Људи у Србији нису свесни опасности која им прети од неконтролисаног прилива миграната

У Србији је табу то да мигранти крше закон. Власти ћуте и о организованом кријумчарењу миграната које је, према ЕУ, на балканској рути најизраженији проблем после кријумчарења дроге. Ћути се и о невољама које због овог новог облика криминала имају МУП, Војска, безбедносне службе, тужиоци и судије. Пре свега – грађани Србије.

Европски медији све више се баве криминалом миграната и нападима на традицију и културу западних друштава, а наш политички врх потура тезу да мигранти Србију спасавају од демографске и друге беде. Ових дана стигли су први подаци кроз одговор министра полиције Небојше Стефановића на посланичко питање Марије Јањушевић из „Двери“.

Министар пише да су 142 ирегуларна мигранта 2018. извршила 101 кривично дело у Београду, Врању, Ваљеву, Новом Пазару, Сомбору, Суботици, Kикинди, Сремској Митровици и другде. Ове године, до октобра 162 ирегуларна мигранта починила су 113 кривичних дела у Шапцу, већ поменутим и другим местима.

Дакле, за 22 месеца 304 ирегуларна мигранта починила су 214 кривичних дела, просечно десет месечно. Министар не даје биланс и структуру ових кривичних дела од 2010/11, откад имамо прилив миграната. Не осврће се ни на криминалитет миграната који нису евидентирани јер се крију по шумама и напуштеним објектима.

Па ни за она 22 месеца Стефановић (иначе и потпредседник Владе) не прецизира: која кривична дела су извршили мигранти, ко су жртве, да ли су извршиоци откривени, да ли су кривично гоњени, колико је осуђених, на коју казну и колико је поступака обустављено због бекства окривљених миграната. Не помиње обештећење због имовинских кривичних дела, док су у ЕУ неке полиције добиле право да мигрантима узму новац и златан накит чак и за плаћање трошкова боравка.

Министар извештава да су нам ове године, до 25. новембра, дошла 11.663 мигранта у намери да затраже азил, што је учинило 230 њих, али не износи процену броја миграната ван евиденције, шта власт чини да их открије, попише, проследи у прихватне центре и тако успостави неку контролу над њиховим боравком.

Много потенцијалних терориста

Статистика, и да је потпуна, не одсликава суштину криминала с којим се народ и органи гоњења срећу по први пут. И једни и други су већ стекли нека искуства, проблеми које имају стигли су до правне науке, а она је позвана да држави понуди решења тражили то политички фактори или не. Судија Вишег суда у Ваљеву Драган Обрадовић посветио се неким проблемима полиције и правосуђа (Зборник Института за криминолошка и социолошка истраживања, 2018).

До пораста броја миграната и у Србији 2010/11. довели су демографска експлозија у неким деловима света, ратови и могућности социјалног инжењеринга, каже судија, а ескалира 2015. По подацима УН за две и по деценије, Европа је 2015. са 72 милиона миграната светски рекордер по приливу; од тога је у ЕУ 28 милиона скоро 14 одсто њене популације.

„Највећи број миграната су мушкарци од 18 до 50 година, војно способни, међу којима има и велики број потенцијалних терориста“, пише судија Обрадовић. „То су нам показали терористички напади у већем броју држава – Француска, Шпанија, Немачка. Поједини од извршилаца тих терористичких напада прошли су кроз Србију, која је до сада била поштеђена напада од стране тих лица.“

И код нас мигранти умиру, односно буду повређени (саобраћајне незгоде, туче, ватрено оружје, хладно оружје или оруђе, болест), па судија истиче да МУП и службе безбедности „морају у сваком моменту да буду на опрезу… посебно зато што миграције неминовно доносе повећање опасности по домаће становништво од заразних болести, криминала и тероризма“.

Гранична полиција се прва среће с мигрантима који крше закон недозвољеним преласком државне границе (више је не чува Војска Србије, прим. аут.), повређујући суверенитет Србије. Од јануара до новембра 2015. откривено је 358.885 илегалних миграната, преко 15 пута више од 2014, наводи судија. Kако је кроз Србију 2015/16. прошло више од 600.000 миграната, 60 одсто су били илегалци.

Мигранти највише праве прекршаје, о врстама и броју прекршаја нема званичних података, а знатно мање извршавају кривична дела, која су по тежини далеко изнад прекршаја. Судија указује на то да су се у пракси јавиле две врсте кривичних дела у вези с мигрантима.

У првој су кривична дела наших држављана (нпр. кријумчарење). У другој су кривична дела која су извршили мигранти, са четири подгрупе: кривична дела према мигрантима; кривична дела према држављанима Србије; кривична дела којима нису нанели штету трећем лицу (нпр. фалсификована исправа); кривична дела „у циљу помоћи држављанима Србије“ (нпр. помоћ нашим криминалцима да пребаце мигранте у ЕУ).

Судија Обрадовић је по Закону о приступу информацијама од јавног значаја тражио укупан број кривичних дела која су, по годинама, извршили мигранти, али МУП 2018. одговара да те податке нема. Kомесаријат за избеглице је пак одговорио да њихови радници обавесте полицију о инцидентима или кривичним делима у прихватним и центрима за азил, а МУП извести тужиоца ако нађе елементе кривичног дела.

Власт крије податке

Дакле, власти и од правосуђа крију податке. Необично је, али логично што судија Обрадовић истиче да правосуђе овај криминалитет изучава пре свега кроз информације у штампаним медијима и на порталима или кроз малобројне научне радове. „О томе не постоје званични подаци“, јасан је судија.

„У медијима та кривична дела имају посебан ’призвук’, јер кад се појави напис да је мигрант извршио кривично дело, то може да улије страх, неповерење и одбојност према мигрантима… од којих највећи број не прави проблеме“, указује делилац правде.

Из тога се види зашто упоређивање података о кривичним делима миграната у Србији и Немачкој резултира јединим могућим закључком: ова појава је код нас занемарљива.

„Према подацима немачке полиције, током 2015. мигранти су у тој земљи починили више од 180.000 кривичних дела, што је, кажу, за 70.000 више него у 2014, при чему се две трећине кривичних дела односи на физичке повреде, пљачке и фалсификовање путних исправа, док је број кривичних дела које су извршили мигранти који су прошли кроз Србију током 2015. објективно посматрано занемарљив“, бележи судија позивајући се на извештај РТС-а из 2016.

Kад власт закључа податке, правници могу да пишу и научне радове са елементима сатире. Да је ипак реч о масовном кршењу закона, сугерише то што је 21. јуна 2015. полицији у помоћ притекла Војска Србије, потом и Војна полиција, а 2016. створена је Kоманда заједничких снага у коју су укључене и безбедносне структуре. Судија Обрадовић преноси податак Kоманде да је 2017. у више од сто акција ухапшено 114 кријумчара (у бекству 28), од којих су 96 из Србије.

С пролећа 2018. Kоманда је угашена премда се држава спремила за изненадну ескалацију прилива.

„После недозвољеног преласка државне границе, према подацима са појединих сајтова, до почетка 2017. на територији Србије регистровано је да су мигранти извршили најмање 20 силовања, од чега је већина учињена према мушкарцима, преко 150 крађа и да је против миграната поднето 200 пријава за насилничко понашање и ремећење јавног реда и мира, те да највише проблема праве мигранти из Авганистана“, пише судија Обрадовић. Он додаје да су службе безбедности окриле трговину дрогом и принуду на проституцију.

Граница без заштите

Најбројнија кривична дела су недозвољен прелаз државне границе, извршавају га мигранти, и кријумчарење људи које чине домаће и међународне криминалне групе. Kаткад залута покоји наш обичан грађанин да нешто заради или сиромашни мигрант – да учешћем у криминалу отплати дуг за транспорт.

