КО СУ ЗАПРАВО КОЗАЦИ?

Најпре, да кажемо да постоје разна мишљења о овој теми, али да је потребно знати праве информације. Постоје они који сматрају да су Козаци посебан етнос, а постоје и они који мисле да су козаци само стил живота људи у руској степи.

Ипак, ствари имају историјски оквир. Малоруси од којих су настали садашњи Украјинци јесу источнословенски народ. Козаци нису Малоруси, али нису ни Великоруси, иако се користе руским језиком као лингва франка вековима и представљали су ударну песницу руске државе у војном смислу. У многим аспектима Козаци подсећају по свом карактеру на Србе.

У Славјаносербску налази се необичан културни споменик Козака, Србина и Руса и натпис „Нема светијих веза од братских“. Декретом Сената Царевине Русије од 29. маја 1753. године дато је право на слободно насељавање Србима, Бугарима, Мађарима и другим балканским народима православне вероисповести у намери да осигурају заштиту границе и напредовање јужних степа. Тако су настале Нова Сербија и Славјаносербија као граничарска подручја.

То указује да се пре три века сматрало да су Срби, Руси и Козаци различити, али братски народи.
Па добро, али да ли су Козаци посебан народ ако данас говоре руски језик? Козаци су део руске нације, али су посебан субетнос. Шта они о себи мисле?

Заправо, Козаци сами себе зову Казарла.

Казарла је уобичајени ендоним етничких Козака. Преноси се крвљу. Ово се разликује од концепта козака, отворених за представнике било које културе, без обзира на порекло. Казарла означава носиоце козачке културе и козачког језика (његове варијанте, на пример, балачког или гутора). За разлику од „козака“, не можете на неко време да постанете Казарла, нити да се придружите Казарлима. Етнички Козак се може родити само од родитеља – етничких Козака.

ПОРЕКЛО ИЗРАЗА КАЗАРЛА

Представници различитих етничких група (подетничких група) Козака (Запорожја (касније Кубан), Дон, Терек, Јаик) имали су различите варијанте истог корена овог појма. На пример, јаички (уралски) козаци су себе називали Казара. Ова реч је коришћена у односу на све јаичке козаке и није имала једнину до почетка 20. века.

Запорошки, а затим црноморски и кубански козаци називали су особу која је оличавала стандардни тип козака, речју казарљуга. До почетка 20. века ова реч је изгубила множину и користила се само у једнини и била је у суперлативу (на пример, прави казарљуга). Тренутно се из свакодневне употребе постепено замењује речју казацјура, која, међутим, има другачију семантичку конотацију.

Присталице теорије о аутохтоном (аутохтоном, локалном) пореклу Козака сматрају их посебном етничком групом која је настала још у античко доба из мешавине кимеријских, туранских, скитских, сарматских, аланских, хазарских, словенских и других племена.

Историја козачког народа има корене у древним временима. Козаци су од давнина живели у донској степи, кроз коју су сеобе пролазиле у доба Велике сеобе народа, стварајући својеврсни етнографски котао у коме су се сусрели народи, језици и религије, остављајући траг на формирању Козачке етно-групе.

Многе старе козачке легенде почињу речима „Од крви сарматске, од рода черкеског племена, дозволите браћо Козаци да кажем реч…“.
Занимљиво је да праве Черкезе, муслимане Русија тешко да би савладала без Козака (који кажу да су черкеског рода).
Евграф Савељев, у свом раду о древној историји козака, доказује да су Козаци, попут полетних коњаника, са копљима и сабљама – на копну и храбрим морнарима – на мору, били познати под овим или оним именом у давна времена, многи вековима пре Христовог рођења ; да су становали скоро на истим местима као и сада.

Назив “козак” потиче од скитског “Кос – Сак” – белог јелена. Јелен (јелен) је био тотемски (свети) знак Скита. У печату и грбу донских козака сачуван је натпис белог јелена рањеног стрелом.

Хазари, део некада великог туранског народа Скита, сматрају се основом козачког народа. Аутор Руских читања Менаје, ослањајући се на грчке изворе, пише да су становници Азовског мора „које су Грци звали Козарима, Римљани Газарима, били скитски народ“.
Највећи део Хазара примио је јудаизам и данас их знамо као Јевреје Ашкеназе. Ипак, један део Хазара је остао православан и велика је вероватноћа да њихов ген можемо пронаћи управо у Козацима.

Још необичније је да су управо Козаци често оптуживани за антисемитизам у западним круговима.
Од тренутка када су Козаци подржали московског кнеза Дмитрија на Куликовом пољу (1380), почели су савезнички односи Козака са Русијом, који су трајали три века.

Московска држава је успоставила дипломатске односе са козацима преко Посолског приказа (Министарства иностраних послова), које је водило преписку преко тумача (преводилаца). Језик којим су говорили козаци тог времена био је мало познат Русима. Био је то словенски језик са великим додатком туранских, готских и турских речи и говора, са својом јединственом фонетиком. Није узалуд козачки језик раније сматран словенско-татарским. Остаци овог језика који су дошли до нас јесте језик донских козака „Гутор“, за обичан руски народ мало разумљив.
Након тога, Москва је Козаке користила као плаћеничку војну силу у својим војним сукобима и као природну баријеру од Отоманског царства, које је достигло врхунац своје моћи, али су га од кретања на север спречавали само Козаци, који су успели не само да се одбране од налета Турака, већ и да га победоносно нападају, приређујући стална изненађења Турцима. Сачуван је већи број историјских докумената тог времена, са притужбама турских султана против Козака. Тако се кримски кан жалио цару Ивану Грозном на донске козаке, који су непрестано нападали земље каната.

Козачке земље – Козачки Присуд и Рус биле су само у војно-политичком савезу, али су се развијале на различите начине. Козачки присуд је био демократски оријентисан (козачка самоуправа), а монархија је јачала у Русији.

Козачка демократија представљала је озбиљну претњу апсолутној монархији успостављеној у Московском краљевству. Руски сељаци – кметови су повремено бежали од угњетавања својих бојара и земљопоседника у слободну територију међу Козаке.
Руски цареви нису могли да дозволе војно-демократски систем Козака у свом суседству. Такви козачки слободњаци угрозили су империјалне амбиције руских царева и младог, тек у настајању Руског царства. А од средине 17. века почиње пуна интеграција Козака и најбогатијих козачких земаља у Московску државу.

Козаци су се одувек борили да сачувају своје карактеристике, и да се разликују од руских или украјинских људи. Наредбом за војску од 17. априла 1755. године, атаман Ефремов је наредио „да се козаци, и они сами и њихова деца, не удају за бегунце и друге великоруске жене и девојке, и да своје козачке кћери не дају великоруском народу“.

Жене некозачког рода, Козакиње нису прихватале у своје друштво, исто тако их је било тешко прихватити у породици Козака који је за жену узео туђинку. Козаци су децу таквих мешовитих породица звали полукрвкама, или козачки речено – тума. Тума се могао изједначити са Козацима тек после неколико генерација, када би се они коначно асимиловали (растворили) у козачкој средини.
У сваком случају данас се у украјинском конфликту на обе стране налазе потомци Козака. Зато је можда и овај моменат драматичан у још већој мери.

Као што је исправно приметио Л.Н. Толстој: „Целу историју Русије чине Козаци“. Захваљујући козацима, мала и неутицајна Русија се умножила огромним територијама, ојачала свој утицај и постала моћна Империја која је трајала два века.

БОНУС ВИДЕО: