Српска војска је донела војничку победу савезницима и сахранила британско-ватикански сан

У прошлом веку, 15.септембра 1918.године, кренули су Срби из свих српских земаља на Солунском фронту да пушком ослобађају окупирану Србију, тако полазећи да ослободе и своје земље у тадашњој Аустроугарској царевини.

За месец и по дана те српске величанствене офанзиве, само су француске мазге и камиони са муницијом и провијантом могли стизати српску пешадију која је незадрживо хрлила ка Београду, престоници, али и граничној караули тадашње Краљевине Србије.

Немачки цар Виљем у телеграму бугарском суверену прецизно је исказао улогу српске војске у Великом рату, која је изласком на своје границе донела војничку победу савезницима.

Од стварања заједничке државе, краљ Александар Карађорђевић водио је франкофону политику, свесно прихватајући причу о значају примирја у Великом рату, те је и војска нове краљевине марширала Јелисејским пољима 11.новембра, док су француски ветерани спонтано аплаудирали стројевом кораку српске војске, препознатљивом још из Солуна.

Стварањем браварове коминтерновско-комунистичке државе, свесно је злонамерно у заборав потиснут тај славни 15.септембар, а победнички хероји су чак проглашени за „окупаторе“ у деловима такве заједничке државе, која је ипак настала на темељима њихове војничке победе!

Распад Југославије, који су крајем прошлог века режирали и помогли НАТО, Ватикан, Немачка (пре свих), али и некадашње савезнице Француска и Велика Британија, брутално је оголио стварност за српски народ, дотада плански југословенизиран у култури, историји и наметнутој (лажној )традицији!

Само, управо ти разни „драги пријатељи“ први су препознали насталу стварност, и сагледали неминовни процес освешћења српског народа, који ће се као државотворан усправити (као и много пута у својој историји!) и кренути да се сабире око свог духовног стожера– Српске православне цркве, која од свог оснивања има ту улогу јер је Светосавска, што ватиканци понајбоље знају.

Зато је почела кампања борбе против „српског фашизма“ коју у Србији и региону управо воде потомци браварових „усрећитеља“ (који су таманили Србе и све српско), подржани од свих србофобних група и појединаца, обилато помогнути парама „демократа из заједнице срећних народа“ који распарчавају српски етнички простор по мери ватиканских шнајдера, који би да опет искроје неку Интермаријум целину, а Срби им се поново нашли на планираном друму.

У намери да икако преуме непокорне Србе, свесно и намерно изабрани су ти дани септембра да се увек организује парада поноса у Београду, само да Срби забораве значај тога датума, који Немце увек изнова потсећа да су војнички поражени од Срба, а Британце и Французе да су дуге четири године носом рили блато Фландрије, док српски војник није поломио кичму здружене војске Централних сила на Солунском фронту, омогућавајући потом да се потлачени народи Аустроугарске царевине изјасне по Вилсоновим тачкама, које су брутално сахраниле све британско-ватиканске намере обнове те тамнице народа за Словене!

Не чуди стога, да су спонтану појаву литија које бране српске светиње у Црној Гори одмах препознали сви дежурни србофоби, уједињујући се да икако сачувају „антифашистички“ нарко картел дон Мила, и придружених љубитеља парица чика Сороша.

Зато је устоличење четрдесетпрвог првосвештеника МЦП у Цетињском манастиру постало „дан Д“ бранилаца антисрпског наступа на брдовитом Балкану, где полако али сигурно зјапи нова провалија за хумани НАТО, у анализама западних плаћеника са разних института за препарирање маса (које све мање верују!).

Зато је прослава Дана српског јединства стигла управо у преломном часу, да напокон почне опоравак српске културе, традиције, прекида девастације српског језика, који разни „стручњаци“ покушавају да разделе на „нове језике“, који су само варијације српског, којим говоре сви, иако неће да признају да је она далека намера бечких планера да искористе хромог Вука да Србима утрапе латиницу као припрему за будућу унију, одавно препозната од писмених Срба.

Видљиви почетак опоравка српског света, који не угрожава никог посебно на брдовитом Балкану, ставом – туђе поштујемо, а својим се поносимо — мораће да уважавају и разни „драги пријатељи“, од чије су се бриге Срби видно заморили!

Владимир Фролов / Српски став