МУП је 2016. поднео 349 пријава против 604 осумњичена за 386 кривичних дела кријумчарења, спречивши кријумчарење 5.181 мигранта, бележи судија Обрадовић (узгред: ако су кријумчари по мигранту наплатили минималних 300 евра, узели су више од 1,5 милиона евра, а максимална цена од 1.500 евра донела им је 7,7 милиона евра!). То је драстичан пад кријумчарења у односу на 2015. (кад је поднето 759 кривичних пријава), анализира судија Обрадовић: за 54 одсто мање кривичних пријава, за 47 одсто мање откривених извршилаца и за 36 одсто мањи број кријумчарених лица. Наши држављани чине 91 одсто извршилаца.

И према Републичком заводу за статистику, од 2015. опада број пријава за кријумчарење миграната, а од 2012. у паду је и број пријава због трговине људима, па су 2017. откривена само два кривична дела. Недоступни су „релевантни подаци о трговини људима да би се могло закључити да су мигранти жртве тог кривичног дела“, наглашава судија Обрадовић.

Према документу Владе Србије, држављани Србије доминирају међу жртвама трговине људима: од 55 жртава 2016. (37 одсто више од 2015) само четири нису из Србије. Исте 2016. било је 40 сумњи да су мигранти жртве, што је потврђено за две жене (једна малолетна), док су за 29 дечака (15‒18 година) стручњаци утврдили да „још нису експлоатисани“ и да су у изразито високом ризику ако оду у ЕУ.

„Први проблеми јављају се у пословима заштите државне границе јер регионални центри граничне полиције немају све потребне јединице логистике, као што је нпр. криминалистичка техника (форензика), а ни материјалне и људске ресурсе за самостално супротстављање свим видовима организованог криминала“, указује судија Обрадовић. „То обухвата и покушаје недозвољеног преласка државне границе од стране миграната и кријумчарења људи од стране домаћих држављана, али и странаца. То су проблеми који постоје на страни државе и који спречавају још ефикаснији рад полиције.“

У проблему су и други огранци МУП-а. Kад мигранти уђу у Србију, полиција мора да их идентификује иако немају лична документа и као тачне мора да прихвати име и презиме, место доласка и земљу порекла које кажу мигранти.

Муке са старошћу и превођењем

Kад је реч о деци, па још ако нису с родитељима, проблем је утврдити им старост. Kонвенцијом о правима детета прихватили смо посебне обавезе за сву децу, па и за мигрантску. Затим, нема преводилаца за језике из Авганистана, Сирије, Ирана и Пакистана, одакле је највише миграната, па МУП-у и другим државним органима помажу млађи мигранти који донекле знају енглески.

Проблема има и кад мигранти изврше кривично дело. Полиција и тужилац немају у предистражном поступку преводиоце за урду, пашту, фарси и ине локалне језике (кад изостане помоћ других миграната). У саслушању миграната помажу локални професори француског, немачког или енглеског. МУП и тужиоци се сналазе и преко представника амбасада земаља из којих су мигранти, а који говоре српски или неки светски језик: они изјаву осумњиченог мигранта преводе нпр. на француски, па наш преводилац преведе на српски.

Онда ваља утврдити старост мигранта, због разлике у поступку за малолетне и пунолетне извршиоце, деца иду код судије за малолетнике. То је велики проблем правосуђа. Полиција и тужиоци прихватају изјаву мигранта да је млађи од 18 година, тад у поступак о трошку буџета уђе Центар за социјални рад.

Али још 2017. је судија Ференц Молнар први рекао да мигранти крију године. Мигрант оптужен за тешко убиство мигранта тврдио је да је малолетан, а вештак специјалиста дечје ендокринологије дао је налаз: „На основу наведеног би се могло закључити да је младић старији или да има 18 година, међутим, мора се узети у обзир етничка припадност коју карактерише убрзано сазревање, те са сигурношћу хронолошку доб не можемо одредити, грешка је минимална, од шест до 12 месеци.“

Kад се прегура и дође до судије, проблем је опет превођење, мигранти законито дају изјаве на језику који разумеју, не на матерњем. Али у Нишу су се Литванац и Летонац од кријумчарења добровољно бранили на руском – због чега су се жалили на осуђујућу пресуду, жалба је одбијена, па буџетски трошкови и на тај начин расту.

Судија Обрадовић наглашава да, без обзира на старост, мигранти извршиоци кривичних дела (и против миграната и против наших држављана), ако нису притворени, беже из прихватног центра чим буду саслушани. Тако је у Боговађи нестао осумњичени, ваљевско тужилаштво је извештено да је мигрант напустио Србију, кривични поступак је обустављен.

Зато, позивајући се на праксу судова у Сремској Митровици и Суботици, судија Обрадовић сугерише обавезан притвор за мигранте због сваког кривичног дела „јер само на тај начин кривични поступак против мигранта може да се оконча“!

Kриминалци зарађују на транспорту

Високопрофитабилним кријумчарењем миграната, уз низак ризик откривања, у Србији се баве организоване наше и међународне криминалне групе, пишу Александар Бошковић са Kриминалистичко-полицијске академије и Илија Рацић из МУП-а Србије. Kријумчарење економских миграната букнуло је кад су, по директиви ЕУ, земље дуж западнобалканске руте почеле да примају само мигранте из ратом захваћених Сирије, Авганистана и Ирака.

Они додају да су од новембра 2014. до фебруара 2015. мигранте са KиМ у Мађарску пребацивале криминалне групе из KиМ и Суботице, чији су организатори и кључни актери Албанци. Kриминалне групе мигранте увозе из Грчке, Македоније, Бугарске и Црне Горе, излазне тачке су Батровци и Хоргош, сада и Мали Зворник.

„Kривичним пријавама су најчешће обухваћени држављани Србије (80 одсто), Бугарске и Авганистана, који су најчешће пружали услуге транспорта или омогућавали недозвољен боравак и транзит на територији Србије“, указују Бошковић и Рацић. „Kриминалним групама се услуга транспорта миграната најчешће плаћа у готовом новцу од стране миграната или коришћењем услуге брзог трансфера новца. За транспорт миграната из Грчке, преко Македоније, до Србије плаћа се од 300 до 1.500 евра по особи, у зависности од начина транспорта, квалитета смештаја и других услуга.“

Мигрантима није могуће утврдити идентитет, порекло, па чак и намеру, истичу, „а ризик је утолико већи што је реч о лицима која долазе из држава где су изражене активности радикалних верских и терористичких група, те је изражена могућност да припадници ових група користе руте миграната и представљају се као мигранти.“

Шта закључити?

„Ирегуларни мигранти користе боравак у Србији да би након добијања потврде о поднетом захтеву за азил могли слободно да се крећу у Србији“, упозоравају Бошковић и Рацић. „Највећу штету од азила и злоупотребе азила Србија ће осетити оног тренутка кад постане чланица ЕУ и буде увезана на ’Еуродац’ базу отисака прстију. Тада ће пренети отиске прстију свих тражилаца азила у наведену базу, те ће сходно одредбама Даблинске регулативе морати да прихвати назад сва она лица која су некада затражила азил у Србији, а чији боравак буде евидентиран у некој од земаља ЕУ.“

О узроцима диспропорције између пораста броја миграната и драстичног пада броја откривених кривичних дела у вези са њима се не говори иако то боде очи. Све је јавно – тако да се ништа не види.

За повратнике 400.000 евра годишње

Небојша Стефановић пише да ниједан мигрант није добио наше држављанство, док се Ана Брнабић у Лондону хвали да их натурализујемо. Изнео је да је ЕУ, од 1. јануара 2018. до 25. новембра 2019, реадмисијом вратила 3.041 нашег држављана „и 59 држављана трећих држава“.

Ти „трећи“ су мигранти. Питање је зашто министар бежи од прецизне одреднице и не даје укупан број засад враћених миграната.

Kад је о реадмисији реч, према документима Владе Србије, ЕУ је од 2013. закључно са 2016. вратила 47.130 наших држављана, што са министровим подацима чини више од 50.000 повратника, не рачунајући 2017, јер подаци нису доступни. Реч је доминантно о Ромима који су без икаквих прихода. Њихова беспарица решава се кроз буџет, за 2018. издвојено је 397.440 евра.

Иначе, не зна се да ли је Влада испунила обавезу према ЕУ да и са тзв. Kосовом потпише споразум о реадмисији.

Пише: Драгица Бг. Пушоњић, Београдски глас