Одлазак великана: Преминуо професор Драгољуб Петровић, чувар српског језика и историје!
Преминуо је професор Драгољуб Петровић, врхунски српски интелектуалац, последњи српски лингвиста који се и кроз народни и академски начин бавио српским језиком, ћирилицом, а кроз све то и историјом, културом и политиком, упозоравајући на тешко бреме заборава, ревизија и незнања које се надвија над нашом Србијом и прети да од ње не остане ништа, па ни сећање…
Драгољуб Петровић је, са бистрином ума на којом му је могао позавидети сваки ђак и студент, писао чланке до последњег дана свог живота, свестан да је крај близу али спреман да оде јер је Србији и свету оставио довољно бисера да буде један од оних које историја неће заборавити.
Имали смо велики част да професор Петровић буде наш стални аутор. Његови чланци у којима је упозоравао, осветљавао истину али и као прави српски учитељ подучавао, су велико богатство.
Његов одлазак који је испратило мноштво света, двојица владика и пет свештеника, ненадокнадив је губитак за српску интелектуалну заједницу, јер та бистрина, количина знања и јасноћа у речима, ретко се код ког аутора данас може наћи.
Молимо се Преблагом Господу да, молитвама Пресвете Богородице, Светога Саве и свих светих подари опроштај сагрешења души Драгољубовој и да јој подари Рајско насеље у друштву свих светих Срба.
Уредништво Васељенске
У прилогу је задњи чланак професора Петровића:
Кад неки народ нема историју, слободно му је да лаже да би је прибавио. А ако нема ни језик, нелепо би му било забрањивати и да блеји.
Maranatha: Podržite naše laž[av]i[ne]. Хрвати су се жестоко размахнули: досад смо знали да су они дочекали Турке на Косову, а сад нам јављају да им се то допало, тј. да је Косово било врло погодно игралиште за велике битке, да је таквих било макар десетак, да су их водиле „велике војне коалиције већином Хрвата, Албанаца, Мађара, Грка, Срба“ (занимљиво је да међу њима нема Бугара), „макар три од њих предводили су хрватски војсковође“, у свима другим „главни бојовници били Хрвати“ („војсковође“ им скокнуле „на море“, да малкице предахну од толико „битака и побједа“), а неки представници „српског племства“ били „у вазалном односу према Турцима и ратовали на њиховој страни“ (Срби се на Марици 1371. први пут посвађали с Турцима и допало им се да се нађу у вазалном односу).
Ваља Хрватима признати да може бити све што они приповедају, али они никако да нам кажу који су то „Хрвати“ ратовали на Косову ако се зна да је једини њихов представник у Дубровнику до половине 16. века био Држићев Гулисав и да је он тамо чекао пуних 350 година да му се, однекуд, придруже прва четири сународника. Нико, наиме, не зна где су се ти „Хрвати“ скривали, Ф. Шишић „нашао“ их 1608. по јужним падинама Велебита и у уском појасу Горског котара, десетак година касније Ватикан их упутио да се прославе покољима протестаната по Чешкој и Немачкој, после опет 200 година били заборављени, а онда се (по сведочењу Лајоша Талоција) Беч и Ватикан досетили да од њих 1836. направе „народ“ који[м] ће из историје прогнати Србе-католике и инсталирати сој који ће се једино бавити крађом онога чега су се одрекли кад им је наређено да никад нису били Срби.
Све што су „Хрвати“ досад о себи написали, и све што је Талоци признао да су им Беч и Ватикан оверили, своди се на то да су они могли бити једино народ-отпадак и да се осим клањем и крађама ничим другим нису ни бавили. Зато је било сасвим природно да се запитају којим је афричким језиком писан Гундулићев спев објављен у Загребу 40-их година XIX века, а није било ништа јасније ни којим су их језиком Вук и Даничић нешто касније позвали на „Бечке језичке диване“.
Нити је ли их имало смисла на те „диване“ позивати ако се знало да се о њима не зна ништа нити су они о себи знали ишта више од онога што им је Ватикан рекао да би могли бити и чиме су кренули у покоље протестаната у Тридесетогодишњем рату (1618–1648; и у њему су се у немачко историјско памћење уписали по изреци „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“). Помињем те појединости зато што мислим да је Ђуро Даничић таквим „Хрватима“ одао признање тиме што им је српски језик „признао и као хрватски“, при чему се за то име по штокавштини раније није никад чуло, а „Хрвати“ га одмах „зграбили као »хрватски«“ пре[с]писујући („од слова до слова“) Даничићево издање Вуковог Рјечника (1852). Тако се догодило да су „Хрвати“ својим именом осрамотили све оно што су Срби више миленијума уграђивали у темеље европске културе (а као католиици то чинили тек током последњих 12–13 векова). Као народ без идентитета и без историје, „Хрвати“ су обележени и неким другим чуднијим појединостима. Они су, рецимо, 1625. године основали Мостарску бискупију без иједне цркве, без иједног попа и без иједног верника и то се стање „продужило“ до почетка прошлог века па се, пре тридесетак година, догодило да је један истакнути „Новохрват“, на своје велико изненађење, открио чињеницу да су све католичке цркве по Босни саграђене после Првога св. рата (и после тога одмах био смењен са свих „ХДЗ-функција“ и једва спасао главу бекством у Немачку). Као народу коме је Ватикан наредио да се одрекне своје историје, Хрватима су остављене широке могућности да изаберу ону која је најбесмисленија и да устврде, рецимо, да они „у Хрватској не би имали овакав стандардни језик да му нису битним дијелом основице били говори Хрвата у Босни и Херцеговини”.
Хрватски академици умују тако, а нису се сетили да питају
- фра Ивана Франу Јукића шта је имао на уму кад је 1856. године, путујући углавном по средњој и северној Босни, оставио чудан запис: „Кад питаш православца – шта си ти?, он каже: »Србин, господине, а шта друго«, а кад питаш католика – шта си, он каже »католик, господине, а шта друго«”;
- или Штадлера зашто 1882. године није устоличен за надбискупа сарајевског у некој цркви него изабрао да то учини у адаптираној сеоској штали;
- или како разумети одговор „мостарских Хрвата“ загребачком Вијенцу 1890. на позив на „народно славље у Макарску”: „Ђе ће у Мостару бити Хрват, кад је Мостар главни град »Војводине св. Саве«, у коме су вазда живјели чисти Срби од три вјере”;
- или зашто се Штадлер резигнирано жали да чак ни фрањевци „данас више нису никакви Хрвати, сви они себе сматрају Србима“, па и даље „србују“ и пишу ћирилицом — како су то вековима и раније чинили.
Од старца коме су људи веровали чуо сам реч да се и „безнадежним лажовима може догодити да им побегне истина“, али онима о којима овде говоримо то се ни случајно — неће десити.
*
Бугарска на Македонију — опет. Бугарска никако не успева да се сврзе с Македоније. И упорно доказује да су њихови унуци старији од својих дедова: они на Балкан стигли и прву српску реч чули крајем седмог века, старије српске језичке особености сачували до линије од Никопоља на Дунаву до ушћа Месте на Егеју, а сад хоће да је њихово и Поморавље, и Повардарје, и Косово (осим оног „америчког чеперка“ код Урошевца). И допада им се да саката српска власт једнако успешно подупире и Бугарску и „Северну Македонију“ заборављајући да су сви поменути простори припадали српској средњовековној немањићкој држави, да су њихов данашњи „свој део“ Бугари окупирали после Берлинскога конгреса, а да су Броз и Коминтерна онај остатак преселили у „Македонију“ на Илиндан 1944. у Манастиру Св. Прохора Пчињског.
Српски државњачки дудуци, у наше дане, темељито су све то оверили признањем да се налазе на челу геноцидног народа, гласали за Шолцову резолуцију, укорили Мађаре што им се и они нису придружили, а догодило се да никоме од њих не допру до свести неке лако проверљиве историјске чињенице. На пример: Македонија је била област која се простирала од солунскога краја до Охридског језера, Грци је анектирали после Првога балканског рата и границу поставили на Демир Капији и по тој основи, пре коју годину, Македонији узели име. После тога, српске државне незналице није имало смисла ни подсећати на то да никаква „Северна Македонија“ није могла постојати и да је она, како смо горе видели, успостављена Брозовим топузом; и да је на ту ситницу имало смисла упозорити „нове Македонце“ да се не могу представљати као „Северни Македонци“ и да би им много лепше пристајало име Јужни Срби. Можемо ми данас на све то гледати како нам се допадне, али се неке чињенице не могу превидети: Броз је српски етнички простор исецкао врло темељито и припремио терен за ово што се сада догађа и Србима и „Македонцима“: Американци записали да су Србе осудили на уништење, а Европска Унија да ће им додати и Македонију тиме што ће је поделити између Бугарске и Арбаније. И с тим циљем овластити сваку европску ситнеж да им преуређује Устав и да у њега уписује све „националне сојеве“ који јој се под пером могу наћи, али тамо нема места за народ који се и данас налази до оне линије коју смо повукли од Дунава до Егеја.
А можда Бугаре треба и разумети: знају они да нису увек [били] ни Словени, да су међу Србе дошли пре 12–13 векова (и сад хоће да су и од њих старији), али не заборављају ни да им почесто одговара да буду и Татари. У зависности од тога какви ветрови дувају.
При чему српске државњачке незналице упорно тапшу и „Македонцима“ и Бугарима не схватајући да се и једни и други шире по средњовековним немањићким, српским, просторима. И да се никако не досећају да би већ једном из руку могли испустити — Брозов топуз.
И да би и „Македонцима“ и Бугарима, коначно, ваљало признати да се своде на српски етнички и језички отпад. Једнако као и Хрвати, Бошњаци и Монтенегриње — у свим њиховим варијацијама.
*
Да ли кретати на дуго путовање — у ништавило. Јављају новине да је „пут до Брисела пун препрека“, али не објашњавају шта се на том путу може наћи и да ли то завређује да се на пут крене и неизвесности изложи.
Много је разлога да се Србија у ту авантуру не упушта, али је мени довољан један: тамо су се окупиле све водеће европске злочиначке земље — којима Србија никад није припадала. Па ни сад нема разлога да се таквој дружини прикључује, посебно пошто се из ње измакла она која је, сама, свету донела више зла него многе друге заједно наводећи као разлог за такав поступак чињеницу да њој није место међу европским злочиначким ситнежом и да она мора водити рачуна о својој јединственој злочиначкој репутацији. С друге стране, Србија је запамтила да је утемељи[ва]ла неку друкчију Европу, у њену основу положила Лепенски Вир и Винчу, тј. оно што садашња „европска памет“ хоће да представи као „Подунавску цивилизацију“ и да је упише у своју тековину превиђајући библијско сведочанство да „германски народи имају комплекс Агаре [1Мој 16, 21], још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“, тј. да су недовршени, али им ваља признати да брзо и лако уче оно што улази у круг вештина које се означују као злочиначке. И то се потврђује чињеницом да су, рецимо, Немци на четири петине своје садашње државне територије од VIII до XII века затрли Словене (и најавили да ће, у наше дане, и Србе додати онима које су поклали од Алзаса преко Баварске до Лужице).
Србија се, дакле, мора уклањати од Европске Уније. Из хигијенских разлога, пре свега.
Драгољуб Петровић / Васељенска
Проф. др Драгољуб Петровић (Косор код Подгорице, 20. 6. 1935 ‒ Леушићи, 16. 11. 2024), српски лингвиста, србиста, дијалектолог, фонолог, универзитетски професор.
Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду, где је провео свој радни век предајући Дијалектологију и Фонологију српскохрватског, односно српског језика. У више наврата био је директор или помоћник директора Института за јужнословенске језике, односно шеф Одсека за српски језик и лингвистику Филозофског факултета у Новом Саду.
Из богате научне продукције издвајамо следеће публикације: О говору Змијања (1973), Говор Баније и Кордуна (1978), Ономастика Куча (1988), Школа немуштог језика (1996), Сумрак српске ћирилице: Записи о сатирању српских националних симбола (2005), Зловременик (2011). Коаутор је бројних других наслова: Фонолошки описи српскохрватских/хрватскосрпских, словеначких и македонских говора обухваћених Општесловенским лингвистичким атласом (Сарајево, 1981); Ономастика Качера (Београд, 2003); Фонологија српскога језика (Београд‒Нови Сад, 2010) и др. Приредио је више дела Јована Кашића, Павла Ивића и Александра Белића, а био је редактор Речника бачких Буњеваца, Именослова бачких Буњеваца и Речника српских говора Војводине, једног од капиталних пројеката Одељења за књижевност и језик Матице српске. Добитник је награде Павле Ивић за 2003. и 2010. годину. Активно је учествовао у раду Међународног комитета слависта, где је био члан Међународне комисије за језичке контакте, Међународне комисије за Општесловенски лингвистички атлас, Међународног редакционог колегијума Општекарпатског дијалектолошког атласа. Био је члан уредништва Српског дијалектолошког зборника (Београд), Зборника Матице српске за филологију и лингвистику (Нови Сад) и Прилога проучавању језика (Нови Сад). Био је стални члан-сарадник Матице српске, члан њеног Одељења за књижевност и језик и, у више мандата, члан Управног одбора.
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
1 утисак на “Одлазак великана: Преминуо професор Драгољуб Петровић, чувар српског језика и историје!”