на њега оставља њен начин говора, размишљања и кретања.

Црњански јој се на крају писма обраћа речима дубоког поштовања, показујући колико је већ тада Аница за њега била необична и изузетна појава.

Аница Савић Ребац остала је тако једна од најзанимљивијих личности српске интелектуалне историје 20. века – жена чији су знање, научни рад, књижевни дар и филозофска ширина далеко превазилазили оквире у којима је њено време покушавало да је задржи.

Компас инфо