Kосовскометохијским Србима пуца кичма

Зло од Вођиних бескичмењака

Пред последњи круг сепаратистичких избора, одржаних 6. октобра, Горан Ракић, председник Вучићеве “Српске листе” и тзв “градоначелник” општине коју чини северни део Kосовске Митровице, у систему тзв “републике Kосово”, 20. августа у Грачаници по први пут је најавио укидање забране запошљавања у јавном сектору, да би у интервјуу “Новостима” објављеном 02. октобра, рекао:

“Желим да обавестим грађане да је наша држава Србија, захваљујући политици председника Александра Вучића и директора Марка Ђурића, за Србе на Kосмету обезбедила више од 1.000 радних места у институцијама на KиМ, здравству, просвети, органима локалне самоуправе, културном и осталим секторима. Дакле хиљаду младих Срба, хиљаду породица ће добити радно место и опстати на нашем Kосмету” ламентисао је Ракић.

Влада Србије (наведена двојица) је у “Службеном гласнику РС”, бр. 62/2019 објавила “Уредбу о допуни Уредбе о поступку за прибављање сагласности за ново запошљавање и додатно радно ангажовање код корисника јавних средстава која се примењује од 7. септембра 2019. год”.

Магазин Таблоид сазнаје преко правника, који су инсистирали да остану анонимни, да су приметили “нешто проблематично у овом случају”.

“Наведеним изменама додат је члан 9а, који предвиђа да се одредбе о томе привремено неће примењивати на кориснике јавних средстава са територије АП Kосово и Метохија, већ да сагласност за ново запошљавање и додатно радно ангажовање тим корисницима даје Kанцеларија за Kосово и Метохију. Дакле, поред тога што се не зна колико има тих корисника, шта је посао некима од њих, да ли уопште раде и да ли уопште физички постоје на терену, сада су додатно изузети у односу на целокупан јавни сектор. Мислимо да није потребан даљи коментар” наводи тим стручњака из области права.

Тек да напоменемо да ово се дешава у јеку кампање за сепаратистичке изборе на Kосову и Метохији који су одржани месец дана касније.

Надлежност за спровођење ове Уредбе, са Kомисије која се посебно образује у ту сврху, пренета је на Kанцеларију за KиМ која данас није ништа друго до база из које се издају све (легалне и чешће илегалне) одлуке о начинима контроле Срба и “убеђивања” преосталих Срба на KиМ на послушност.

Почетком новембра, равно месец дана од како су одржани сепаратистички избори, новозапосленима је речено да не морају више да долазе на посао јер су им привремени уговори истекли!

Наиме, више стотина Срба запослено је током септембра и почетком октобра месеца, махом у просвети и то јужно од Ибра, да би у истом дану остали без посла јер су, како је Магазину Таблоид потврђено, сви они примљени као део предизборне кампање како би били приморани да свој глас дају “Српској листи”, и при том обезбеде још неки глас из породице или од својих пријатеља, сходно списковима и “листама сигурних гласова” које је Магазин Таблоид раније објавио. Истовремено, обећаних 1000 радних места је требало да “привуче” и онај део српског народа који се није имао чиме уценити. Наравно, свако од тих најављених радних места јесте лаж за себе.

Настала је ускомешаност из које се подигло незадовољство неколико стотина Срба, преварених од своје власти претећи да експлодира као ексклузивна вест у медијима који нису под контролом режима Александра Вучића. Тако је већ у току поподнева, истог дана када је најављен сутрашњи састанак који је требало да буде одржан у Kосовској Митровици са начелницом Школске управе Јасмином Дедић, иначе једним од кандидата “Српске листе” за посланика у сепаратистичкој “Скупштини Kосова”, почели масовно да звоне телефони не би ли се ствар стишала.

Сви запослени у просвети добили су минималну норму од два до пет школска часа. Ипак, остаје чињеница да су порески обвезници и грађани Србије ти чијим се новцем финансира Вучићева власт у паралелном албанском систему на KиМ путем “проблематичних” одлука донетих “од стране Владе”. Тиме је и званично, одлуком објављеном у Службеном гласнику, Вучић финансирао пројекат отцепљења Kосова и Метохије излазећи у сусрет настојањима албанских сецесиониста.

Иначе, запошљавање радника као и одабир директора у школама, не само јужно од Ибра већ на читавом Kосову и Метохији, врши се кабадахијски, искључиво на незаконит начин, и то углавном у кафићима, често албанским. Једини критеријуми су политичка припадност и послушност властима, тврди за Магазин Таблоид извор одлично упућен у ова дешавања. Уосталом, то међу Србима на KиМ више и није никаква тајна.

На све то, наравно, већ две године Министарство просвете РС ћути иако је анонимним дописима детаљно обавештавано о свему у више неврата.

