Блажени Серафим Роуз: Будућност Русије и крај света

Сваки Православни Хришћанин постављен је између два света; овог, палог света, у коме се трудимо да обезбедимо наше спасење и другог света, Небеса, отаџбине према којој тежимо и која нам, ако водимо истински Хришћански живот, даје надахнуће да живимо из дана у дан Хришћанске врлине и љубав. Али свет је превише са нама. Ми често, у ствари, у садашње време обично заборављамо небески свет. Притисак стварности је толико страшан данас, да ми често губимо траг, шта наш живот као Хришћански треба да буде. Чак иако присуствујемо црквеним службама и често и сматрамо себе „активним“ члановима Цркве, колико често наша црквеност је само нешто спољашње, повезано са предивним службама и целокупним богатством нашег Православног Предања, али која мањка у стварној унутрашњој убеђености да је Православље вера, која може спасити душу нашу за вечност, мањка у стварној љубави и посвећености Христу, Оваплоћеном Богу и Оснивачу наше вере.

Колико је често нас црквени живот, само ствар навике, нешто кроз шта пролазимо спољашње, али која нас не мења изнутра, не чини да растемо духовно и води нас у вечни живот у Богу.

Наше време
Живимо у временима, за које нас је Господ упозорио у Јеванђељу, када ће „љубав многијех охладнити.“(Мат. 24:12), у последњим временима, када је Хришћанско Јеванђеље, које је примљено са таквом ревношћу од првих Хришћана, постало само мали део живота који води већина нас, уместо да буде средиште и смисао нашег живота – што би заправо требало и да буде, ако остваримо оно што наша вера заиста и јесте.

Православно Хришћанство као пламена вера, које се не стидимо да је исповедимо и имамо као најдрагоценију ствар у насем животу, је у великом степену у стању опадања и повлачења у свету данас.

Али иронично – и далековидо – док изгледа да се Православље повлачи, Русија (или боље рећи Совјетски Савез, атеистички режим, који је поробио Руску земљу) напредовала је и сада има водећи положај у светској историји нашег времена. Стога, оно што се дешава у СССР-у, посматра се данас са великим интересовањем у остатку света. Значајно је да оно што се данас дешава у СССР-у тиче живота праве Русије – Православне Русије. Православна обнова у Русији, тесно је повезана са будућношћу Руске земље.

У XIX и на почетку XX века у Русији, пре Револуције из 1917. године, постојала су пророчанства духовних људи, која су се тицала не само доласка атеизма у Русију и периода крви, ропства, већ такође и што се тиче онога што се може десити са Русијом након тог доба, ако се Православни Руси покају за грехе, који су изазвали наступање тог доба.

Погледајмо стога у та пророчанства и начин на који су они повезани, са оним што се дешава у Русији данас. Погледајмо не са површне тачке гледишта жуте стампе, већ дубље и покушајмо да видимо нешто од онога шта се дешава у души и срцу Русије, и шта би могли оцекивати према тим пророчанствима и према нашем знању опстих пророчанства која се тичу онога, што ће се дешавати пре краја света.

Крај света
Али зашто говоримо о крају света? Да ли ми заиста живимо у последњим временима света? Зашто повезујемо заједно будућност Русије и крај света?

Чак и световни писци говоре о нашим „апокалиптичним“ временима. И заиста, проблеми који данас муче свет – исцрпљеност извора хране, пренасељеност, буквално чудовишта које је створила савремена технологија, а нарочито оружја способна да униште целокупне земље или чак целокупну цивилизацију – све указује на приближавање кризе људског рода, која је далеко од било чега што је овај свет икада видео, и вероватно до буквалног краја живота на земљи.

У исто време, религиозни мислиоци указују на цветање нехришћанских покрета у наше време и предвиђају „ново доба“ у коме ће „нова религијска свест“ владати умовима људи и ставити тачку на двехиљадегодишњу владавину Хришћанства. Астролози упућују на „Доба Водолије“, за које сматрају да ће поћети око 2000. године. И само приближавање 2000. године довољно је да надахњује у многим умовима, идеју о Новом Добу, на неки начин другачије од свега осталог у људској историји.

Међу многим неправославним конфесијама, ове идеје се огледају у виду учења, названог „хилијазам“ или „миленаризам“ – веровања да ће Христос ускоро доћи на земљу и владати овде са Својим Светима хиљаду година, пре него дође крај света.

Ово учење је јерес, осуђено од Древних Отаца; оно има свој корен у погрешном тумачењу књиге Откровења (Апокалипсе). Православна Црква учи да владавина Христа и Његових Светих, када је ђаво „свезан“ за хиљаду година (Отк. 20:3), период у коме живимо, цело раздобље (1000 као број симболизује целину) између Првог и Другог Доласка Христовог.

У овом периоду, Свети заиста владају са Христом у Његовој Цркви, али то је мистична владавина, која није одређена никаквим спољашњим, политичким укусом, који му хилијасти дају. Ђаво је заиста свезан у овом периоду – т.ј. ограничен у остварењу своје зле воље против човечанства – и верни који живе животом Цркве и примају Свете Тајне, живе благословеним животом, припремајући себе за вечно Царство Небеско. Неправославни, који немају Свете Тајне и нису окусили истински живот Цркве, не могу разумети ову мистичну владавину Христа и зато тразе политичку и спољашњу владавину.

И тако, будућност света, у којој ће Русија очигледно имати средишњу, главну улогу, повезана је са идејама или краја света у физичком смислу, или краја цивилизованог света који знамо и доласка новог доба скоро рајских квалитета.

Неки људи су протумачили улогу Русије у том новом добу, у појмовима везаним за јерес хилијазма. Уствари, ако изблиза погледамо на учење комунизма, које је завладало руским друством у последњих 60 година, можемо видети да је то световна верзија хилијастичке идеје; оно учи да потпуно ново историјско раздобље почиње са комунизмом, да када комунизам коначно завлада светом, постојаће универзална срећа и слобода човечанства од свега што га је везивало у прошлости. Укључујући и религију.

Данас, шездесет година након комунистичког експеримента у Русији, и краћег периода у другим народима, можемо видети колико је непромишљено веровање које лежи у основи комунизма. Стварност комунизма није рај на земљи, већ Гулаг; човечанство уопште није било „ослобођено“, већ поробљено горе него икада пре.

Али Русија, прва земља која је искусила комунистичку будалаштину, јесте и прва земља која је почела да се буди из њега и преживљава га; без обзира на настављену владавину комунистичке тираније у Русији, атеизам још није заробио душу Русије и религиозно буђење које се може видети у Русији сада, јесте несумњиво само почетак нечег огромног и стихијског: опоравак душе целог народа од куге атеизма. Ово је разлог зашто Русија може имати реч од значаја за цео свет, који се потапа у исту замку атеизма, из кога се Русија уздиже; зато је будућност Русије тако блиско повезана са будућношћу целог света, у религиозном смислу.

Крај света у Хришћанским Пророчанствима
Пре посебног окретања на пророчанства о Русији, желео бих да укратко изложим опште Православно учење о томе шта ће се десити пред сам крај света. То ће нам дати објашњење, у коме ћемо моћи да представимо и пророчанства која се тичу будућности Русије.

Догађаји пре краја света, описани су на бројним местима Светог Писма; 24-та глава Јеванђеља по Матеју, са упоредним местима у другим Јеванђељима, највише у Књизи Апокалипсе, нарочито 8-ој глави и даље; друго поглавље 2. Посланице Солуњанима; 2. Посланица Светог Апостола Петра, 3-ћа глава; неколико поглавља књиге Пророка Данила и други делови.

Апокалипса описује ове догађаје у серији визија; неке су светле и позитивне, које се тичу испуњења Божије Правде и спасења Његових изабраних; неке су мрачне и негативне, које се тичу ужасних болести, које ће доћи на земљу због грехова човечанства. Понекад ми пренаглашавамо мрачну и негативну страну данас, гледајући на увећање зла око нас; али то долази од наше малодушности и световности – ми морамо да сагледамо целокупну слику.

