Како су Бранковићи створили „српску Свету гору“?

Фрушка гора је позната као најстарији национални парк у Србији, и као место на коме извире Јазак вода. Питоми предели ове планине много пута су у прошлости били поприште догађаја који су обликовали историју Србије и, последично, утицали и на свет у коме данас живимо. Многи од ових догађаја нераскидиво су везани за судбине чланова једне породице – Бранковић.

Ово је прича о њима – људима који су изгубили земаљско царство, али су подарили Фрушкој гори њену духовну душу.

У изгнанству

Када је 1459. године, падом Смедерева, и званично нестала српска средњовековна држава, чланови династије Бранковић нашли су се у изгнанству, у Угарској, без земље и круне, али са огромним бременом одговорности.

Деценијама су се потуцали по европским дворовима, али нигде нису успевали да нађу дом. Негде у тим лутањима, последњи владар средњовековне Србије, Стефан Бранковић, још у младости ослепљен и због тога прозван „слепи деспот“, оженио се Ангелином, ћерком Ђорђа Аријанита, средњовековног господара Коњуха и Шкумбе. Брак је био складан и, колико је познато, испуњен љубављу и међусобним поштовањем, пише Историјски забавник.

Након Стефанове смрти 1976. Ангелина је остала сама са децом – синовима Ђорђем и Јованом и ћерком Маријом. Суочена са сталним селидбама и неизвесношћу, ова храбра жена добила је позив од угарског краља Матије Корвина да се насели у Срему.

Та одлука показала се као судбоносна за читав српски народ, јер Бранковићи тако стижу до Фрушке горе. Са собом, у ковчегу, Ангелина је понела и оно највредније што јој је остало – мошти свог супруга.

Од деспотске круне до монашке ризе
Иако је она била више симболична него што је са собом носила стварну моћ, Ангелинин и Стефанов старији син Ђорђе добио је од угарског краља титулу деспота Србије. У замену за то, ратовао је против Турака покушавајући да сачува Срем од њихове најезде, али и животе српског становништва које се окупљало под његовим барјаком препознајући у Бранковићима последње чуваре онога што је остало од средњовековне Србије.

А онда је и томе дошао крај! Након деценије борбе и бављења политиком, Ђорђе је предао титулу деспота млађем брату Јовану, одрекао се световог живота и замонашио се, добивши има Максим.

Управо у том тренутку родила се идеја о „српској Светој гори“…

„Српска Света Гора“
Многобројне легенде краја наводе да је Фрушка гора била свето место за Србе још у доба Немањића. Сматра се да је краљ Драгутин, у периоду када је владао као “краљ Срема” свој утицај на овим просторима учвршћивао зидањем манастира, а да су након њега слично радили и краљ Милутин, цар Душан и кнез Лазар.

Ипак, историјска је чињеница да озбиљније монашко насељавање ове планине почиње у другој половини 15. века, управо захваљујући монаху Максиму и његовој мајки Ангелини. Са благом које су успели да сачувају и уз помоћ верног народа, они су започели монументални ктиторски рад.

Бранковићи су и те како знали вредност природе у којој су се обрели. Манастири су одувек функционисали у спрези са природом. Било им је потребно мало плодне земље, парче шуме, али и оно најбитније – извор чисте и питке воде. Зато није чудо што се управо крај извора Јазак воде – воде са светог места, свио толики број манастира чији су ктитори управо припадници ове династије.

Бранковићи су, највероватније, неке од манастира подигли из темеља, док су друге зидали на остацима старијих богомоља, на местима која су од давнина позната као света. Њихов највећи подухват свакако је био Крушедол – маузолеј династије и срце „српске Свете горе“, али се за Максима и Ангелину везује још читав низ фрушкогорских светиња – Ново и Старо Хопово, Обед, Фенек…

У духовном подухвату им се придружио и рођак, деспот Вук Гргуревић, у народу познатији као Змај Огњени Вук, али и Максимов брат, деспот Јован који се наводи и као ктитор манастира Јазак, подигнутог недалеко од извора Јазак воде.

Сви ови манастири случили су као духовни штит за српски народ који је у таласима бежао пред Турцима и насељавао Војводину.

Крај лозе и рађање култа
Деспот Јован Бранковић био је последњи владар из династије Бранковић. Био је велики борац и до краја живота је ратовао са Турцима покушавајући да поврати државу својих предака. Умро је млад, 1502. године, без мушких наследника.

Са смрћу његовог брата, владике Максима 1516. и мајке Ангелине 1520. године, угасила се ова грана породице Бранковић.

Али, то није био крај приче! Фрушкогорски манастири су наставили да живе, а велика дела последњих Бранковића никада нису заборављена!

Тако је породица која је због свог оснивача – Вука Бранковића, у народним предањима понела „жиг издаје“, на свом самом крају постала света и дала чак четири светитеља – Светог Стефана Слепог, Светог деспота Јована, Светог митрополита Максима и Свету мати Ангелину.

Делови њихових моштију и данас почивају испред олтара у Крушедолу.

Компас инфо