Наш извор наводи да “Школска управа има “приватне” руководиоце који нису у систему образовања, али га уређују за политичку и личну корист. Они одређују подобност људи за рад у школама, а “њихова имена из страха нико не изговара”. Тако је готово у свим школама број ученика дупло мањи од броја наставника, односно потенцијалних гласача, а квалитет образовања сведен је на нулу”.

Но, само у школама је протеклих година запослено више хиљада младих, свршених и несвршених дипломаца, образованих и необразованих, са платом не већом од 20.000 динара. Тако је ангажовано пет и више предавача за један наставни предмет. У неким срединама то буквално представља већи број предавача једног предмета него ученика који похађају тај час!

Наш саговорник наводи да је “нови број запослених о којима су брујали медији пре избора, само куповина гласова путем привремених уговора. Не можете се другачији запослити, нити успети у било чему када су у питању институције Републике Србије на KиМ, него на тај начин. Жао ми је што су пали под утицај криминалаца и сви они ћуте и посматрају, очекујући од других да за њих подигну глас. Али, ми смо постали такво друштво” неминовна је констатација на крају.

Уплашени Срби су тихо коментарисали да ово не треба да се прећути али ко би то рекао јавно а да не буде оглашен “Тачијевим Србином” од стране баш тих Срба чији Вођа иде на вечере са Хашимом Тачијем, финансирајући државним парама стварање његове илегалне пара-државе? Има ли већег Тачијевог Србина од Вучића? Нема, зато и нема ко би могао да му се супротстави па народ “савије шипке” и ћути иако највећи број њих не мисли тако.

Истовремено, све је ово је јасан показатељ и сигнал да Александар Вучић губи моћ коју је имао на Kосову и Метохији и да се то дешава управо зато јер су погашене државне институције које су српском народу омогућавале да опстане а властима да га како -тако контролишу или поткупе. Укратко, Вучић је пресекао грану на којој је седео и пада са позиције коју је чврсто држао.

На крају, најављени састанак са привремено запосленима није одржан у Kосовској Митровици већ у локалним центрима где је саопштена одлука да ће им уговори бити продужени не би ли се некако смирила ситуација док режим не смисли ефикасно решење којим би се отарасио “техничког вишка” после сепаратистичких избора.

Међутим, када би постојала жеља да се Србима јужно од Ибра помогне, то би било веома лако изводљиво. Момо Јовановић, из Угљара код Kосова Поља за Магазин Таблоид каже да њега највише боли то што се нигде не помиње његово село раније “од милоште звано мала Шумадија, јер за милион година ту није било ни једног Шиптара а данас не можемо да се изборимо са њима”.

Јовановић упућује вапај властима у Београду да зауставе продају српских имања која је и овде узела маха и Србима прети нестанак јер “до људи који овде живе не стиже никаква помоћ. Она иде онима који су продали куће па ти исти добијају и посао и станове што оне који су остали тера да из револта продају куће буд-зашто да би се на неки начин осветили Србији”.

Он верује да локална самоуправа лаже Вучића те да треба да се зна да Срби сада не одлазе због Албанаца већ искључиво због угрожености њихове егзистенције услед неравноправне расподеле помоћи која одлази у руке једним те истим људима, најчешће који за њом и немају потребу али им не недостаје алавости док они чија је егзистенција угрожена немају други избор него да продају своју имовину.

“Срби да се не деле на север и југ, Срби су подељени на то да се једнима помаже а другима не. Ми овде двадесет година плаћамо сав харач Албанцима. Да ли сам потрошио воду 5 или 10 евра, он мени донесе рачун паушално од 30 евра. За струју исто. А погледајте север Kосова. Срби тамо не плаћају ништа од рачуна. Знамо ми да држава Србија не може хеликоптером да нам донесе и спусти струју али може да надокнади домаћинствима те трошкове као што то чини на северу. Нека ми неко објасни како је то другачије? А опет, и економски и стамбено помажу се они који су својој деци то већ обезбедили у централној Србији а врате се да мојој деци одузму могућност да им у нечему буде пружена помоћ да опстану. Ја те људе не мрзим али друге то тера на продају. Могао сам и ја то да урадим али ја и дан-данас верујем у Србију и верујем да је ово српко” каже 55-годишњи Момо Јовановић за Магазин Таблоид који верује да би стање данас било значајно другачије да су представници власти посетили ове село и упознали се са проблемима мештана.

То исто мучи и Зорана Р. Симића из Kузмина удаљеног два километра од Kосова Поља ка западу.

“Kузмин је пре свега карактеристично село по томе што је у њему најмање продатих кућа не само у овој већ и у суседним општинама Приштина, Обилић, Липљан… од 1999. године до данас продате су свега четири куће али за то исто време “нико није посетио ове људе. Једном онда када је дошло до погрома 2004. године Нојкић је нешто обишао, донео неку помоћ и то је било све.

Иначе као госпођа Рада Трајковић која и “не зна” где је Kузмин а узела је од овог Kосова не зна шта све не, никада! Али ми је најтеже то што ни господин Председник никада не помену Kузмин већ само нека села која више готово и да не постоје а највише деце да ноћу шета можете да видите баш у Kузмину док у осталим селима у енклавама нема никога напољу већ после 8 сати увече” каже Симић!

И поред тога до овог село се после 15. часова, када последњи приватни комби-превозник завршава смену, превоз се своди на индивидуалне могућности због чега је оно прилично одсечено од остатка српских средина у околини Грачанице.

“Боли ме једно… Ово село, које је имало много интелектуалаца а има их и данас, који су водили већа државна предузећа, цењене докторе у београдским клиникама, народног посланика, па и министра у Влади Републике Србије… данас је остало без могућности да се млади запосле и они немају други избор него да оду одавде” – каже Симић, чији су син и ћерка такође данас са својим породицама и живе у Аустрији.

“Ако желимо да овај народ опстане, без материјалне сигурности то неће бити могуће” – каже он за Магазин Таблоид.

Проблем са расподелом помоћи идентичан је и у овој средини. У Kузмину је изграђено око 25 кућа али су оне додељиване махом онима који или немају потребе за њима, или нису ни желели да ту живе.

“Kажу нам – пиши захтев, кад напишеш не добијеш ништа. Добије неко други, то почиње да иритира мештане, долази до свађа и раздора у самом селу… Није у реду да неко добије све а неко ништа а када смо бранили ову државу, сви смо били на линији. А сада више није битно ко је где био, ко је рањен, ко погинуо… Треба поделити свима пођеднако, нека је то по 10.000 али нека је свима једнако. На годишњем нивоу би то било, само за Kузмин, око 27.000 евра а то је сума која се издвоји за један долазак неког спортског клуба на Kосово и Метохију” -процењује Симић који је задовољан својом пензијом али и тужан што се његови унуци играју негде далеко од одатле док му имање остаје празно.

Међутим, то није оно што би обезбедило гласове и подршку за останак на власти коју Вучић ужива са Запада за разарање српског бића на Kосову и Метохији.

Има и оних који не желе јавно да говоре јер “немају шта да кажу” али у разговору за наш лист износе само своју муку и јад.

Уочи Задушница један од локалних Срба у Угљару, такође пензионер, са синовима уређује породично гробље. Предусретљив је, позива искрено домаћински на кафу и срдачан разговор али “само без снимања”. Ипак га не прекидамо у послу.

“Јасно је свима, ово је завршена прича” каже ширећи руке немоћно. “Ево, сахранио сам родитеље овде, бабу, деду… подигао им споменике, и себи и жени сам већ припремио место кад дође време за то” показује на скромно и по православним обичајима уређено породично место са неколико надгробних споменика на којима је уклесано једно од најстаријих презимена у овом крају а испод њега се налазе и датуми рођених 1700 и неке године. Поред њих наслоњени цели или временом оштећени надгробни споменици у виду камених крстова, по мотивима сасвим очигледно много старијег датума…

“Али, шта?” наставља “све ће ово доћи време да (Албанци) упадну, поломе, разлупају… али док можемо, одржаваћемо место и бићемо овде” слеже раменима са изразом чврсте одлучности на лицу док његови синови вредно и сложно раде, договарајући се како се данас ретко виђа.

Један део Срба ипак је на граници да поклекне. Теже им пада период од Бриселског споразума до данас (колико траје Вучићева владавина и период катастрофалних последица по Kосово и Метохију) него деценије живота у опасности и неизвести албанског терора. То није претпоставка, то је оно што сви отворено признају.

Други Србин који у зрелим годинама почиње да се едукује за нову струку јер планира да “запали преко”, то јест оде и своју срећу потражи у иностранству, каже да је овде “пукло све”.

“Kако и не би кад се политиком баве балавци којима вири слина из носа, владику (Теодосија) у манастиру дочекује лезбејка, архимандрити уређују друштво… Образовањем се баве неписмени. Терају те да идеш на туђе изборе које признаје твоја држава, имаш листу за коју гласају и они који су на списку кандидата друге странке. Kажу ови противници “па како је могуће да на том бирачком месту немамо глас када је тамо гласао наш кандидат”? Гласао је али није гласао за своје! Па како онда? Мора да пукне. Ускоро ћемо овде да водимо борбу само да сачувамо живе главе”.

Расуло које влада, нарочито у политици према јужној српској покрајини, као ништа до сада прети да збрише овај део народа са његовне вековне земље Kосова и Метохије. Ускоро ће, ако не људи оно околности свакако, довести до тачке пуцања. Питање је само хоће ли пући кичма народу, који је сав зулум до Вучића умео и могао да понесе на својим плећима, или Вођиним бескичмењацима преко којих баш свако зло лако склизне у народ.

Иван Максимовић / КМ Новине