Како се време краја света приближава, истина је да ће бити време невоља, какво свет није никада видео (Мат.24:21): биће глади, куге и помора, земљотреса, ратова и гласова о ратовима, гоњења, лажних пророка и лажних христоса, а љубав многих (укључујући и хришћане) ће охладнети. Али у исто време, Јеванђеље ће бити проповедано свим народима, и они који претрпе до краја, уз помоћ Христову, биће спашени.

Зла и лажна религија ће доћи до врхунца у свету у доба Антихриста, светског владара који ће наизглед однети мир од светског нереда, изгледаће да је Христос поново дошао на земљу, владајући из обновљеног Јерусалимског Храма.

Али постојаће и они који ће гледати кроз обману. Посебно, два Старозаветна Пророка, који нису умрли, вратиће се на земљу – Илија да обрати Јевреје, а Енох да проповеда осталим народима. Кратка владавина Антихриста – само три и по године – завршиће се у новим нередима и ратовима, усред којих ће Сам Христос доћи са Небеса, претходиће Му знак Крста, овај свет ће бити уништен ватром и поново обновљен, а у исто време ће тела мртвих устати из гробова и сједињени са њиховим душама, стаће пред Страсни Суд Божји.

Сада, са овом уопштеном позадином, погледајмо на пророчанства која се тичу Русије.

Будућност Русије
У деветнаестом веку, у Русији су бројни пророци и чак неки од далековидих мирјана, као што је то био Достојевски – предвидели Револуцију која је дошла на Русију, као резултат неверја, световности и чисто формалног става према Православљу, оскудевања горуће, самораспињуће вере коју Православље захтева. Неки су је видели у општим цртама ужасну катастрофу спремну да затекне Руску земљу, као што је Епископ Теофан Затворник, када је погледао у мањак истинске Хришћанске вере код толико много људи, изјавио: “За сто година, шта ће остати од нашег Православља?”

Други су видели застрашујуцу Револуцију, која би могла да се прошири на цео свет. Тако, Свети Јован Кронштатски говори, у проповеди одржаној 1904. године: “Русијо, ако отпаднеш од вере, као што су многи интелектуалци већ отпали, нећеш више бити Русија, или Света Русија. И ако не буде било покајања у руском народу – онда је крај света близу. Бог ће узети побожног Цара и послаће бич у лику неверних, сурових, самопрокламованих владара, који ће натопити целу земљу сузама и крвљу.“

Ово је стање у коме се свет сада налази, са скоро половином натопљеном у крви, која трпи тиранију која је почела 1917. са Руском Револуцијом. Да ли има наде за спасење, или ће атеизам једноставно покрити цео свет и успоставити Царство Антихриста?

Имамо добре разлоге да сумњамо да ће будући догађаји бити тако прости, како због тога што се прва земља где је почела владавина атеизма, Русија сада налази у религијском буђењу, које је већ препрека његовом ширењу; а такође и што Антихрист, према Православном Предњу неће бити само безбожни тиранин као Стаљин нпр., већ религиозна фигура која ће пре убеђивати, него принуђивати и присиљавати људе да га прихвате.

Свети људи који су живели на почетку Револуције, били су свесни апокалиптичне природе овог догађаја и знали су да ће то бити дуга и тешка проба за руску земљу. Али су такође предвидели и да ће бити крај овом искушењу.

Старац Алексије из Зосимовог Скита, који је био монах, који је извукао жреб приликом избора Патријарха Тихона, чуо је људе како плачу у цркви Манастира Судов (то је било, у првим, конфузним месецима Ревоуције): „Наша Русија је изгубљена, Света Русија је изгубљена!“

На ово, он је одговорио: „Ко је тај, који говори да је Русија изгубљена, да је погинула? Не, не, она није изгубљена, она није пропала и неће пропасти, али руски народ мора бити очишћен од грехова кроз велика искушења. Морамо се молити и често кајати. Али Русија није изгубљена и није погинула.“ (Правос. Русија; бр.1,стр.9)

Старац Анатолије Млађи Оптински, на самом почетку, у првим данима Револуције, у Фебруару 1917, изрекао је пророчанство у виду јаке, живе слике будућности Русије: „Биће олује. И руски брод ће бити разбијен на комаде. Али људи могу бити спашени, чак и на дашчицама и одломцима. И неће сви погинути. Морамо се молити, свако се мора молити и кајати често. И шта се дешава после олује?… Биће затишје.”

На ово су сви одговорили: “Али нема више брода, разбијен је на комаде; пропао је, све је пропало.” „Није тачно“, рекао је Баћушка, „Велико чудо Божије ће се показати. Све те дашцице и делићи, вољом Божијом и Његовом моћи, скупиће се заједно и сјединити, и брод ће бити поново саграђен у својој лепоти и ићи ће својим путем, предодређеним од Господа. И то ће бити чудо очигледно свакоме.“ (Правос. Русија; бр.1,стр.9)

Старац Варнава из Гетсиманског Скита, говорио је пре Револуције о катастрофи која долази на Русију и суровим прогонима и гоњењима против Вере Православне. Рекао је: ”Прогони вере ће се стално увећавати. Биће нечувене несреће и мрака, скоро све ће цркве бити затворене. Али када људима буде изгледало да неће моћи да издрже више, онда ће избављење доћи. Биће процвата. Цркве ће чак почети да се граде. Али ово ће бити процват пред крај.” (приватно писмо од Н. Китера)

Схимонах Аристокле, не много пре своје смрти у Августу 1918, рекао је да: “Сада ми искушавамо времена пре Антихриста, али Русија ће још бити избављена. Биће много патње, много мучења. Цела Русија ће постати затвор и морамо много да преклињемо Бога за опроштај. Морамо се кајати због својих грехова и бојати се да учинимо и најмањи грех, већ тежити да чинимо добро, чак и најмање. Јер чак и крило муве има своју тежину, али Божија мерила су прецизнија. И када чак и најмање добро, претегне на тасу, онда ће Господ излити Своју милост на Русију.”

Десет дана пре краја (његовог живота), рекао је да ће „крај света доћи кроз Кину. Биће и необичног дешавања и чудо Божије ће се приказати. Биће потпуно другачијег живота, али све то неће бити задуго.“ (Правос. Русија; бр.21,стр.3)

Старац Нектарије Оптински је у 20-им годинама пророковао: “Русија ће устати и материјално неће бити богата. Али у Духу ће бити богата, а у Оптини ће још бити седам светлости, седам стубова.” (И.М.Концевич. “Манастир Оптина и његово време, Џорданвил; 1973, стр. 558)

Интересантно, Свети Јован Кронштатски је такође пророковао да ће избављење доћи са Истока. (И.К.Сурски “Отац Јован Кронстатски», Београд, 1942; 2 том, стр.24)

Архиепископ Теофан Полтавски је скупио у 30-им годинама, пророчанства која је примио од стараца, као ово: ”Питате ме о блиској будућности и о задњим временима, Ја не говорим своје, већ дајем откровење од Стараца. Долазак Антихриста се скоро примиче и врло је близу. Време које нас од њега дели, требало би да се рачуна у виду година, а највише у виду неколико деценија. Али пре Антихристовог доласка, Русија мора још бити обновљена – да будемо сигурни на кратко време. И у Русији, Цар мора бити изабран од Самог Бога. Биће човек горуће вере, великог ума и челичне воље. Оволико је било откривено о њему. Ми ћемо чекати испуњење онога, што је предсказано. Судећи по многим знацима, брзо се примиче, осим ако због наших грехова Господ Бог порекне, промени оно што је обећао. Према сведоцима речи Божије, ово се такође дешава.” (The Orthodox Word; 1969, бр.4, стр. 194)

Према томе, можемо видети у пророчанствима ових Богонадахнутих људи на почетку двадесетог века, одређено очекивање обнове Свете Русије и чак доласка на власт Православног Цара, за крако време пре доласка Антихриста и краја света. Ово ће бити несто чудесно, биће необичан историјски догађај.

Али у исто време, то је нешто што зависи од самог руског народа, јер Бог увек делује кроз слободну вољу човека. Као што су Ниневљани поштеђени када су се људи покајали, а Јонина пророчанства о њиховом уништењу показала лажним, тако ће се и пророчанства о обнови Русије показати лажним, ако не буде било покајања у руском народу.

Блажени Архиепископ Јован Максимович (Шангајски), чији је гроб у самој цркви где се служба одржала јутрос, дубоко је размишљао о смислу и значењу Руске Револуције и о изгнанству толико много руског народа. У свом обраћању на Сабору Целе Дијаспоре у Србији 1938. године, записао је: ”Руски народ је као целина учинио велике грехе, који су узрок садашњих несрећа: посебни греси су кршење заклетве и Цареубиство. Народне и војне вође одрекли су послушност и оданост Цару, чак и пре него што се одрекао престола, изнуђујући касније од Цара, крвопролиће које он никако није желео у земљи; људи су отворено и бучно отпоздравили то дело, а сада су гласно изразили своје негодовање у вези са тим…

Та кривица греха цареубиства, није само на онима који га физички учинили, већ и на целом народу, који се радовао поводом обарања Цара и дозволио његово понижење, хапшење и прогон, остављајући га неодбрањеног у рукама криминалаца, што је у ствари већ само предодредило крај.

Према томе, катастрофа која је дошла на Русију, директна је последица ужасних грехова и поновно рађање Русије, могуће је само након чишћења од њих. Међутим, до сада није било истинског покајања, злочини који су били вршени нису јасно били осуђени и многи активни учесници у Револуцији су наставили да чак и сада тврде, да у то време није било могуће деловати на други начин. У неуздржавању директне осуде Фебруарске Револуције, устајање на Миропомазаног од Бога, руски народ наставља да учествује у греху, нарочито када брание плодове Револуције.” (The Orthodox Word; 1973, бр.50, стр. 91)

Наравно, цареубиство – убијање Миропомазаног Цара – је не само грех који лежи на савести Православног руског народа. Тај злочин је, као што је и био, симбол отпадања Русије од Христа и истинског Православља – ток догађаја који је захватио највећи део деветнаестог и двадесетог века, и сада само почиње да се враћа. Врло је интересантно да је у самој Русији данас, питање прослављења Цара заједно са осталим Новомученицима, везано са дизањем дословно клетве која је лежала на руској земљи од његовог мучеништва.

Отац Глеб Јакуњин – који сада трпи сурово затварање управо због давања изјава сличних овој – написао је писмо Православним Русима у Дијаспори, потписаним од још неколико његових другова бораца, који изражавају исте идеје о Цару, које је и Владика Јован изразио.

На крају овог писма, он пише: ”Значај за светску историју, који има мученицка смрт Царске Породице, једнак је најзначајнијим догађајима у Библији; садржи цињеницу да се период Константинопољског постојања Цркве Христове завршава, а да нови, мученички, апокалиптички почиње. Почео је са добровољном жртвом последњег Миропомазаног Православног Цара и његове породице. Трагедија Царске Породице је лежала као клетва на руској земљи, постајући симболички увод руске дуге стазе Крста – смрти десетине милиона њених синова и кћери. Канонизовање Царских Мученика биће за Русију, подизање са ње греха цареубиства; ово ће је коначно избавити од зле опијености.” (La Pense Russe, Дец.6 1979; бр.328, стр.5)

Превише је једноставно, наравно рећи да ће прослављање Новомученика, укључујући и Царску Породицу, донети обновљење Свете Русије. Али ако Православни народ, и у Русији и у Дијаспори, прими овај чин свим срцем, онда нема сумње, какав би то утицај могао имати на Русију.

Једно велико пророчанство о будућности Русије било је знано само некима пре Револуције; било је толико смело, да га цензори у Цркви не би дозволили да буде одштампано. Пронађено је у истој збирци Мотовилових рукописа, која је свету дала чувени “Разговор” са Светим Серафимом о задобијану Духа Светог. Ово пророчанство које се сад појавило у неколико издања у последњој деценији, тиче се буквалног васкрсења Светог Серафима, пре краја света.

Ево шта је Свети Серафим Саровски рекао Мотовилову: “Пуно пута само чуо из уста великог Богоугодника, Старца, Оца Серафима, да он неће почивати у Сарову својим телом. И гле, једном сам се ја (Мотовилов) усудио да га питам: “Баћушка, ви благоизвољевате све време да кажете да са вашим телом нећете лежати у Сарову. Да ли то значи, да вас монаси из Сарова, дати некоме?“

Одговорио је: „Ваше Богољубије, Господ Бог је одредио да ја, убоги Серафим, треба да живим знатно дуже од сто година. Али пошто ће епископи тог времена, постати толико безбожни, да ће у својој безбожости превазићи грчке епископе из времена Теодосија Млађег, тако да више неће чак веровати у главну догму Хришћанске вере; тако да ће бити угодно Господу Богу да мене, убогог Серафима узме, из овог привременог живота до тог времена и да ме онда васкрсне; и моје васкрсење ће бити као васкрснуће Седам Отрока у пећини Охлон, у дане Теодосија Млађег.“

Мотовилов наставља: „Пошто ми је открио ову велику и застрашујућу тајну, велики Старац ме је обавестио да ће након његовог васкрснућа, он ићи из Сарова у Дивјево и да ће тамо почети проповед светски раширеног покајања. Због овог проповедања и изнад свега, због чуда васкрсења, велика множина људи сакупиће се из свих крајева земље; Дивјево ће постати Лавра, Вертијанова ће постати град, а Арзамас предграђе. Проповедајући покајање у Дивјеву, Баћушка Серафим ће открити четири светиње у њему, а након откривања сам ће лећи у средину између њих. И онда ће ускоро доћи крај свега.“

Други пут је Свети Серафим говорио Мотовилову у вези са духовним стањем последњих Хришћана, који ће остати верни Богу, пре краја света: „И у дане те велике туге, о којима је речено да се не би спасило ниједно тело, осим ако ради изабраних, ти дани не би били скраћени – у тим данима остатак верних, искусиће нешто слично што је једном искусио Сам Господ, када се Он, висећи на Крсту, будући савршени Бог и савршени Човек, осетио заборављеним од Његовог Божанства и онда је Он гласно завапио Њему: Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио?

Последњи Хришћани ће такође искусити сличну напуштеност од човекољубља, милошћу Божијом, али само на врло кратко, након чега Господ неће одлагати да се одмах појави у свој Својој слави са свим Светим Анђелима. И онда ће се десити, у свој својој пуноћи, све што је предодређено од векова у Предвечном Савету (Свете Тројице).“ (The Orthodox Word, 1973, бр.50, стр. 123-4)

Ово пророчанство никада није штампано у Русији, а ипак је познато данас тамо. У писму једног свештеника, објављеном у првом броју часописа „Надежда“, описујући своју посету Сарову и Дивјеву и његовог открића тамо, да је Света Русија и даље жива, да монахиње из манастира Дивјево (који је затворен 1926) и даље живе тамо.

Ту је и пророчанство једне старице, Евдокије, која је управо примила Свето Причешће: „Ускоро, ускоро, овде у Дивјеву биће прославе. Сада нису у питању године, месеци, већ дани и сати који остају до отварања манастира и показивања четири Светиње; оне од Светих Осниватељки (Дивјејева) Александре, Матушке Марте и Блажене Евдокијушке, која је мучена и убијена од безбожника… Света ми заповеда да ти кажем да безусловно мораш овде доћи за отварање цркве и Светиња.“ (Надежда 1977; бр.1, стр. 148)

О чињеници да је Света Русија и даље жива, без обзира на настављену владавину атеизма у Русији, сада имамо сведочења бројних посматрача у самој Русији.

Генадиј Сиганов говори: „Света Русија не може бити сахрањена, она не може проћи; она је вечна и победоносна и тачно је да ће последња реч у историји нашег народа припадати… Света Русија је само отишла са површине савременог живота, али наставља да живи у својим скривеним дубинама, клија до времена, тако да ће у време пријатно Богу, пошто је преживела зиму, поново изаћи на површину и украсити руску земљу, која је била тако сурово шибана врелином и леденим олујама.“ (The Orthodox Word, 1973; бр.50, стр. 98)

Порука Русије свету
У књизи која најпотпуније описује догађаје који ће се десити на крају света, Откровењу Светог Јована Богослова, на отварању седмог печата, који претходи последњој несрећи која долази на људски род, речено је да је постојала тишина на Небесима, у року од пола сата (Откр. 8;1)

Неки су протумачили да ово значи кратак период мира, пре коначних догађаја у светској историји – наиме, кратак период обнове Русије, када ће проповед светски раширеног покајања почети са Русијом – да ће „нова, коначна реч“ којој се чак и Достојевски надао, бити преко Русије дана свету. По садашњим светским условима, када су догађаји у једној земљи познати целом свету, скоро одмах и кад је Русија очишћена крвљу својих Мученика, заиста има боље шансе од било које друге земље, да се пробуди из сна атеизма и неверја – већ можемо видети могућност таквог догађаја.

Као што су отац Димитрије Дудко и остали рекли, не може се догодити да ће крв безбројних Руских Мученика бити проливена узалуд; несумњиво, она је семе последњег, великог процвата истинског Хришћанства. Али, лако је изгубити се у сновима будућег света.

Треба да будемо свесни шта ће се десити на крају света и шта се може десити у Русији. Али духовни догађаји, као што је васкрсење Русије, зависе од сваке поједине душе. Ови догађаји се неће десити без учешћа Православног народа – нашег покајања и борбе.

Ово укључује не само народ Русије – укључује и целу Руску Дијаспору и цео Православни народ на свету. Архиепископ Јован у истом извештају на Сабору Целе Дијаспоре 1938, који сам већ навео, говори о апокалиптичној мисији Руског народа изван Русије: „У кажњавању, Господ у исто време показује руском народу пут спасења, чинећи га проповедником Православља целом свету. Руска Дијаспора је начинила Православље блиским свим деловима света; маса Руских избеглица је за највећи део несвесни проповедник Православља… Русима у иностранству, даровано је да сијају целом свету светлошћу Православља, тако да други људи, видећи њихова добра дела, могу славити нашег Оца Који је на Небесима, и према томе стекну спасење за саме себе… Дијаспора ће морати да се обрати на стазу покајања и имајући стечено опроштење кроз молитву Богу и кроз поновно духовно рођење, постане способно да омогући поновно рођење и нашој напаћеној домовини.“ (The Orthodox Word 1973, бр.50; стр. 92-94)

На тај начин би Руси у иностранству живљењем истинског живота Православља, требало да већ припремају пут за проповед светски раширеног покајања Светог Серафима.

У одређеном степену, то се и дешава и човек може чак почети и да види, упоредо са Православном обновом у Русији, истинско Православно буђење у Америци и другим земљама ван Русије. Али све зависи од нас; Ако смо пробуђени за истински Православни живот, онда ће Света Русија бити обновљена; ако нисмо, онда Господ може повући Своја обећања.

Архиепископ Јован завршава свој говор на Сабору 1938. са пророчанством и надом да ће бити праве Пасхе у Русији, која ће сијати целом свету, пре самог краја света и почињања свеопштег Царства Божијег: „Отресите се сна утучености, о синови Русије! Посматрајте славу њене патње и очистите се; оперите се од својих грехова! Оснажите се у Вери Православној, тако да будете достојни да живите у дому Божијем и да се населите на Светој Гори Његовој!

Скочи, скочи, устани, о Русијо! ти која си из Руку Божијих испила чашу Његовог гнева! Када се твоја патња заврши, твоја праведност ићи ће са тобом и слава Божија ће те пратити. Народи ће прићи твојој светлости, краљеви ка сијању које ће се подићи изнад тебе. Онда подигни очи и гледај; погледај твоју децу како долазе са Запада и Севера и Мора и Истока, благосиљајући те у Христу, заувек. Амин.” (Ибид; стр.94)

Извор: http://pravoslavni-odgovor.com

БОНУС ВИДЕО: