У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ: РОКЕНРОЛ НА ТРАГУ „ВЕЛИКЕ ЗВЕРИ“ ИЛИ МАЛО О МУЗИЦИ КОЈУ ПРОПАГИРА ПАТРИЈАРХ СРПСКИ

Недавно је српски патријарх Порфирије гостујући у једној радио емисији причао о рокенрол музици. Он, као стари рокер, изнео је низ песама и свој некдашњи музички укус, и није крио симпатије према истој. Без обзира на то колико се то маси свидело, и колико и смо и ми сами окренути рокенрол музици и симпатишемо је, није на једном свештеном, а посебно не монашком лицу који је први међу једнакима у српској патријаршији, не само да коментарише, већ и да подржава исту.

Мислите да смо затуцани десничари, зауларени православљем и не видимо ширину патријарховог духа? Напротив, и ми смо људи, али православље није рокенрол. Православље је оно што нас је упркос свему одржало вековима, чисто, неискварено, нешто што се осећа душом и нешто о чему не треба “јебени” Цане Патрибрејкерс да нас учи.

У прилогу пред вама је чланак из књиге “У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ Од сајентологије до сатанизма” (Православље и секте, књига IV), где је на јасан начин појашњено шта је рокенрол, за шта је коришћен и онда размислите да ли је место једном патријарху да коментарише, не само рокенрол, већ било какву музику ван цркве.

Када је Христос умро на крсту, да би смрћу смрт заувек сатро, шумама античког света одјекивао је глас: „Умро је велики Пан“. Пан је био грчкоримско божанство, које је у почетку везивано за пастире и стада, а касније је постао символ паганског свејединства. Пола човек, пола јарац, са сиринксом у рукама („Панова фрула“), он је својим свирањем наводио страх и нагонио у бекство људе и животиње (то се зове ПАНика). Поседнутост Паном и служење њему доводила је до опсесите сексом и жеље за тренутним удовољавањем нагонима… „Умро је велики Пан“ значило је: Бог Који је постао човек ради спасења људи, умирући на крсту, победио је човека – животињу, човека пожудног јарца, ћаволовог човека; „умро је велики Пан“ значило је – Живот је тријумфовао над трулежношћу, чедност и чистота над развратом и поквареношћу. Тако је почео пад паганизма. Три века касније, свети цар Константин прогласио је Хришћанство слободном вером у Римској империји; одмах потом, Црква Распетога и Васкрслога заменила је паганство као званичну религију Римске империје.
Али, онај који се криз иза Пана, никако ије мировао стално је настојао да се врати у историју, да би поново био слављен и обожаван као некад. Крајем XIX и почетком XX века, када је Алистер Кроули ушао на велика врата у светски окултизам, Пан је био ту: „Велика Звер“ му је посветио свој живот и своју службу. Његово име призива се у „Гностичким мисама“. „Химна Пану“, коју је сачинио сам Кроули, рецитована је на сахрани Ајвазовог слуге.
Рокенрол, музика која је почела од Диновог поклича „Живи брзо, умри млад, буди леп леш“, веома брзо је добила Пана за свог покровитеља. Скупа с Паном, стигао је и Алистер Кроули. Тако се за име овог подземног „мудраца“ чуло у најширим круговима светске омладинске популације. Навешћемо само неколико примера присуства ове двојице „ортака“.
На албуму „2112“ групе „Раш“ налази се песма „Жреци сиринкса“. Године 1987, Елтон Џон је ангажовао једног уметника да му изради породични грб – у центру скице био је Пан. Албум „Ролинг Стоунса“, „Татоо Ioy“ приказује јарчев ђаволов – Панов папак. Можда најпознатија песма рокенрола свих времена, „Stairway to heaven“ („Степенице ка небу“) групе „Лед Цепелин“ говори не само о музици Пана, и његовој фрули, веш и о способности јарцоликог да духовно обрлати и води оне који му дођу под папак. Роберт Плант пева о томе како ће нас „фрулаш уразумити“, и наставља: „У глави ти бруји и не би да идеш (за њим, нап. прев.); у случају да не знаш – фрулаш те зове да му се придружиш“.
У далеким планинама Марока живи племе Џуџука које још увек упражњава поклоништво Пану. Њихова магијска, ритмичка музика отвара им путеве за сјединење са истим. Познати рокер Роберт Палмер их је посетио, и оставио запис о учешћу у обреду: „Када су музика и енергија били на врхунцу, припадници племена су падали у екстатични транс, од њихоих очију виделе су се само беоњаче, а вриштали су као да их гоне небеске силе (?) Сам Пан је дошао. Неколико пута сам био сведок када је струја почела да се креће и пролази кроз тело локалног пастира. Када је снага опала, пастир је нестао – кроз његове ои гледао је неко други, док су оне блистале као рубински ласери (опис демонског поседнућа: – човека нема – у његово тело се уселио „Пан“)… Једне ноћи он је дошао и извукао ме из гужве, а ја сам побегао с њим. Скакао је кроз ватру, а када сам се и ја нашао у ватри, окружен пламеном, али неповређен. Тада сам се завртео као чигра, одвртевши се у мрак. Обожаваоци Пана су ми рекли: „Видели смо те пуем музике, сада си један од нас“.“
Палмер није једини који је постао „један од њих“. Рок
музика је, доследно идући за Паном, премостила раздаљину између племена Џуџука и модерне цивилизације. За панопоклонике занимали су се Роберт Плант, Дејвид Боуви и Пати Смит. Познати „Стоунс“, Брајан Џоунс, провео је доста времена у овом племену, снимајући и касније објављујући албум са њиховом музиком. Наслов албума је био „Брајан Џонс представља свирале мира“ („пипес оф пеаце“ – то јест, сиринкс, Панову фрулу.) Пол Макартни је имао албум са тим насловом „Свирале мира“: на омоту је његова фотографија са гомилом разбацаних инструмената, док он у руци држи, наравно, само Паноу фрулу. На свом албуму „Радио Етиопија“, Пети Смит, надахнута духом Џуџука – култа, веома отворено говори о музичком рату који је управо у току: „Рокенрол је краљевски рат… Космос је наше бојиште… Гитаре су – наше оружје… Техничари су – велики ратници… Народ – нежни варвари… Циљ
слобода поседовања кључева петог батаљона и ослобађање страшних и разорних анђела Абадона (пакла)“.
Ти демони, војници сатане, кроз рокенрол су често били ослобађани и пуштани у свет, док је маса одушевљено вриштала.
Рани „Стоунси“ су били повезани са сатанистичком сектом „Процес“. Анита Палемберг, глумица и следбеник култа вештица, била је љубавница прво Мука Џегера, а затиом и Кита Ричардса. На Ричардсовом имању у Конектикату један 18годишњак се убио у кревету Аните Палемберг, глумица и следбеник култа вештица, била је љубавница прво Мика Џегера, а затим и Кита Ричардса. На Ричардсовом имању уКонектикату један 18годишњак се убио у кревету Аните Палемберг, после бурне ноћи у којој су извођени сатански ритуали и приношене на жртву животиње. „Стоунси“ су били повезаи са окултним режисером, ватреним кроуолијевцем Кентом Ангером, коме је Џегер писао музику за филм „Зазивање мог демонског брата“. Анита Палемберг је финансирала Ангеров филм „Успон
Луцифера“, у коме је приказан обред дозивања сатане. Улогу у филму је играла Маријана Фејтфул, једна од најпознатијих Џегерових љубавница.
Године 1974. „Цепелини“ су основали сопствену музичку кућу „Swan Song“ („Лабудова песма“). Прва плоча коју су објавили била је плоча групе „Pretty Thing“ под насловом „Нежни торпедо“. Историчар бенда, Стивен Дејвис, вели да је албум представљан у току Ноћи вештица у пећинама Чизлхерста… Голе жене стајале су у удубљењима пећина и лежале пед жртвеницима у стилу црне мисе. Стриптизете одевене као часне сестре са себе су збациле црну одећу и остале голе.
Овакво понашање не изненаћује кад се зна да је фронтмен групе, Џими Пејџ, најпознатији роккроулијевац свих времена. Једна од највећих окултистичких књижара, „Еквинокс“ („Равнодневица“ – о „равнодневици богова“ и наступању „Хорусовог еона“ говорио је Кроули, нап. аут.), била је у његовом власништву. Кроули је њему, као и осталим рокерима, био привлачан зато што је створио магијски систем који обухвата сексуалне ритуале и употребу дрога, као и обреде који нуде окултну моћ („секс, дроге и рокенрок“, зар не?) Већ поменути Кенет Ангер је отишао код Пејџа тражећи да му овај компонује музику за „Успон Луцифера“ и, по Стивену Дејвису, код дотичног нашао „непроцењиву збирку Кроулијевих предмета, књига, првих издања, рукописа, шешира, штапова, слика, чак и одеће у којој је Кроули изводио ритуале“. Љубав према „Великој Звери“ ишла је до краја: Пејџ је купио Кроулијеву кућу на обали језера Лох Нес у Шкотској. По Пејџовом допуштењу, кућу је користио познати сатаниста Чарл Пиерс. Један од кућепазитеља куће Боускин је полудео, а други извршио самоубиство. У њој је умро бубњар „Цепелина“ Бон Скот, после чега се бенд распао.
Грејем Боно, који је неким рокзвездама помагао да се пробију до славе, себе је сматрао ванбрачним Кроулијевим сином. Један од Бонових бендова звао се „Света магика Алистера Кроулија“. Циљ његове музике је, по речима аутора, био помоћ слушаоцима у достизању „виших сила“. Боно је, нашавши „више силе“, сишао са ума и умро под загонетним околностима.
На албуму Дејвида Боувија „Ханки Дори“ налази се песма „Живи песак“, која говори о „звери“ и помиње „уроњеност у Кроулијеву иконографију“. Хенри Едвард, Боувијев биограф, каже да је познати музичар средином седамдесетих био буквално опседнут Кроулијем. Коначно, осетивши да је потчињен демонским силама, обратио се егзорцистима да му помогну…
Рокенрола какавог данас знамо не би било без „Битлса“. На њиховом албуму – прекретници, на „Клубу усамљених срца наредника Пејпера“, налази се велики број ликова људи за које су Џорџ, Џон, Пол и ринго тврдили да су утицали на њихово стваралаштво. Други са леве стране омотнице је лик Алистер Кроулија. Ленон је био фасциниран окултним од нумерологије до магије.
На полеђини једног од својих албума, Џим Морисон је ставио малену Кроулијеву бисту, око које се бенд окупио. Сам он је веровао да су га од детињства обузели духови покојних Индијанаца који су страдали у нсаобраћајној несрећи, због чега се занимао за шаманску магију. Клавијатуриста „Дорса“ Манзарек тврдио је да је циљ њиховог концерта био довођење људи у стање екстазе, при чему је бенд служио као пратња шаману Морисону. Морисон је певао: „Скините моје име са списка за васксење“. Године 1970. оженио се особом која се бавила вештичарством, уз обред који је подразумевао призивање сатане и испијање животињске крви. Године 1971. Џим Морисон је био мртав.
Ози Озборн је певао песму „Господин Кроули“; „Celtic Frost“ су свој албум посветили „Мега Териону – Великој Звери“. Дерил Хол је признао своју очараност магом XX века: „Око 1974, дипломирао сам окултизам, провео сам седам година бавећи се кабалом, келтском и друидском магијом… Такође сам постао опчињен Алистером Кроулијем, магом из 19. века, који је исто тако веровао у све то“, изјавио је часопису „Пентхаус“ 1987…
Британска рокгрупа „Psychic TV“, музичка испостава „Храма видовњачке омладине“, која наставља Кроулијево дело, свој једанаести албум почела је овако: „Овај концерт посвећујемо Алексу Сандерсу, који је данас умро, пуном месецу Белтана. Он је познат као краљ вештаца. Он је вештичарење и магију после дуге борбе учинио легалнима у Британији. Хоћу да ово запамтите… Али рат се наставља!“1 Група „Coil“, која такође припада овом музичком стилу, такође је величала хомосексуалност и обожавање Пана. Група „Карент 93“ на албуму „Кроулијева миса“ исмева Христа и Божић, нуди алтернативу – 12. октобар, „рођендан Звери“. Њихов албум „Антихрист долази“ садржи обредну сатанистичку музику. На плочи је, на латинскком и енглеској, утиснуто: „Он долази! Ускоро ћете видети!“
Алистер Кроули је показао занимање за феномен обрнутог. У својој књизи „Магика у теорији и пракси“ охрабрује следбенике да „важбају размишљање уназад помоћу следећих средстава: 1. учења писања уназад; 2. ходања уназад; 3. гледања филмова и слушања музике уназад“.
Феномен сатанизма карактеристичан је по љубави према обртању. Молитве римокатоличке мисе изговарају се, док траје црна миса, обрнуто. У рокмузици, феномен „обртања“ познат је као „бацкмаскинг“ – „маскирање уназад“. Ово се ради тако што музичар и техничар просто обрну запис и помешају га са осталом музиком. Када се плоча слуша нормално, тај обрнути део нема никаквог смисла. Уназад пуштен добија смисао. На албуму групе „Веном“ који се зове „Добродошли у пакао“ налази се песма „У савезу са сатаном“. Њен почетак је бука без неког нарочитог значења. Али, када се песма пусти уназад, чују се речи: „Сатана је дошао из пакла, спалићу ти душу, смрскати кости, просути крв, крварићрш за мене“…
„Велика звер“ би била поносна на свој накот.
Треба размислити о томе пре но што се каже „то је само рокенрол“ („It’s only rockenroll“).
1 Група „Psychic TV“ spada u grupe „alternative“, у тзв. „електронску револуцију“, чији је циљ измена омладине у правцу окултне револуције. Бенд „Throbbing Gristle“ који је правио пионирске подухвате у правцу „индустријског рока“ преко свог идеолога чији је псеудоним Генесис каже: „Има много споредних ствари, али једина права револуција дешава се унутар људских глава; то је веома спор, органски процес“. „Видовњачка ТВ“ за циљ има развој масовне легионизираности – демонске шизофреније код младих. Они кажу: „Једна индивидуа има много личности или карактера у исто време или наизменично. (Савремена психологија ово потврђује.) Већина људи, мало помало, елиминишу личности које њихова група или друштвена јединица сматрају опасним и коначно задржава само једну: друштвену личност… једнодимензионалне „празне“ људе. Али други људи, парадоксално названи „индивидуе“, стално покушавају да развију све своје личности, чак и ако постоји неки унутрашњи конфликт између њих. На тај начин јасно можемо видети да индивидуалистичка особа, да би именовала себе, логично мора употребљавати „ми“, док особа која припада масама мора употребљавати „ја“. Прва је мултидимензионална, друга је једнодимензионална. Једна од функција „Храма видовњачке омладине“ је да охрабри и подржи развиак мултидимензионалних индивидуа. Отуда употреба „ми“ у нашим текстовима. Наши непријатељи су празни“. Ово сасвим одговара Кроулијевом ставу: „Човек је способан да буде, и да употребљава, било шта што запажа, јер све што запажа је у извесном смислу део његовог бића“. Кевендиш је у својој „Историји магије“ веома добро уочио сталну потребу Кроулија да себи даје нова имена и да упражњава „мултидимензионалност“ у потрази за неким „ја“ које не би било маска; очито је, међутим, да није успео у свом подухвату. Циљ „Видовњачке ТВ“ је стварање тоталне музике, за читаво биће човека – „физичко, ментално, интелектуално и мистичко“ (тако сами кажу!); при томе се јављају „спонтани магични учинци духа“. Бенд увиђа да ТВ служи за заглупљивање маса и маскирање стварности – они би желели да масе пробуде. Пошто је човек сведен на „биће без осећања, без знања и самопоштовања“, „Храм видовњачке омладине“ нуди побуну: „Ми не нудимо догму, не обаћавамо утеху или одговоре. Мораћете да пронађете сами, ми нудимо само метод опстанка Бића, враћамо вас себи самима, подржавамо вашу индивидуалност у којој дух и воља сједињени пламте страшћу и поносом“. Лидер групе „Coil“ каже: „Занимају ме кабала и магика и увек покушавам да нешто од тога уградим у структуру музике. А на одређеним снимцима, као што је наш сингл „Како уништити анђеле“, ови магички елементи преовлађују и диктирају облик и стање целе ствари“. На питање шта му је надахнуће, он каже: „Волим да се инспиришем сновима, делиријумима, мој мозак је веома психоактиван. Ја халуцинирам у свакодневном животу. Нису ми потребне дроге“. Омиљена лектира, поред Бароуза, Женеа и готичких писаца је, наравно Кроули.
„Уметник“ Z’ev je још отворенији. Он, између осталог, свира и бубњеве. О свом учењу „ударања“ каже: „У лето 1980. радио сам са једним човеком са Хаитија и доста научио од њега у погледу разумевања карипских система вудубубњања. У вудуу, ударачки обрасци су позив – ако треба да буде призвана одређена духовна енергија, ударачки образац је тај који позива одређену духовну енергију“. Затим Z’ev сведочи како га је та „енергија“ обузимала. Сличне ствари као на рокконцертима по њему су се дешавале на Хитлеровим митинзима. Хитлер је просто људе хипнотисао. И то није чинио сам: Z’ev вели: „То не може да уради нека особа, такве ствари могу да ураде само нематеријалне енергије… Које долазе из индуковања одређеног стања транса“ (опет ђавоиманост, нап. аут.) У одговору на питање шта је добио од читања Кроулијевих књига, Z’ev вели да му је користила кабалистичка књига „777“. По њему, глобална „мета – перспективна улога Кроулија је била проналажење и објављивање велике количине информација“, као и тврдња из његове књиге „Магика у теорији и пракси“ да магијом може свако да се бави. Отварањем путева имагинације човек долази у додир са вишим световима, и добија „духовне водиче“, мада му је за неке обреде потребан учитељ од крви и меса, јер ти обреди нису описани у књигама. Z’ev сматра да се Кроули само маскирао као „најсатанскији човек на свету“, али је у суштини био – „дубоко религиозан“ (!)
Музичар Јорди Валас, Каталонац који је у Шпанији представљао индустријске рокгрупе „Throbbing Gristle“ и „Whitehouse“ снимио је ЛП „Светске сатанска системска мрежа“ и „Музику за асасине у споомен Хасана Сабана (вође секте асасина, нап. аут.) На њој се налази четрдесет минута завијања вукова, чопорског режања и лајања. Звуци су пропуштани кроз студијске ефекте и све звучи демонски. Валас плочу препоручује као подстицај за „сексуалне игре и крваве ритуале“. Издао је албум у славу Џима Џонса и колективног самоубиства у Гвајани. Плоча се зове „Последња вечера: последњи тренуци живота у „Храму народа““. Ево како је описује критичар М. Фарано: „Револуционарна плоча за револуционаран акт! На плочи нема песама и мелодија које би вам се свиделе, само крици људи у агонији, ућуткивање усамљеног женског гласа који се успротивио, чудни, тихи глас поремећеног Џонса, који бодри своју паству да пије сок зачињен цијанидом…“
Алтернативна музичарка Дајмонда Галас, по оцу Туркиња, а по мајци Гркиња, снимила је „Литаније за сатану“ Шарла Бодлера. На њу су највише утицали Де Сад и Ниче. „Кад говориш о злу, мораш говорити и о Богу – то је исто“, вели она. По њој, „ко види Бога, види и сатану, и обрнуто“. Литаније је, вели, снимала на шкотском вискију, а плочу „Дивље жене“ на амфетаминима. Словеначки алтетнативци „Аутопсиа“ кличу: „Смрт је тријумф слободе над ограничавањем! Наш циљ је смрт“. Напредак човечанства може остварити само онај ко чини преступ, и ко је тим преступом за корак испред осталих. У својој химни „Апологија смрти“ из 1980. они кажу: „Смрти! Ти си штит који нас заклања/…/ Ти си близу и свака је заповест твоја истина“.
Зашто смо овако дуго цитирали и анализирали ставове кроулијевских алтернативаца? Из неколико разлога: 1. Њихова дела се сматрају уметношћу. Специјални број посвећен овим бендовима објавио је угледни књижевни часопис „Дело“ бр. 12/1988. Према томе, такви бендови се препоручују интелектуалцима, пре сеа младим људима, као нешто достојно слушања; 2. Они веома јасно изражавају срж читаве рокфилософије, што касније утиче и на тзв. „mainstream“ (главне токове рокзабаве); 3. Ове групе веома отворено сведоче о могућности подсвесне видео и музичке манипулације ради програмирања људи према одређеним сатанистичким плановима. Програми у датом тренутку могу бити активисани. Јозеф Ахмед у свом „АБЦ Беле музике“ истиче да ова врста музике има везе са одређеном врстом „амока“ – лудила које се испољава у неконтролисаном нагону за убијањем, и да је то слично германским паганским „дивљим ратницима“ који су, путем херојске иницијације, усвајали животињски бес, претвараући се психички у вукове и медведе. Ахмед говори и о сублиминалној стимулацији, коју ови сатанисти користе. Ево шта он каже: „По међународним конвенцијама, забрањени облик стимулације/ пропаганде. Међутим, употребу сублиминалне стимулације је врло тешко открити, јер би све филмове и рекламе морали погледати кадар по кадар. Најчешће се користи у рекламама убацивањем неколико кадрова из порнофилмова. Постоје подаци о томе да је у првој верзији филма „Thе Excorist“ (режија Виљем Фридкина) било умонтирано неколико кадрова са снимцима саобраћајних несрећа, што објашњава бурне реакције публике (повраћање, падање у несвест) на америчкој премијери филма. У каснијим верзијама филма ови су кадрови избачени“. (Што не значи да се не користе у видео – спотовима сатанистичких бендова, нап. аут.) Један од инструмената нове музике су и „тибетанске трубе“, које је група „Аутопсиа“ користила на албуму „Једанаести Енохов кључ“ (енохијанска магија Џона Дија, коју наставља Кроули.) Тибетанске трубе су прављене од људских костију и пресвучене људском кожом.
Ко су „апостоли“ ове нове, беле музике? Наркописац Виљем Бероуз, писац Џејм Кејн, који се бавио инцестом, хомосексуалношћу и убиством (аутор дела „Поштар увек звони два пута“), Brion Gysin, пријатељ Бероуза, који је Брајана Џонса из „Ролингстоунса“ одвео у племе Џуџука, Петер Куртен, масовни убица из Диселдорфа, који је убијао мушкарце, жене, децу и животиње, и који је на суду изјавио да је узбуђење доживљавао замишљајући како трује на хиљаде људи, и коме је последња жеља била да чује звук крви која шикља из врата његове одсечене главе (група „Whitehouse“ му је посветила албум „Петеру Куртену, садисти и масовном убици“), Чарлс Менсон, вона сатанистичке секте који је изјавио да се не стиди, нити каје због почињеног убиства глумице Шарон Тејт, писац Мајкл Муркок, чији јунак Џери Корнелијус се „пари, халуцинира, убија, мутира, дегенерише се, умире и васкрсава“, који објављује дух времена блиске будућности када се може бескајно мутирати, бити амбивалентан и аморалан: Корнелијус је „хермафродитни месија разореног ума“…
Милинковић свом списку „апостола“ додаје Жака де Молеја, последњег шефа темпларског реда, кога је погубио краљ Филип Лепи, уз помоћ папине инквицизије. Масони, а и следбеици Кроулијевог ОТОа, сматрају га својим претечом, и веома га уважавају.
Де Молеј и електронска револуција?
Случајно?
Да подвучемо – циљ ове врсте музике и начина мишљења која она носи је легионизација човека, сатанистичка шизофренија. Бог човека хоће као цело – мудреног )чедног) неначетог, јединственог, крепког, личност окупану у светлости и лепоти. Сила која линост чини личношћу јесте љубав. А без љубави се, како каже свештеик Павле Флоренски, личност распада „на крхотине психолошких елемената и момената“. Са грехом, почиње разарање: „Душа губи своје супстанцијално јединство, губи свест о својој стваралачкој природи, губи се у хаотичном вихору управо својих стања, престаје да буде њихова супстанција. Ја се дави у „унутарњем потопу“ страсти/…/ У греху душа напушта себе саму, губи себе.“ И последњи ступањ је легионизацја – стотине и хиљаде демона разбијају целовитост човекову. И све се крха… Јер је, по Флоренском, „грех сам у себи непостојан. Јединство нечистог је варљиво и привидност овог псевдојединства се открива чим је оно принуђено да стане лицем у лице са Добром. Злодух је јединствен док нема Чистоте – али само са једним приближавањем Чистоте са њега спада маска јединства“
Потребно је чистотом и светошћу борити се против лудила сатанизма који се пропагира на све могуће начине. Чистота и светост треба да заблистају не само у духовном животу појединца, него и у култури једног крштеног православног народа. Волели бисмо када би млади православни Хришћани, у подвигу свог изласка пред Бога отаца наших, стварали музику која би могла да одговори изазовима савремености и њиховим вршњацима посведочи лепоту православне душе, невесте Христове.
Дај Боже да тако буде!

Приредила: Васељенска

БОНУС ВИДЕО: