Писмо српског војника мајци 1914.

0

(Фото: PROFIMEDIA)

“Одломак из једног писма септембра 1914.
Драга моја мајко,
И данас ти опет пишем, мада ми је тешко, што не знам да ли уопште добијаш моја писма. Овде смо издвојени готово од целог света, и ни о ком ништа не чујемо; откако смо овамо стигли нико није добио ни писма нити каквих новина, те и не знамо шта се дешава даље од наше непосредне околине. Ако се сматра да је то споредна ствар, и да се то дешава и код осталих јединица, нико не би имао право да се љути, па такође ни ја, једино би ми чинило непријатности кад бих знао да и моја писма вама не стижу. А ја бих волео да то није, волео бих да ти пишем сваког дана и да ти испричам до ситница свој живот.
Истина и ово је немогућно јер и у том погледу владају извесни прописи којих се морамо придржавати. Kако сад себи честитам што сам се навикао на дурашан живот и на живот под ведрим небом; и како сад сам себи честитам што сам веровао и владао се по прописима такве игијене.
Пре осам дана после неколико непроспаваних ноћи под страшном кишом и стојећи непрекидно у блату осетио сам да сам у грозничавом стању, што је свакако наступило од назеба. Да бих се, колико-толико излечио, смислио сам ово: прве наредне ноћи увијен до зуба у свој шињел, легао сам у блато које је било десет сантиметара високо и густо и тако остао до зоре опет под кишом и под сталним ветром. Сутрадан грозница је нестала, као да је руком однесена; осетио сам се потпуно снажан и крепак, као да ничег није ни било. Kако смо ми диван народ!
Учествовао сам у борби, добио сам крштење у жестокој ватри: каква радост и како је то био диван дан! Не могу ти износити појединости али ипак понешто ћу ти саопштити, у нади да ми нико неће писмо задржати.
Треба да знаш да су две наше батерије биле послане да подрже борбу пешадије коју је косила непријатељска артиљерија. Дошао сам са нашим старешином да осмотримо положаје, а гранате су око нас трештале; пешадија је, претрпевши велике губитке, полако узмицала, старајући се да покупи и понесе све рањенике. Kад је старешина осмотрио положаје и нашао згодно место, нареди ми да одмах одем и изведем овамо наше две батерије. Наредба је била извршена у најкраћем времену.
Били смо добро заклоњени и убрзо ућуткасмо три непријатељске батерије: две пољске и једну хаубичку. Направисмо од њих прави дар-мар, па чак им запалисмо и муницију у карама која је експлодирала, пуцали смо на даљини од пет хиљада метара. Kод нас међутим није било никаквих губитака, тако рећи непријатељ није никог ни загребао својим шрапнелима и гранатама. Нису нам се ни надали, а и није нам могао наћи позицију, пошто смо били врло добро заклоњени.
Видео сам да је наш командант веома задовољан; у осталом када је битка завршена, сви су похитали да му честитају. Пешаци су нас готово све изреда грлили и љубили. У вече, око девет и по часова, командант ми нареди да одем и да потражим једну батерију, која је стајала на свом положају од подне, на једно десетак километара од позиције на којој смо ми били. Пођох одмах на дужност, али се задржах мало код једног пешадијског пука, затражив мало хране да се бар прихватим колико-толико. Већ тридесетшест сахати нисам ништа метнуо у уста. Kад су дознали да сам из једне од оних батерија које су их спасле тешког и мучљивог положаја не можеш замислити какву су ми пажњу указали, стискајући ми руке и доносећи ми те ово те оно јело. Поставили су се иза мог коња, те су и њега добро нахранили.
Отишав од њих успео сам, те брзо нађем ону батерију и вратимо се онамо, куда је било одређено око три сахата изјутра. Већ је двадесет пет сахати како сам непрекидно у седлу те сам сав скрхан од умора и несанице.
На путу смо наишли на једног мртвог артиљерца. Сиромах, ишао је напред и како је био уморан, заспао је на коњу, стропоштао се на земљу и како је на њ. наишао точак од топовских кола, одрубио му је главу. Нико из његове околине није ни приметио шта се с њим збило. И остали су, као и он, били преморени и готово полунесвесни. Дигли смо овог јадника са земље, брзо смо ископали раку и спустили га у њу.
То нам је био једини губитак за последњих тридесет шест сахати. Непријатељ је од нас кудикамо многобројнији, и има много више артиљерије, али шта му све то вреди, када му ми за најкраће време претворисмо у прах и пепео његове три батерије.
Зато је он опет јачи и одважнији у нечем другом, да пали села и да пљачка. Изгледа ми да се нисам добро понашао, јер ме је прекорео један официр из батерије, и то смешећи се, рекав да сам веома жустар. Сигуран сам, међутим, да је командант са мном веома задовољан; али како је и сувише ћутљив и веома хладан то ми није рекао ништа. Мени се чини да је задовољан, а на послетку, шта знам, можда се и варам. Оно за шта сам сигуран лежи у том, што су ме увек могли наћи на мом месту, па ма где ми оно било одређено. Уосталом, још једном, нисмо ништа страшно предузели, нити извршили, непријатељ је гађао онај положај на којем нисмо били, у толико боље за нас, и у толико горе за њега. Kад бих увек имао при руци заклон, да се њим заштитим, био бих храбар кад се њим не бих користио. Чујемо како граната иде правцем к нама и када нам се учини да ће се распрснути, тада се само треба заштитити. Љути смо када чујемо да нам око ушију звижде куршуми и комађе. Уосталом, то не значи да нећу задрхтати кад оспе читав ураган из митраљеза. Можда ће и то ускоро бити.
Можеш се молити Богу за мене и мој живот, јер на крају крајева, и ако ћемо бити победиоци, било би ми тешко ако се што се са мном и деси, кад се ти не би молила Богу за нашу праведну ствар и за победу нашег оружија.
Ево баш сад добих и твоје писмо. Ваљда ће и од сад с тим ићи боље. Пиши ми о свима вама, а не о мени, јер није потребно да ме храбрите и бодрите; ником то овде уопште и није потребно. Да си само јуче од некуда могла да чујеш ове бесне узвике људске. Свуда горе села а ноћ је. Непријатељ не могући нас дохватити, пошто му се зуби покрхали о наше топове, хвата и дави старце, јадне жене и невину децу.
У једној вароши коју су непријатељи запалили, запалили су и болницу и пушкарали младеж. Они који су случајно умакли испред непријатељевог пакленог гнева веле да војници кад су случајно сами и нису зверови, али да су зато њихове старешине прави дивљи зверови. Они су коловође свих гнусоба.
Наш је војник гневан а кад би се случајно десило да се пред мојим очима докопају каквог непријатељевог официра, не би био у стању ни као њихов старешина да их задржим, да га не искасапе.
Твој син “

Прочитајте још:  А Истра?Гордан Грлић Радман би да преосталих пет држава ЕУ признају независност Косова

Приредио: Марко Танасковић

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *