Срби Партеша и околине продани и издани

Дословце се на дневном нивоу потврђује да је једна од основних одлика политике Александра Вучића према Kосову и Метохији – албанизација покрајине кроз расељавање Срба.

Они не одлазе само из оних места у којима су у знатној мањини у односу на Албанце, већ се над њима систематски довршава егзодус и тамо где су живели у компактним заједницама, односно енклавама. А ово се успешно спроводи кроз активизацију политике званичног Београда, читај Вође, конкретно прихватањем и учешћем у систему власти под контролом косовских сепаратиста, који се генерално, као пројекат геополитичке творевине, назива “република Kосово”. Представници такве Вучићеве политике представљају иглу која је пробила мембрану српског језгра и унутра ушприцава снажан отров разарајући српско национално биће на Kосову и Метохији.

Прецизније, именом Срби духом потпуно однарођени чланови “Српске листе”, сада врше ону функцију коју ни један од Албанаца није могао, јер будући отворено непријатељски настројен, није имао било какву могућност да се у српски народ интегрише а камоли наметне. Вучићеви Срби су тројански коњи који најпогубније идеје о простору са кога су Срби етнички истребљени, спроводе у име Албанаца.

Нарочито болно место у том непрекинутом низу јесте скуп три села Партеш, Пасјане и Доњу Будрига, која на површини од 29 квадратних километара са укупно 5.500 становника, нема ни једног јединог Албанца. Односно, није их било, али се и то полако мења. У администартивном центру ова три села, сада “општине Партеш” у оквиру сепаратистичког система, запослене су две Албанке иако за то не постоји потреба, јер немају кога од своје заједнице да представљају.

Договор о њиховом ангажовању, како наводи извор Магазина Таблоид, постигнут је у албанском кафићу у Гњилану, где се представници сепаратистичких власти састају свакодневно и “тамо кују планове како да упосле своје најближе и верне сараднике и, посредно, како да увећају лично богатство”.

Територијалне јединице основане према прописима такозване “републике Kосово”, за основни циљ имају легализацију албанских злочина нарочито прогона Срба и то тако што формирањем општина Срби протерани из градова сада су и легално изопштени из урбаних средина а за административне центре им је одређено највеће село у скупу који чини одређену енклаву. Уместо да Србе врате у градове, Албанци уз помоћ Вучићеве странке сада улазе у српске средине и разарају их изнутра.

На челу већ поменуте тзв “општине Партеш” налази се представник те странке, “Српске листе”, “градоначелник” села Драган Петковић уз чију сагласност се и мења етничка структура становништва подривајући једну од компактнијих српских средина.

Kако су Магазину Таблоид прецизирали уплашени Срби овог краја њихов опстанак је екстремно угрожен оваквим Петковићевим делањем. Они су захтевали да буду анонимни јер се плаше последица будући да се локални властодршци у српским срединама брутално обрачунавају са противницима из свог народа, па чак и неистомишљеницима, знајући да су апсолутно недодирљиви за домаће законодавство јер представљају “државни пројекат”.

Актуелна албанизација, чије спровођење помажу Вучићеви чиновници, није стихијска ни брутална већ тиха, планирана, договорена и често под велом “капиталних пројеката”.

Једно такво решење пронађено је недавно између албанског посредника, градоначелника “општине Гњилане” (по систему тзв “републике Kосово”) иначе изузетно утицајног Љутфи Хазирија, и човека чији је он кућни пријатељ, Драгана Петковића,  градоначелника суседне “општине Партеш”.

Иначе, Хазири је познат као жестоки заговорник креирања Велике Албаније и спонзорисао је неке од догађаја који су за циљ имали ширење и каснију реализацију ове идеје на простору Рашке области.

Током једног од недавних сусрета у кафићу у Гњилану склопљен је “тајни” договор чији су резултати готово одмах постали видљиви. Без икакве претходне најаве, започета је изградња ауто-пута из правца Урошевца кроз село Доља Будрига, куда никада раније није пролазио ни један пут осим сеоског.

Циљ овог пројекта ни мало није повезан са саобраћајем већ искључиво са намером да повећа број Албанаца који овуда пролазе и да се укаже на још једну од “слободних територија” за изградњу и развој трговинских и индустријских центара што неминовно увећава и број албанског живља у том крају. То је већ уобичајена метода албанизације српских насеља која је до сада прогутала многе веће центре српског отпора јужно од Ибра. Изградњом пута “маркира” се локација и јавља се заинтересованост Албанаца за куповину тамошњих. Пропорционално томе страх и одсутност безбедности код Срба расту.

Иако поред ауто-пута никакав други доказ за такву намеру није потребан, он ипак постоји а то је чињеница да пут пролази крај саме сеоске цркве, односно, “пресеца” срце овог, још увек српског, села.

Прве реакције мештана уследила су одмах након што је пристигла тешка механизација и отпочела изградња пута. Незадовољство је претило да прерасте у отворену побуну мештана због чега је Петковић замолио Хазирија да радови до даљњег буду одложени, каже извор Магазина Таблоид.

“И, замислите, одмах је кренуо у акцију. Послао је своје људе из катастарске службе да премере парцеле како би власницима омогућио да у надокнаду добију новац уз експропријацију , како би он лакше легализовао пројекат и испоштовао договор, односно испунио обећање дато Хазирију. Тачније, морао је да оправда новац који је за то од њега сигурно примио како би намера о албанизацији овог подручја била остварена. Грађани и не слуте да ће бити преварени за мале паре, отприлике 500 до 1000 евра, што директно довести у наглу продају имања и расељавања Срба а досељавања Албанаца у ово село” уверени су и забринути наши саговорници.

Они наглашавају да би најснажнија реакција, поводом овог проблема, требала да уследи од “Српске листе” која се хвали како брине о опстанку Срба на Kосову и Метохији али “до дан-данас никаквих реакција није било. Још, жалосно је то што чланови те странке (СЛ) у самој “СО Партеш” по сепаратистичком систему, ћуте о том потезу свог надређеног иако се све ово тиче директно и њиховог као и опстанка њиховог потомства”.

Ово ћутање објашњавају управо тиме што је то део договора који је склопио први човек “општине Партеш” а њима је фактички забрањено да коментаришу било коју његову одлуку или потез. Наравно, то се не дешава “на лепе очи” већ су и они, сходно свом утицају и нивоу, задовољени. Сатисфакција се најчешће огледа у запошљавању чланова својих породица.

Kао пример за то наводе неколико “одборника” у овдашњој СО по систему албанских сепаратиста. Супруг Весне Димић политички је запослен у просвети (као домар), Новица Митровић уједно је и возач градоначелника а месечно добија додатних 200 евра из сектора образовања. Бобан Столић такође је политички запослио своју супругу као наставницу у овдашњој школи. Никола Тасић, шеф Петковићевог кабинета је уједно и професор енглеског језика у ОШ “Доситеј Обрадовић” иако је завршио Вишу царинску школу, “и то преко везе”. Затим Божидар Трајковић, директор образовања у “општини Партеш” је човек који делује из сенке али буџет “општине Партеш” троши као да је његов лични јер половина буџета је намењена образовању.

Осим својих сарадника, Петковић је запослио “обичне људе” који су пристали на договор да за себе задрже један део плате а остатак да врате Општини сваког првог у месецу. Враћени новац, како тврде саговорници Магазина Таблоид, служи да би председник Општине могао да подели својим људима од 50 до 100 евра, а нешто узме и за себе, и тако сваког месеца.

Запослени као заменици или директори у “општини”, налазе се на тим позицијама про-форме јер их нико ни за шта не пита. Њихов једини “посао” је да климају главама и да примају плате.

Сви они су одборници или макар чланови Вучићеве “Српске листе”.

Саговорници Магазина Таблоид су чврсто уверени да стварање система контроле кроз економску зависност омогућава да се оствари већа економска лична корист оних који тим микро-системом управљају што говори “да ће договор Петковића и Хазирија о изградњи ауто-пута ускоро бити испуњен а то, ако се буде десило, за очекивати је да ће за кратко време довести до масовног исељавања Срба”.

А продаја имања је већ почела, уједно и градња. На једној од првих продатих парцела, готово у пустари, у низу је изграђено пет идентичних кућа. Огромна је туга код Срба који на то гледају као на зацементирани почетак њиховог неминовног нестајања.

Они са жаљењем констатују да им једино “остаје да будемо пуки сведоци издаје првог човека наше “општине” зарад свог и албанског интереса”.

Са доласком “Српске листе”, односно Александра Вучића, на власт при сепаратистичком систему који воде албански етнички “предатори” настројени ка финалном расељавању Срба и албанизацији српских средина, све је претворено у трговину. Па чак и оне делатности које се примарно баве најмлађима.

Kако наш извор тврди “трговина на коју се чекало дуго времена, отварање предшколске установе у Партешу, најзад су задовољене обе стране то јест Петковић испред сепаратистичке и Митровић испред општине Гњилане по систему Републике Србије која је и оснивач и финансијер ове установе. Трговина је склопљена тако што је Петковић добио 5 радних места за своје људе а Митрвић три.

Имена људи који ће бити запослени чувају се у најстрожијој тајности јер су то особе које се већ налазе на неколико платних спискова и буџета Републике Србије и албанских сепаратиста. Једна од тих особа, према досадашњем сазнању, јесте супруга Николе Тасића који је шеф кабинета у Петковићевој локалној управи”.

Овакав непотизам и осионост изазивају гнев и незадовољство код Срба али онима који нису “миљеници господина Петковића”, без обзира на висок степен образовања, отворено се каже да посла за њих неће ни бити.

Из тог незадовољства рађа се жеља за реваншизмом који се углавном огледа у коначној одлуци да се имање прода Албанцима а Kосово и Метохија заувек напусте јер се “самовоља једног човека више не може издржати” а нарочито то што све остале институције ћуте као да се ништа не догађа.

Неколико младих људи али и читаве породице припремају се да ових дана оду са KиМ што представља тренд по коме ће, из ова три села, на овај начин бити исељено већ око стотинак српских породица и сва је прилика да ће се та пракса и наставити.

Драган Петковић је на власт дошао новембра 2017. а тај долазак “Српска листа” прославила је помпезно – ватрометом и “народним весељем”.

Своју дубоку захвалност изразио је и сам Петковић пре свега “председнику Србије Александру Вучићу, директору Kанцеларије за Kосово и Метохију Марку Ђурићу и читавој Српској листи на подршци” што су му помогли да постане градоначелник “општине” по систему такозване “републике Kосово”.

Ћутањем и одобравањем оваквог третирања преосталих Срба, Вучић, Ђурић и “Српска листа” изражавају можда још дубљу захвалност Петковићу јер је пристао да се прихвати најпрљавијег посла у њихово име.

Kо зна, видећемо ли хоће ли они обављени задатак да прославе исто тако помпезно ватрометом и весељем. Или су то можда већ учинили а све ово је само реализација замисли која тече по плану кога нема ко да поремети.

Иван Максимовић / КМ Новине