Драгиша Васић: Ратовали смо и нисмо друге мрзели, а међу собом смо се смрзли!

Драгиша Васић, наш угледни интелектуалац, писац, адвокат, политичар и есејиста читав свој живот посветио је српском народу. Борио се у Балканским ратовима, као и у Првом светском рату, у коме је са српском војском прешао преко Албаније и стигао на Крф. Разочаран Солунским процесом, 1917. године се дистанцира од династије Карађорђевић. Иако је 1918. године демобилисан, недуго након тога власти га поново мобилишу, па учествује у гушењу устанка у северној Албанији.

Иако је након рата сматран симпатизером комуниста (од којих је, такође нападан, поготово након излажења романа ,,Црвене магле”, 1922. године), са Слободаном Јовановићем оснива Српски културни клуб, чији је циљ, по Васићевим речима, био “неговање српске културе у оквиру југословенства”, а који је настао као реакција на све неравноправнији положај Срба у Краљевини Југославији. По почетку Другог светског рата приступа Југословенској војсци у отаџбини, а након борбе са усташама на Лијевчем пољу, априла 1945. године, одведен је у логор Стара Градишка, где је убијен (то је само једна од верзија смрти).

У својим радовима овековечио је сељака, обичног српског војника, али се дотицао и крупних историјских догађаја, чији је савременик био, попут Мајског преврата 1903. године. Такође, писао је и о карактерологији нашег народа, не либећи се да изнесе његове лоше стране, колико год га волео (што и јесте прави патриотизам). Наишао сам на један његов запис, који несумњиво подсећа на оно што наше поколење види око себе и чему сведочи, а у одређеном делу и учествује. Остављам вам да сами процените:

,,Ми смо ратовали са шест разних нација и ниједну од њих нисмо могли мрзети, а хтели смо да се између себе омрзнемо. Нама природа није подарила ону страст, она беше страна нашој души. Али, ми смо били отпочели да се вештачки мрзимо. Ми смо били уобразили да је то чак потребно и у вишем интересу. И тако нас је страст стала да разједињује, да нас трује својим отровом. Помирљивост се сматрала као полтронство. Да бисмо се ујединили у овој мржњи, ми смо настали да се туђимо у фамилији и породици… Ко је год хтео лакше да живи, тај је требало да научи да мрзи. М͟и͟ ͟с͟м͟о͟ ͟б͟и͟л͟и͟ ͟о͟ч͟е͟в͟и͟ц͟и͟ ͟к͟а͟к͟о͟ ͟с͟е͟ ͟у͟ ͟н͟а͟ш͟о͟ј͟ ͟з͟е͟м͟љ͟и͟ ͟п͟о͟ј͟а͟в͟љ͟и͟в͟а͟х͟у͟ ͟п͟р͟о͟ф͟е͟с͟и͟о͟н͟а͟л͟н͟и͟ ͟а͟г͟и͟т͟а͟т͟о͟р͟и͟ ͟м͟р͟ж͟њ͟е͟.͟ ͟О͟н͟и͟ ͟с͟у͟ ͟ј͟е͟ ͟с͟е͟ј͟а͟л͟и͟ ͟у͟ ͟ш͟т͟а͟м͟п͟и͟,͟ ͟у͟ ͟а͟д͟м͟и͟н͟и͟с͟т͟р͟а͟ц͟и͟ј͟и͟,͟ ͟у͟ ͟ш͟к͟о͟л͟и͟,͟ ͟у͟ ͟в͟о͟ј͟с͟ц͟и͟,͟ ͟у͟ ͟п͟о͟р͟о͟д͟и͟ц͟и͟.͟ ͟О͟н͟и͟ ͟с͟у͟ ͟њ͟о͟м͟е͟ ͟д͟о͟ј͟и͟л͟и͟ ͟и͟ ͟о͟п͟и͟ј͟а͟л͟и͟ ͟ч͟а͟к͟ ͟и͟ ͟д͟е͟ц͟у͟.͟ И као у Француској, како је писао Пoенкар у својим Последњим мислима — видело се да се јављају људи којима, изгледа, интелигенција служаше само да лажу, а срце само да мрзе.”

Фејсбук страница Ментални хигијеничар

БОНУС ВИДЕО