Србско биће и србска реч у антисрбским народима

Павле Соларић

За своје обраћање србским језикословцима, штампано 1818. године у Будиму, у штампарији Краљевско-маџарског свеучилишта, под насловом “Римљани словенствовав­ши”, Павле Соларић (рођен 1779. у Великој Писаници, код Бе­ловара – није Бјеловар јер нема везе са нечим би­јелим или не­ком бјелином, то је Белов град назван име­ном старо­га србског бога Бела – упокојио се у Вене­ци­ји, 6. јану­ара 1821), србски лингвиста, географ, архео­лог (са тим својим знањима и историчар!), прево­ди­лац, песник и ве­лики просветитељ, каже да му “пружа срећну при­лику да језичким истраживачима, својим су­народницима, укаже(м) на нову стазу која води ка јединственом роду славе словен­ске, односно ка истраживању које би показало коликим је народима род словенски дао биће и реч” (П. Соларић, Римљани словенских обе­лежја, Нови Сад 2018, 13).

Друкчије речено, Соларић указује да се из “рода словенског”, односно србског (јер име Словени, како је то установио археолог Карл Готлиб Антон – 1778-1861 -, први пут је поменуто 491. по Христу, а Срби своју постојање броје годином 7527. од Потопа), у том дугом међувремену издвојио повелик број србских племе­на и прогласио себе “новим народом”, те да су, по природи ствари, издвојени “нови народи” односили собом и сва обележја дотадашње своје изворне народносне масе, пре свега језик и писмо, културу и дух.

Своју тврдњу о “словенском бићу и речи” он заснива на чињеници да “сва поређења речи – само што их је још премало и што су их обављали несло­вени – доводе сло­венски језик (односно србски – ИП) у сродство са нај­старијим источноиндијским, званим сан­скрит”! Па каже позивајући се на Јохана Готфрида фон Хердера (1744-1803), немачког песника и философа, онога који је нацију сматрао ор­ганском групом чија су обележја посебан језик, кул­тура и дух, да је у Индији “био рај и први људи, према томе и први језик” (П. Соларић, Наведено дело, 59).

А све то он је образложио у својој поменутој књизи бавећи се утицајима које је на римске досељенике, Римљане, имала затече­на србска цивили­за­ција, добрим делом у језичкој сфери.

У римско време

По традицији, антички Рим, или древни Рим, или стари Рим, представља цивилизацију насталу у граду­-држави основаном 753. године пре Христа у по­ре­чју Тибра, на Апенин­ском полуострву, и несталу 476. го­ди­не наше ере, после равно петсто година постојања Римскога царства. Ако историјска наука каже да је римска цивилизација доминирала западном Европом и подручјима око Средоземног мора “путем освајања и асимила­ци­је” поробљеног живља, онда разложним тре­ба сматрати да су и досељеници који су основали Рим­ску цивилизацију, али и бројни на­раштаји њихових на­с­ледника, трпели утицај својих подложника, мање или више прилагођених новоуспостављеним државно-пра­в­ним односима.

Какав је и колик био тај утицај, врло јасно је још 1814. године објаснио Немац П. Ф. Ј. Милер: “Од изво­р­ног (српског) језика створен је други, сада такозвани латински језик за богослужење, трговину и међусобну комуникацију”, али никада као народни језик. Истори­чар, етнограф и антрополог Уве Топер (1940), и он Не­мац, каже да је “наш латински створен тек за време хуманизма”, културног и философско-научног покрета зачетог у 14. ве­ку. Исто то, “само мало друкчије”, чује­мо и од Е. Гобовича који каже да “латински није тако стар, једва да има хиљаду година”, или од Л. Г. Гајзеа да је “у 12. веку уведен у римокатоличку цркву као званични језик”. Кад је већ тако, Слободан Филиповић (1950) с разло­гом примећује да су у праву они који ла­тински језик називају шатровачким србским (https://www.vaseljenska.com/izabrano /о-nemackom-i-latinskom-јeyiku/).

