Медијска праћења суђења за ратне злочине

Угодно ме изненадила вест да ће српски јавни сервис (РТС) пратити суђење Војиславу Медићу, некадашњем судији Војног суда у Београду, кога Хрватска терети да је током 1991. и 1992. починио ратни злочин против ратних заробљеника, које је почело 4. маја ове године пред Жупанијским судом у Осијеку.

И заиста тога дана у вечерњем дневнику емитован је прилог са поменутог суђења из којег су гледаоци могли дознати да је Медић ухапшен 6. јуна прошле године приликом уласка из Србије у Хрватску, да га оптужница терети да је од средине новембра 1991. до 14. августа 1992. током испитивања учествовао у психичком и физичком злостављању ратних заробљеника у логорима у Стајићеву, Сремској Митровици и у Нишу, где су одвођени хрватски војници током оружаног сукоба на територији Хрватске и пада Вуковара. Гледаоци су могли и видети оптуженог Медића како у пратњи затворских чувара са лисицама и на рукама и на ногама улази у судницу, а могли су и чути део његове одбране кад каже да су у оптужници тачни само његови лични подаци и да је реч о замени идентитета.

За разлику од претходног рочишта на којем се чула одбрана оптуженог, а које су медијски испратиле само две екипе из Србије, за друго рочиште, одржано пет дана касније, на којем су се саслушавали сведоци, акредитовале су се и екипе из Хрватске, а међу њима и хрватски јавни сервис ( ХРТ).

Пажљиво сам прегледао и преслушао прилоге са овог суђења оба јавна сервиса. Иако су извештавали са истог догађаја, што се могло закључити по слици, по оном што је презентовано чинило се да не извештавају са истог рочишта – РТС преноси део исказа сведока који поткрeпљују оптуженикову одбрану да је у питању замена идентитета, а ХРТ онај део који поткрепљује наводе оптужбе о „зверским мучењима заробљеника које је проводио оптужени Медић као налогодавац и испитивач у логорима”.

На трећем рочишту одржаном наредног дана, на којем су саслушана још два сведока, није било ни РТС-а ни ХРТ-а, али су били неки хрватски медији попут „Јутарњег листа”, који је нешто објективније известио што се може закључити и по наслову „Први сведок: ’Да, то је тај Медић који ме млатио у логору’; Други сведок: ’Не могу рећи је ли то он’”.

Ове извештаје са суђења Медићу, без обзира на различите садржаје извештаја, изнео сам као позитиван пример ангажовања и улоге медија, посебно јавних сервиса обе државе, у предметима ратних злочина. Ратне трауме су, и по протеку 28 година по завршетку рата у Хрватској, веома присутне у обе државе и код припадника оба народа, које би се могле залечивати објективнијим и транспарентнијим суђењима, чему би значајан допринос могли и требало да дају и медији са јавним сервисима на челу.

Из личног искуства сведочим да се сви учесници у судском поступку, укључујући и тужиоце и судије, кад су изложени медијској пажњи, а самим тим и критици јавности, понашају много професионалније и одговорније, што иде у корист и праведнијег и поштенијег суђења, а то је битан моменат у процесима суочавања с прошлошћу, стварања добросуседских односа и помирења народа.

Жао ми је што медији из обе државе не прате и друга суђења за ратне злочине пред судовима и једне и друге државе. Примера ради, у мају ове године пред четири жупанијска суда у Хрватској у предметима ратних злочина рочишта за главни претрес заказана су у 18 предмета у којима је обухваћено укупно 80 оптуженика, од којих су четворица припадници ХВ а сви остали бивших ЈНА и СВК, десеторици се суди у присуству, од којих су тројица у истражном затвору (сви Срби), а осталима се суди у одсуству. Само пред ЖС у Осијеку у мају ове године суди се седамнаесторици оптуженика у пет предмета, од тога петорици у присуству (двојица у истражном затвору, тројица се бране са слободе), а осталима се суди у одсуству.

