Данас je Туциндан – дан када се припрема божићна печеница.

” У народу постоји вјеровање да утроба печенице припремљене на Туциндан има љековита својства и да је ваља стављати на болна мјеста. ”

Туциндан

” На два дана пред Божић, 5. јануара по новом а 23. децембра по старом календару, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница “тукла” – убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда убијено или ошамућено прасе и јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.На Туциндан, по народном веровању, децу “не ваља” тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.Оци, Материце, Детињци.

Поклонимо се тога дана материнству, јер је свето, и свим матерама, а нарочито правим хришћанским матерама, јер су слика љубави Божије.Зашто се оци, мајке и деца вежу на те празнике?Поред сећања, садржина овог празник јесте и везивање. На Материце деца везују своје матере; на Оце опет деца везују своје очеве; на дан Детињаца родитељи везују своју децу. Каква слатка слика, и каква поучна символика!То се везује прошлост и будућност; везују се узајамним поштовањем.То се везују два поколења, старо и ново; везују се узајамном љубављу.Јуче и сутра спајају се Данас крвном и духовном везом.То један народ тка своје ткиво, свесно и савесно, без кидања и осипања.То родитељи додају деци вечну основу живота и показују своју китњасту потку, а деца примају са страхопоштовањем ону основу и уткивају своје шаре у њу, мотрећи на склад са родитељским ткивом.

Основа је вера Божија, а потка је љубав.То народ српски поступа по оној речи Господњој: Мудар домаћин износи из клијети своје ново и старо (Мт 13:52).Увиђате ли, да је цео један програм сликовно изражен у овом везивању деце са родитељима својим? Рекао бих, то је наивна шала, или шаљива разонода, али није тако. У ствари то је јасна слика како треба један народ да ходи кроз историју и живи животом непрекидне целине, носећи драгоцено благо прошлости и додајући му нова блага садашњости и будућности.

О браћо моја, како је ова поука као хлеб потребна садашњем поколењу нашем! Како је потребна баш данас када се неки труде да народно стабло одсеку од његовог корена, и да заваде и разједине поколење од поколења.Ако други народи, који не знају за Детињце, Материце и Оце, то чине из незнања, може им се и опростити. Али ако то Срби чине, поред славне и јасне поуке коју им ова празновања пружају, заиста чине грех неопростив. Не чине то Срби, не: то чине неки одсрбљени и однарођени људи, бивши Срби и бивши хришћани, који не схватају сликовни језик свога народа изражен у његовим празновањима и обичајима

.А ви прави Срби заблагодарите Господу што вам је дао оне мудраце народне, који установише код нас празновање Детињаца, Материца и Отаца, и украсише га обичајем узајамног везивања.И поклонимо се светим матерама Православне цркве и светим матерама Српске цркве. ”

Епископ Николај (књ. IX, стр. 773, Химелстир 1983)