Филмска бомба која ће одјекнути светом: Зафрановићев филм о Јасеновцу стиже пред публику

Када се спомене Јасеновац, већина људи помисли на „неке велике жртве“, али не знају ништа више о томе да кажу. Због тога је филм „Златни рез 42 (Дјеца Козаре)“ огромно откриће. Он може преобразити душе оних који ништа не знају о Јасеновцу, као и оних који о њему знају све погрешно, каже у разговору за Спутњик филмски критичар Божидар Зечевић.

Премијерном пројекцијом филма „Златни рез 42 (Дјеца Козаре)“ Лордана Зафрановића вечерас у Сава центру отвара се 53. Међународни београдски филмски фестивал ФЕСТ. Филм на којем је редитељ радио четири деценије бави се страдањем Јевреја, Срба, Рома и хрватских антифашиста у озлоглашеном нацистичком логору смрти Јасеновцу – кроз визуру жртава, али и починилаца једног од највећих злочина у 20. веку.

Историјске чињенице о офанзиви на Козари и каснијем страдању у логорима фашистичке НДХ преточене су у сценарио у чијој је основи текст Арсена Диклића, написан почетком седамдесетих година прошлог века. Централна нит сценарија прати судбину конкретних жртава – девојчице Зоре (Милица Јанковић) и њена два брата. Филм почиње бекством деце током офанзиве у лето 1942. године, уз верни приказ панике, глади и безизлазности хиљада козарачких цивила у збеговима.

Необјашњиво лице Антихриста

Бруталност усташког режима у Јасеновцу и Старој Градишки приказана је кроз причу о осморици усташких убица. Зафрановић тиме не приказује зло као апстрактну силу, већ документује како појединци унутар фашистичке идеологије губе људскост и изблиза, „лицем у лице“, врше злочине над мушкарцима, женама и децом. Како би приказао комплексност унутрашњег сукоба на самом терену, сценарио уводи лик усташког војника (Леон Лучев), који схвата размере ужаса у којем учествује, али из ког више не може да се избави.

„Појављује се један од тих усташа, који чак усваја једно дете из дечјег логора. Он покушава да разуме зашто се то догађа. Пита се зашто убијају толико људи. У једној сцени разговара с рекордером у убиствима Срба, усташом који прича како је у једној ноћи заклао не знам колико људи, а јунак филма покушава да разуме те чудовишне ствари и, наравно, не налази одговор. Не може се Антихрист разумети једноставно. Ни у цркви не постоји начин да се краћим путем дође до суштине Антихриста и то је једно велико метафизичко питање“, каже Божидар Зечевић.

Лордан Зафрановић је у филму покушао, како каже филмски критичар, да открије зло из Јасеновца, да пронађе одговор на питање какви се то људи баве убијањем једног народа.

„Главни јунак до краја филма не успева да пронађе одговор на то питање и, наравно, изгуби живот. И то не у некој врсти освете или одмазде, него готово случајно. И то је најјезивије од свега, што на крају уопште не испуњава смисао освете који је поставио, који се поставља у античкој књижевности. Многе ствари у филму и даље остају метафизичке. Није Лордан на чаробан начин успео да разреши питање Јасеновца. Он га је отворио, а људи који о филму размишљају после гледања имају још низ питања на која треба да се одговори. То је филм који се стално враћа“, истиче Божидар Зечевић.

Сузе преживелих логораша

За потребе филма изграђена је масивна и комплексна сценографија на више локација у Србији. Сценарио се стриктно ослања на историјске записе и сведочења, рекреирајући сам изглед логора Јасеновац из 1942. године. Да је Зафрановић успео у аутентичном преношењу историје потврђују и емотивне реакције преживелих јасеновачких логораша који су присуствовали затвореној премијери, приређеној пре десетак дана.

„То су старци од око 80, 90 година. Један од њих који је све то преживео, који је тамо дошао као беба и ту растао, рекао је: ‘Хвала Лордану! Све је било тачно онако како је приказао. Али то није најважније. Најважније је то што је ово велико уметничко дело.’ Филм није сведочанство, он по својој природи то не може бити, јер је синтеза чулне стварности и чулне обмане. А овај човек, који није филмофил и не бави се филмском уметношћу, неколико пута је плакао током пројекције и назвао је овај филм великим уметничким делом. За мене је то било велико откриће“, наводи филмски критичар.

Зафрановић је и сам нагласио да сврха оваквог коришћења историјских чињеница није распиривање мржње, већ стварање врхунске уметничке форме – својеврсног „крика против зла“ који треба да опомене будуће генерације и постави питање може ли човечанство опстати након суочавања са сопственим мраком.

Одисеја сценарија „Дјеце Козаре“

Одисеја филмског сценарија „Дјеце Козаре“, који је ишао од фонда до фонда, од конкурса до конкурса, у потрази за средствима за снимање филма, почела је половином седамдесетих година 20. века.

„Тито је имао страшну потребу да потисне Јасеновац, да се тај злочин не би приписао хрватском народу. А Тито је врло добро знао шта је филм. Он је и сам на неки начин био љубитељ седме уметности, гледао је по један филм дневно у просеку. Имао је свог кинооператера, читао је сценарија. Врло је вероватно да је прочитао и сценарио за филм ‘Дјеца Козаре’ и забранио га. Као што је иначе било и с другим филмовима, није то једини“, напомиње Зечевић.

Иако је сценарио био потпуно спреман за снимање крајем осамдесетих година, пројекат је нагло заустављен због распада Југославије и почетка ратних сукоба 1991. године. Зафрановић је у то време морао да напусти Хрватску, а оригинални примерак сценарија је дуго сматран изгубљеним у ратном хаосу. Арсен Диклић је преминуо 1995. године, не дочекавши да види њихово заједничко дело на великом платну.

Након више деценија потраге, Зафрановић је успео да пронађе и сачува оригинални текст из 1986. године. Пошто је филм коначно добио зелено светло и подршку за снимање, Зафрановић је приступио модернизацији и доради сценарија. Он је задржао изворну Диклићеву структуру и дијалоге, али је текст преименовао у „Златни рез 42“, додајући нове драматуршке слојеве који дубље анализирају психу починилаца злочина, „анатомију зла“, и филозофски контекст сукоба.

„Ја сам читао прву верзију на којој је радио Лордан. Он је потписан као косценариста. Он је узео тај текст, радио је на томе прво сам, потом с још једним сценаристом, али дух филма је остао, није ништа битно промењено у поређењу с оригиналном верзијом. Филм има другачији крај од оној који је написан у оригиналном сценарију, ублажен је један веома горак утисак који постоји у оригиналу. Додао је и једну фантастичну лордановску сцену театра. Морао је да смести у жице Јасеновца и једно позориште, и то је изванредно направљено. Даје филму дубину, он добија још једну нову димензију. Када 40 година живите с једном темом, једном причом, онда вам стално падају на памет нове идеје. Ово до чега је Лордан дошао када је почео да снима филм је један доста чврст сценарио и није ту било великог одступања“, сматра Божидар Зечевић.

Према његовим речима, оригинални сценарио Арсена Диклића, једног од највећих филмских сценариста некадашње Југославије, написао је сценарио у складу са свим законима филмске драматургије, али мимо свих клишеа.

„Хтео је да исприча причу о деци која су остала иза једног страшног рата, када су им очеви отишли далеко у тај рат, изгинули. Деца су била одвојена од мајки, оне су биле или убијене, или послате на рад у Немачку. И та деца су расла у првим концентрационим логорима икада направљеним у свету. То су већ били концентрациони логори – Јастребарско, Сисак и низ других, где су у готово немогућим условима деца умирала од глади, болештина, насиља. Диклић је написао сценарио о насиљу над том децом. Ја сам тај сценарио читао много касније, када је Лордан већ готово реализовао тај филм, и закључио сам да нисам читао ниједно боље филмско штиво, не само у нашој доста сиромашној сценаристичкој литератури, него и у свету“, истиче филмски критичар.

Филмска „бомба“ која треба да одјекне широм света

Током рада на филму, редитељ се суочавао и с бројним захтевима продуцената, који су тражили, пре свега, да филм скрати најмање за сат и по.

„Био је доведен у немогућу ситуацију, покушао је чак и то да уради, иако се све у њему бунило. Избацивати нешто из онога што си видео на свом менталном екрану, у својој души, као свој филм, због тога што неко мисли да је то предуго, да публика неће издржати четири сата – то је лудост! За једног великог редитеља као што је Зафрановић, то је ирелевантно. ‘Златни рез’ није дистрибутерски филм, није биоскопски. То је филм иза кога је и требало да стане држава“, сматра Зечевић.

Филм, као и серија од седам епизода, треба да буду приказани и на телевизији, а оно што је, према мишљењу Божидара Зечевића, веома важно јесте и да буде приказан на што више светских фестивала.

„И ту почиње једна тешка, велика прича, за коју не знам да ли имамо времена, јер је филм сада одбијен свуда на Западу. Запад неће да улази у ове теме, јер стоји иза Хрватске, поготово као дела Европске уније, тако да су главни светски фестивали, као што су Берлин, Кан, Венеција, Сан Себастијан, одбили филм без великих објашњења“, каже филмски критичар.

Он, међутим, сматра да ће Зафрановићево филмско дело одјекнути као експлозија, јер ће многим гледаоцима бити тешко да поверују да су се догађаји приказани у њему заиста догађали.

„Замислите тај филм када се буде давао у Бразилу, у Кини. Оставимо по страни Израел, у којем живе људи који су директно повезани с Холокаустом, али узмите филм, рецимо, у неким удаљеним исламским земљама, замислите каква ће то бомба бити за њих. Каква је то бомба за нас. Наши људи не знају много о Јасеновцу, деца о њему немају појма. То ће бити огромно откриће, јер оно што филм може, јесте да отвори срце и душу. Филм и јесте машина за произвођење емоција, а када произведете емоције, наравно да ће то извести и стотине питања, тим пре што је данашње време поново појачало актуелност Јасеновца. Данас се то зло у виду нацизма поново враћа Европи“, закључује Божидар Зечевић.

Валентина Булатовић/Спутњик