Истог дана кад и Медићу (12. маја) одржано је и рочиште за главни претрес и пензионисаном генералу Бориславу Ђукићу (1948) пред Жупанијским судом у Сплиту, којег је Црна Гора по хрватској потерници ухапсила у јулу 2015. а Хрватима изручила у марту 2016, од када се налази у истражном затвору. У истом предмету, поред Ђукића, у одсуству се суди и петорици бивших високих официра ЈНА и СВК и двојици функционера крајишке полиције (сви су сем једног и држављани Србије), које се одвија у потпуној медијској тишини.

Осам дана касније (20. маја) пред Жупанијским судом у Осијеку одржано је рочиште за главни претрес у предмету против оптуженог Зорана Вајића (1967), Србина из Трпиње код Вуковара, одакле је са породицом (женом и две кћери) у марту 1998. одселио у Норвешку, где је добио и држављанство и где је постигао добре радне резултате у једној фирми, коју је заступао широм Европе. На једном таквом пословном путовању ухапшен је по хрватској потерници у марту 2019. на аеродрому „Шарл де Гол” у Паризу, са којег су га тек четврти дан пребацили у државни затвор „Фреснес” у центру Париза, из којег је након шест месеци пребачен у приватни затвор „Санте”, такође у Паризу, одакле је 28. децембра 2022. екстрадиран у Хрватску, од када се налази у истражном затвору у Осијеку. Оптужница је подигнута 23. јануара, а потврђена 28. фебруара ове године.

О хапшењу, екстрадиционом притвору, екстрадицији у Хрватску и досадашњем току поступка у случају Вајића нема никаквог медијског трага, ни словом ни сликом, у било којем медију у било којој држави.

У одлуци Уставног суда РХ од 15. фебруара 2022. у предмету „Кушић” наводе се подаци да је до 30. септембра 2021. покренута истрага због кривичног дела ратног злочина почињеног током „домовинског рата” против укупно 3.736 лица те су донесене пресуде против 666 лица, те да је између 2012. и 2020. покренуто 272 нових истрага ратних злочина (просек 34 годишње). По „Веритасовој” анализи међу процесуиранима је око три процента припадника хрватских оружаних снага, а сви остали су припадници бивших ЈНА и СВК и понеки добровољац, од којих је у присуству процесуирано тек око 13 процената.

На основу међународних потерница које је расписао Биро Интерпола у Загребу, широм света је до сада, по „Веритасвој” евиденцији, ухапшено најмање 186 Срба, од којих су 74 екстрадирана у Хрватску. Тренутно се у хрватским затворима због кривичних дела ратних злочина налази 30 лица српске националности, припадника бивших ЈНА и СВК, од којих је 16 правоснажно осуђено, док су остали под истрагом, оптужбом или чекају правоснажност пресуда.

И тако хрватско правосуђе, из дана у дан, из године у годину, несметано, у скоро потпуној медијској тишини, хапси Србе широм света, отвара нове истраге, подиже нове оптужнице и доноси углавном осуђујуће пресуде припадницима бивших ЈНА и СВК, због сваковрсних ратних злочина, поткрепљујући на тај начин свој званични наратив рата деведесетих по којем су водили одбрамбени рат од злог „великосрпског агресора”, потпомогнутог од стране још „злогласније и крволочније” ЈНА и локалних „српских побуњеника”.

Тако су Хрвати, без критичног медијског „ока” створили аутентичан „модел” процесуирања непријатеља за ратне злочине, којег као свој бренд, извозе по Европи, укључујући и Косово, где су већ, по „хрватском моделу” почели да штанцају оптужнице против протераних Срба, што се у хрватској пракси показало и доказало као веома ефикасан начин одбране од повратка протераних и „убеђивања” заосталих да и они крену у „тихи егзодус”.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Саво Штрбац / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: