Ултрас покрет као подвала либералне демократије

Ултрас покрет, иако потиче из 50-тих, у облику какав нам је данас познат настао је 70-тих. Зашто баш тада? Италија, у којој су су партизани од краја рата представљали значајну снагу, представљала је идеалан полигон за активности КГБ.

Тих година су основане ”Црвене бригаде” које су вршиле низ терористичких напада на територији Италије, а врхунац свега је била отмица и убиство премијера Алда Мора 1978. Све то је изазвало реакције екстремне деснице коју је предводио ”Трећи пут” и њихов терористички огранак ”НАР” који су оптужени за Болоњски масакр 1980. где је страдало 85 људи од експлозије бомбе.

Међусобна убијања десничара и левичара на улицама италијанских градова су била свакодневна. Да би средила такво стање, влада се решила на корак стварања следећег пројекта. Младе људе, који имају врелу крв и тежњу за хероизмом, изражен природан нагон (који је у основи племенит и јако позитиван) за жртвовањем ради одбране територије, групе, узвишених идеала, треба сместити на трибине. Уместо идеолошких симбола на трибини ће им се дати нови симболи за које се треба борити.

Свако ће имати своје песме од којих се кожа јежи, своје барјаке, заставе… све што једна млада душа жељна хероизма жели. Увешће се кодекс како уместо рата на улицама не би дошло до оружаног рата на трибинама, тако да сукоб између навијача заправо представља само симулацију рата, јер влади не треба нови грађански рат на другој основи. Дакле, нема бодења, нема пиштоља и слично, већ ако имаш потребу за адреналином и вишка енергије који ти је систем нагомилао, не устај против система, ко Црвене бригаде, него удри по твом брату који је радник и Италијан као и ти.

Е сад, као што то бива, и људи који су идеолошки упућени прозрели су то, па се на трибинама појављују екстремно десничарске и левичарске групе које су бар вербално изражавали неслагање са либералним капитализмом и његовом демократијом. Тај Италијански пројекат су касније примениле све владе, широм Европе.
Читајући нашу историју увиђамо да она обилује младим херојима и идеалистима и питамо се како је могуће да таквих људи немамо данас?

Где су данас Обилићи, Синђелићи, хајдуци, ускоци, Принципи, национални четници, СКОЈ-евци, (били су идеалисти спремни на највеће жртве без обзира што су били на погрешној страни), Љотићевци? Где су данас хероји, најплеменитији део омладине која вапи за идеализмом? Најплеменитија омладина је данас на трибинама!!! Европу 19. и прве половине 20. века су потресали силни атентати. Где су данас ти атентатори у Европи у време кад им прети цивилизацијска катастрофа, кад трпе инвазију народа стране вере и културе на своју територију?

Па ено их на трибинама, празне се у међусобним симулацијама рата, играју се јунаштва у празно, што му дође као неки вид мастурбације хероизма. (не мисли се на све навијачке групе, има добрих)

Коначни закључак је да је либерално -демократски систем формирао своје ултрас скупине које не занима никаква виша прича ни идеологија (или фурају грађански патриотизам у складу са потребама система) и који кажу да их занима само спорт и зезање, а не схватају да су управо несвесно идеолошки оријентисани и јасно профилисани онако како то систему одговара. Најпосле, мора се признати да сви служимо некоме , само је питање коме.