Ако Соларић говори о словенском утицају а не о србском, и то је разумљиво, пошто је, у његово време, појам словенски био и у ученим круговима и у свако­дневној употреби општеприхваћен и за Србе. Стога, он у овоме свом обраћању србским језикословцима није ни помишљао да иједном речју објашњава да су Илири, Келти (Гети, Хети, Гали), Дардани (Сарбани), Мижани, Сармати, Беси, Трачани, Македонци, Пеонци, Пелазги, Либурни, Фенича­ни, Скити, Ибери, Сикули, Сабини, Етрурци, Дачани, Венети (Хе­нети) били само племена србска и преци оних које и у његово време, и данас, познајемо као Србе, а који су се пре већ поменуте 491. године по Христу, зва­ли Сораби, Сорби, Серби, Срби, Сар­ба­ти, Сарма­ти, Ги­маро­н, Ки­мернер, Кимери, Кимбри, Цимбри, Сим­бри. Камбри, Кимри, Сар­ди, Суарди, Сибини, Саби­ни… “Рани­је употребљаван на­з­ив Сла­во­риум није значио Словен, већ Сла­ван… Срби су код Алек­сан­дра Великог били највећи народ, најбо­љи и нај­познатији рат­ни­ци. Од­ликовали су се храброшћу, чашћу и вер­ношћу… Ово ви­со­ко це­ње­ње Срба је од римских историчара опи­са­но. Наводи се, са как­вим је све приви­легијама Александар Ср­бе, за њихове изврсне осо­би­не, наградио. Дао им је потпуну сло­боду, ослоба­ђа­ње од пореза и од ратне службе. С именом ‘Слав­ни’ он није имао намеру да из­ме­ни њихово старо име, него да их од других ратника истакне”0000 (Миленко Николић, Теста­мент Александра Великог : Das Теstament Аlexander des Grossen, Београд 2005, 10).

А Павел Јозеф Шафарик (1795-1861) о коме је Ђу­ра Дани­чић (1825-1882) записао да је “знао о Словени­ма све што се у ње­го­во време могло знати… и што сад било који Словенин зна о сво­ме народу, од њега је нау­чио… (те) да су Словени, колико мо­жемо да их пратимо при ос­кудном светлу повести, били називани још у прадоба многобројним родовским и племенским именима, а да је име Серб као заједничко име за све родове, племена и народе истог виндијског (индијског) порекла, стари­је него Словен… Име Словен, неизвесно од када… из­ди­гло се тек у каснијој историјској епохи као опште име за све народе ср­бског (сарматског) поре­кла” (П. Ј. Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суров­јецком, Нови Сад 1998, 48. и 136).

Расправљајући са ставом да су Словени дошли у Европу у некој наводној “великој сеоби народа”, швај­царски лингвист Адолф Пикте (1799-1875) каже: “Ако су Словени дошли из Азије у Ев­ропу, то је било тако давно и у тако далеким временима, да их је немогуће са­гледати”. И каже, за себе, да “живи само зато да от­крије, који је то био давни народ, који су за Шафарика, на основу њего­вог енциклопедијског рада, били Срби”.

Занемари ли се, дакле, “ситница” да је појам “сло­ве­н­ски” настао после нестанка Римскога царства, а у жељи, и потреби, да се, на штету историјске истине о искључиво србским утицајима на Римљане, у наслову Соларићеве књиге очува његов израз “словенствовавши”, нашли смо се у недоумици како да на савремени србски језик преведемо тај искоришћени партицип прошли. Нај­јед­ноставније решење било је да се употреби израз “словенству­јући”, а много би сум­њи­вија била реч “пословењени”. Ово послед­ње брзо је одбачено јер би многи одмах помислили да су се Ри­м­љани преобратили у Словене, док би онај први израз указивао на Римљане спремне да своје Римство прика­жу свету као Словен­ство пар еџеленце.

Како је такво схватање подалеко од истине, пошто Римљани и своје патрицијство сматрају неупоредивим са плебејством, ваља­ло је запитати зналце како би нај­боље било превести овај Соларићев израз. Једно од ми­шљења било је да се ради о Римљанима словенског по­рекла, онима који су раније, неодређено када, би­и Словени, односно који су Словени по пореклу, док су дру­ги за­ступали тезу да су у питању Римљани словен­ског језика.

Оно прво мишљење не чини се прихватљивим јер би се Словени који су се тек “уписали” у Римљане, врло трудили да то своје словенско порекло прикрију. Уко­ли­ко се, пак, ради о Римљанима који су “накнадно ра­за­брали” да су њихови преци били Словени, било би крајње неприхватљиво да се, жељни повратка својим пре­дачким коренима, олако одричу свога тек стеченог римског господства.

Оно друго мишљење, језичко, чини се неприхват­љи­вим због тога што би употреба чисто словенског је­зика противречила припадности Римству, ономе што је у Старом Риму било познато као populus romanus, народ Римски.

Стога, и уз ризик да не потрефи финесе класичне филологије, определили смо се за синтагму Римљани словенских обеле­жја имајући у виду да Римљани нису од староседелачког живља пре­узимали само језичке особености, већ и неке друге -, обичаје и култове, на пример.

И, наравно, наслеђе које су носила бројна племена поменута у књизи, а на које Соларић није ни реч утрошио не би ли објаснио ко су она, коме су народу (или којој култури) припадала, у каквој су вези “са те­мом” (односно Римљанима) и у коме су делу Римскога царства она бивствовала.

Није ни покушао јер је њему, али и осталом ученом свету његовога времена, било јасно о коме се ради.

О србским племенима.

Уместо њега то је учинио француски историчар Фистел де Куланж (1830-1889) у својој студији о праву у државама старога века (1864, србско издање: Античка држава, Београд 1956). Бавећи се и извесним етнолошким категоријама, највећи део својих закљу­ча­ка он је извео из неких појава карак­теристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етру­ра­ца с Апенина и Аријаца с Истока, у овом по­след­ње­м случају позивајући се на Ма­нуове законе и химне из Ве­да и истичући да “књига Закона Ма­нуових говори о богопо­што­ва­њу умрлих као најстаријем, које су љу­ди икад имали”.

Не упу­штајући се у расправу о ставо­ви­ма да су “Ср­би на­род који је ство­рио Веде”, те да “по своме фило­зоф­ском систему, мито­ло­шком, као и другим мотиви­ма, на­ша (србска) на­родна песма силази у нај­дуб­љу вед­ску прошлост”, овде ће се ипак конста­то­ва­ти да Сабињани и Етрурци је­су Срби, исто као и индијски Ари­јевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зване данас Грч­ка и Италија, поро­б­љавањем много­број­нијих србских стари­на­ца посте­пено су преузи­ма­ли највећи број њихових култова, пре свих култ породице, култ ог­њи­шта, култ брака, култ својине, култ умр­лих; на њи­ма су те­ме­љили своје будуће цивилизације и своје навод­но пр­вен­ство на освојеним територијама.

И не само то, Римљани су, исто као и Грци, своју друштвену организацију прилагодили стању у затече­ном становништву:

– Породица се окупља бар три пута дневно (ујутру, за ручак и увече) да се помоли своме божанству, онако како су србске патријархалне породице чиниле и у не тако далеком времену, да из­го­воре молитву Господњу. “Свака породица имала је своје бого­ве, и човек није схватао нити је обожавао друга божанства осим дома­ћих”, култ који је касније код Срба прерастао у крсну славу. И, даље, “изван куће, сасвим близу ње, у оближ­њ­ој њиви, стоји гробница. То је друго боравиште ове породице”, које породицу и даље држи у заједници и ко­је не допушта да смрт раздвоји живе од упокојених; култ који је донедавно био уобичајен у многим разби­јеним сеоским насељима по Србији.

– И данас, када Срби говоре о свом биолошком опстанку, исказују то бригом за опстанак сопствених огњишта, оних које је песник сместио у стихове “И свуда где је српска душа која, / Тамо је мени Отаџбина моја, / Мој дом и моје рођено огњиште”.

– Више породица крвнога сродства улазило је у курију (код Гр­ка: фратрију), што код Словена, одно­сно Срба, представља брат­ство. Мада Де Куланж каже да је немогуће утврдити да ли је у тако оформљеној курији (фратрији) постојала каква “веза по рођењу”, извесно је да се то удруживање заснивало не само на истој религијској мисли, односно на истоврсном поро­дичном божанству (крсној слави), него и на крвној ве­зи, пре свега.

– Више курија улазило је у трибу, србско, односно словенско племе (Римљани су, из организационих раз­лога, ограничили број триба), тако да се религија ку­рије, односно фрат­рије, исто као и религија породице, “преносила само крвљу”. Стога, и бог трибе био је исте природе као и бог фратрије (курије) и породице. Де Куланж каже о томе: “Триба је, као и породица и фра­трија, била установљена да буде једно независно тело, пошто је она имала један специјални култ из кога је туђинац био искључен. Кад је једном образована, ни­једна нова породица није више могла бити примљена у њу. Па ни две трибе нису се могле слити у једну трибу, њихова религија противила се томе. Али исто онако као што се више фратрија састављало у једну трибу, тако су се и више триба могле здружити међу собом, под условом да култ сваке од њих буде поштован. Оног дана кад је створен овај савез, постала је држава… Уколико су се групе удруживале међу собом, ни једна од њих није губила ни своју индивидуалност, ни своју не­зависност. Мада су се више породица ујединиле у јед­ну фратрију, опет је свака од њих остала уређена као и у време своје изолованости; ништа се није изменило у њој, ни њен култ, ни њено свештенство, ни њено пра­во својине, ни њено унутрашње правосуђе… Од триба прешло се на државу, али се трибе нису због тога ра­суле, већ је свака од њих и даље образовала једно тело, готово онако као да држава није ни постојала. У рели­ги­ји је постојало мноштво малих култова изнад којих се установио један заједнички култ; у политици, пак, маса малих управа и даље су продужиле да функци­о­нишу, а изнад њих се уздизала једна заједничка упра­ва”.

Да су сви ти култови првобитно били србска (или словенска) “својина”, видљиво је, примера ради, и из братственичке и племенске организације очуване у срб­ској Цр­ној Гори барем до краја Ве­ликог рата (1918), које чак ни Црногорска похара Куча, на Пет­ровдан 1856. годи­не (или примери мање или више слични њој) нису могли пореметити.

Овде ваља навести и оно што је француски антро­полог, етнограф и географ Рене Миле (Мillet) записао о језику којим се гово­рило све од Црног па до Јадранског мора, и који је, као најбитније србско (или словенско) обележје оставио дубокога трага и на грч-­ку и на рим­ску цивилизацију. Пошто је најпре цитирао ми­сао Кон­стантина Јосифа Јиречека (1854-1918), историчара, да се “ни­када на зем­љи није догодило, да један подјар­м­љен народ потпуно нестане, а да не остави капљу своје крви у жилама победилаца, или реч у његовом јези­ку”, он каже: “Српски језик којим се го­вори на тај на­чин, изгледа скоро исто тако хармоничан као и тали­јан­ски. За мене је јасно, да је тај тврди језик, пун кон­сонаната и грлених су­гласника, пошто је прошао кроз уста жена Тракије и Илирије, де­ли­мично био лишен своје опорости, добивши медите­ранску моду­лацију”.

По несрећи, у званичној историјској науци у Ср­ба нема места за сазнања која о србској прошлости саопштавају бројни угледни научници са стране, те није чудо што се изван њеног видокруга налазе сазнања Павла Соларића. И није чудо што се потпуно обезвређује све што је о истој тој прошлости било познато и изворној србској ис­то­ријској науци, а о народном преда­њу да се и не го­вори.

У замену за све то, нова савремена “српска историјска на­ука” засно­вана је на лажима смишљеним у бечко-берлинским (нордиј­ским, германским) политичким и квазиаучним кру­говима дока­за­них србских непријатеља, а “примо­ге­ним” (првеначким) трудом Константина (Стојана) Новаковића (1842­-1915), историчара, фи­ло­ло­га, књижевника и по­лити­чара (за кога ће, нажалост, ововре­мени историчари рећи да је “позлатио све чега се дотакао”), кренула је са св­е новијим “критичким” причама о србској про­шлости, причама које су затровале србски школски систем и, пу­тем најразли­чни­јих “теориј­ских” при­ти­сака на подсвест срб­ски­х људи, обезвредиле и избри­са­ле стварну србску повесницу.

У журби да та нова “наука” бу­де пред­ст­ав­љена та­да­шњем мало­бројном србском интелектуал­ном слоју (нај­ве­ћим де­ло­м шко­ло­ваном на европском Западу, по већ разрађе­ној ре­це­п­тури но­р­дијске школе), ко­ме је остав­љено да га пренесе буду­ћим србски­м ђа­цима и сту­дентима, Стојан Новаковић је напи­сао студијицу под на­словом Срп­ск­е обла­сти X и XII века пре владе Не­мањине. Да би оно што је написано одмах добило на тежини, али и да би мо­гло по­служити као основа новој “науци”, тај спис објав­љен је већ 1879. године, у Бе­о­граду, у Гласнику Србског уче­ног друштва, претече Србск­е краљевске ака­демије, данашње Срп­ске (само по имену) академије наука и уметно­сти.

А пажљивији читалац лако ће запазити да се тај Но­ваковићев спис не бави србском старином и да његово “знање” почива на констатацији, и зауставља се на њој, да су “извори, по којима нешто знамо о србској гео­гр­а­фији пре Немање, сачувани само и једино у записима Константина Порфироге­ни­та”, и у Летопису попа Ду­кља­нина у латинском преводу “некаква словен­ског, никад после не­на­ђеног ру­кописа”; баш као да се нико у белом свету није бавио старом историјом.

Има ли се то у виду, посебно забавним треба про­це­њивати Но­вако­ви­ћево разматрање шта се пре Не­ма­ње сматрало Срби­јо­м, нарочи­то због тога што ње­гово разми­шљ­ање о србским племени­ма да ли “изгуб­ље­них за народни живот”, да ли са “ма и сенком своје само­стал­но­сти”, у сваком случају оних племена која су постала “осно­ва раду Немањином”, не нуди одго­во­р на питање како је иста та Србија која је “пре Не­мање хва­та­ла са­мо оно клупко планина, које се почиње на ју­жним гра­ни­цама са­дашње Србије” (оне која се још није ни свикла на тек стечену само самосталност), одједном, “ничим изазвана”, из чиста мира, мо­гла достићи државне, по­литичке, вој­не, културне, градитељске и сваке друге вр­едности не­мањић­ког времена.

Могла је достићи, наравно, али Стојан Новаковић није од својих антисрбских налогодаваца ни смео при­зна­ти, још мање написати, да су земље бројних србских племена која је означио као “изгуб­ље­на за народни жи­вот”, биле Нема­њина дедовина. Немања је “само обно­вио, учврстио и уздигао сво­ју пропалу дедовину тиме што је изнова стекао све те територије” и створио државу која ни по чему није личила на Новаковићеве Срп­ск­е обла­сти X и XII века пре владе Не­мањине. Новаковићев “научни” труд је, дакле, уродио плодом и, ево, скоро подруг века школски систем у Земљи Србији делује на изразито антисрбским основама, супротно и знањима која је о србским племенима римскога (и грчког) времена у своју књигу уврстио Павле Соларић.

У нашем времену

Да је то било баш тако, могао је посведо­чити и србски лингвист Драгољуб Петровић (1935), који је у раз­го­вору с Милорадом Црња­ни­ном, емитованом 3. јану­а­ра 2008. годи­не (Сећања, Теле­в­и­зија Војводине, Нови Сад), рекао и следеће:

“Написао сам обимну расправу о српском говору Враке, у околини Скадра; питање је да ли је ико од тамошњих Срба, та­мо, у Враки, прете­као до данашњег дана.

Написао сам књигу о говору Змијања; пола Змијања више ни­ј­е срп­ск­о, а неизвесно је да ли ће опстати и она друга поло­вина.

Написао сам књигу о говорима Баније и Кордуна; тамо Ср­ба сада ви­ше нема.

Доста сам расправа посветио српским говорима Вој­води­не… а већ се чује прича о увођењу војвођанског језика.

Написао сам преко сто расправа, или сто педесет, о срп­ским говори­ма у Црној Гори; мени је Црна Гора сада иностранство…

Истраживао сам, дакле, говоре западних Срба, говоре срп­ске Црне Горе, говоре српске Војводине, па кажем: све што сам до сада ра­дио ис­пада да сам радио или наопако, или непро­мишљено, ил­и у незнању, у сва­ком случају, без рачуна. А што се десило како се десило, вероватно је да све то, према некак­вој мо­јој и садашњој и старој памети, друкчије није ни могло бити”.

Дан или два касније, брижно питање једног гледаоца о как­вој се памети ради, али и његове страхове због свега што се са Србима и ме­ђу Србима збива у нашем времену, он је пропра­тио кратким за­па­жа­њем да дана­шњи србски историчари не ве­рују ни реч од оно­га што су о србској ста­рини знали, записали или пренели бројни ле­топи­с­ци и ис­то­ри­ча­р­и са стране:

“Моји радови о српским говорима на подру­ч­јима која да­нас више не настањују Срби, већ неки бивши Срби, отпадници од Српства, тренутно заиста јесу непобитно сведочанство да су та­мо, до­скора, живели Срби, ал­и само због тога што још увек има живих Срба који су из тих крајева про­г­нани. Но, бојим се да ће, у не тако далекој будућности, неки нови срп­ски историчари, они који буду наслеђивали знања и логику данашњих исто­ри­чара, и истори­чара који су и нас и неколико генерација наших предака учили ис­том таквом знању, беспоговорно тврдити да су све те моје језичке расправе апокрифне приро­де, да су, дакле, неутемељене, сумњиве, мож­да и лажне, да су засноване на ро­ман­ти­чарским пред­ставама о старини и про­стирању српског на­рода и срп­ског језика” (Д. Петровић, Зловременик, Подгорица 2010, 7-8).

А све то дешава нам се упркос томе што је, још поодавно, Сава Поповић Текелија (1761-1842) неп­о­грешиво уочавао как­ви­м се све странпутицама креће србски на­ро­д и узалуд нас учио “да се манемо тих назива Босанац, Дал­ма­ти­нац, Србијанац, Цр­но­го­рац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских на­зива на­прави по­себне народе”; баш онако како се то сада чини, и како се вековима уназад чинило.

Оно што је Павел Јозеф Шафарик (1795­-1861), Словак, филолог и ис­т­о­ричар, писао о србској старини, и наше иску­ство из прет­ходних шездесетак година са разбијањем Југо­славије, зем­ље за­ми­шље­не да и свим Срб­и­ма послужи као зајед­ничка кућа, ма­да кућа без крова, мог­ло би дана­шњим званичним” истори­чарима у Ср­бији (макар ко­лико им била сумњива национална оријентација), по­слу­жи­ти као сигуран и не­дв­о­сми­слен основ за писање праве и исти­ните србске истори­је; пе­си­ми­сти би могли рећи да је касно за то, али: боље икад него никад.

Током минулих деценија, све док је та “заједничка ку­ћа” како-тако опстојавала, пред нашим очима, на злочиначки на­чин, из србске националне супстанце ишчупано је премного ткива и од њега створено неколико нових нација, а на Србској Земљи, за са­да барем, пет нових држава, што несрбских, што антисрбских.

На­вешћемо покоји доказ за ту тврдњу:

а. Буњевци и Шокци из Војводине Србске, они који су се и у некадашњој Угарској и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, потоњој Краљевини Југославији, углавном називали Ср­би­ма, би­ли су, на самом почетку комунистичких година, “уна­пре­ђени” у Хрвате; многи од њих задовољни су тим “до­бит­ком”, многи су се вра­тили, или се још враћају, свом племен­ском на­зиву, а питање је да ли ће се неко од њих вратити свом србском извору;

б. Од Срба из Маћедоније, дела Старе Србије (заједно са Косовом, Метохијом, Арбанијом и неким крајевима данашње Црне Го­ре), који је Србија крајем 19. века, пред аустроугарским прет­ња­ма, преименовала у Јужну Србију, србски не­при­ја­тељи, опседнути идејама “оплемењеним” у коминтернов­ској ку­хи­њи, најпре су на­чинили “Македонце” и “македонски језик”, а нешто кас­ни­је, мада су по свом идејном, односно “религиозном” опредеље­њу били атеи­сти, даровали су им и “аутокефалну македонску црк­ву”; на тим је основама створена и брозовска држава Маћедонија;

в. Од Срба из Старе Црне Горе, Седморо Брда, Старе Херцеговине и Србскога Приморја, ко­мин­те­р­новска “ку­хиња” створила је националне “Црногорце”, дару­ју­ћи им најпре црногор­ску ауто­фе­калну цркву, а пре коју годину и црногор­ску држа­ву и такозва­ни црногорски језик;

г. У Херцеговини и Босни, од Срба муслиманске вере најпре је измишљена “муслиманска” нација, да би, колико ју­че, под заштитом страних војних сила, та “нација” била преиме­но­ва­на у “Бо­шња­ке”, да би они, истовремено, свој дотадашњи говорни и писани србски језик преименовали у “бошњачки”;

д. Исламизовани Срби из Рашке (спремни да Босну прогласе својом “матичном” др­жа­вом), пре­т­вор­или су се у “Бо­шњаке”, иако Босна, занемаримо ли оно што се некад зва­ло Бо­са­н­ски пашалук, никада није прелазила источно од Дрине, нити су они пре­лазили Дрину да би се тамо, у Босни, “учили бошњаштву” и такозваном “бошњачком језику”

ђ. Срби из источне Србије, они који себе зову и Власима (по старосрбском богу Велесу, заштитнику поља, пашњака и шума, односно усева и домаћих и дивљих животиња) јер су на своје србске корене заборавили, упорно се труде, још од средине деведе­сетих година 20. века, уз свесрдну помоћ такозваног Хелсиншког одбора за људ­ска пра­ва из Београда, да изна­ђу “конститутивне елеме­нте” за “влашку нацију” и “влашки језик”;

е. Истовремено, у истом том Хелсиншком одбору започето је подучавање неколицине Шопа, или Шопова (с југоистока Србије) како да постану нација.

ж. Да не помињемо данашње Хрвате који су, “ратнички” усмеравани из једног једин­ственог политичко­-војно-верског центра имали за једи­ни циљ да ко­начно реали­зују закључке оног све­хр­ват­ског римокато­личког конгре­са одржаног у Загребу септем­бра 1900. го­ди­не, да до краја 20. века све што је у Хрватској мора бити хр­ватско, а све што је хрватско мора бити римокатоличко, своју нацију оформили углавном од Срба преверених из право­славља у римокатолицизам, и који су своју “уљудбу” почели да стварају кварењем србског језика, званим некада “хрватски или српски”, у комунистичком времену “српскохрватски или хрват­ско­српски” а доцније, по обнови усташке идеологије (и праксе) – “хрватски”.

У међувремену

Користиће, на крају, да се каже покоја реч и о Маџарима и Арбанасима, и једнима и другима уљезима у Србску Земљу (првима с краја 9. века, а другима од средине 11. века), чије су се првобитне генетске особине, кроз педесетак нараштаја, “дружењем” са потлаченим и на други начин асимилованим Србима, отмицама младих Србкиња и, временом, узајамним женидбеним везама толико истањиле да се данас без устезања може рећи да су то Срби, први са говорним маџарским, а други са говорним арба­нашким језиком.

Као што је то Соларић показао за Римљане, слично се може рећи и за Маџаре и Арбанасе.

Први су, на једној страни, за многе појмове из духовне сфере преузели србске изразе (за дане у недељи, на пример), али су зато 1. октобра 1895. године (19. септембра по србском рачунању) почели да при­мењују законски пропис о вођењу државних матичних књига рођених, венчаних и умрлих, што је, само по себи, подраз­у­мевало да ће се србска деца убудуће у матичне књиге уписивати само ма­џар­ским именима, онако како их је превела угарска адми­нистрација. Недуго затим, маџарска администрација наложила је да се предузме све не би ли се србска “статистичка маса” свела на најмању меру, о чему су четири суботичка грађанина сведочила изјавом датом 24. јануара 1919. године у суботичком Начелству: “Доли потписани под понудом заклетве потврђујемо, да смо 1910. годи­не, када смо изаслати били да вршимо попис становника, строг на­лог добили, да сваки становник који је нешто знао мађарски го­ворити, као Мађара уведемо у пописни арак, ма да ни по пореклу, нити по народности нити је он, нити његова породица никад Ма­ђари нису били. Што више десило се многих случајева, да је чита­ва породица као мађарска уведена у пописни арак, премда је­дан део породице ништа није разумео мађарски”.

Што се тиче оних других, код академика Јована Цвијића (1865-1927), географа, читамо да је “још у почетку турске владавине већина Арбанаса примила Ислам… били потпо­ра турском режиму и најсвирепији угњетачи” (Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антропогео­гра­фије, Београд 1922, 254­255), те да су та својства користили за територијално ширење и асимиловање срб­ског живља: “Начин је овај: Најпре се јаве арна­утске чете, које одводе дец­у и љу­де и уцењују их; становништво се (србско – ИП) престане ба­вити сточа­р­ством, престане обрађи­вати и њиве, које су удаљене од села, јер не сме. Печалба му по­стане главна зарада; све одрас­лије мушкиње иде у печалбу и мно­ги остану у областима зараде. У овако ослабљеним и застра­шеним се­лима населе се најпре по 2-3 арбанашке породице. Ти Арбанаси одржа­ва­ју живу везу са својим сродницима у матици и са целим фисом (племе­ном – ИП), који их, ако устреба, помаже; тако Арбанаси постепено рас­терају словенске сељаке из села” (Исто, 178).

Иако пише баш тако, Цвијић ће се на другом месту представити као човек без премного научничких скрупула, односно као писац који не зна шта да учини са својим претходним сазна­њима. Тако, на пример, он констатује да “супротно Грцима, и ако заузимају епирско-арбанашко приморје још од најстаријих вре­ме­на, Арбанаси се скоро нису користили морем. Сами нису одржа­ва­ли обалску пловидбу дуж својих обала, ни прекоморску са зем­љама које су с друге стране мора” (Исто, 254), али не каже шта би то његово “откриће” морало значити. Задржимо ли се часком на његовом произвољном закључку о боравку наводних предака да­нашњих Арбанаса “још од најстаријих времена” на обалама Ја­д­ранског и Јонског мора, морамо одмах запазити да у арбанашком језику нема ни трага од терминологије везане за било какво по­мо­р­ско занимање, чак ни за риболов; Арбанаси не знају ни за весло, већ су назив за ту “справу” (лопата) преузели од Срба.

Руски совјетски сла­виста Афанасиј Матвејевич Селишчев (1886-1942) утврдио је да се словенске позајмице у арба­на­ш­ком го­вору односе на следеће области: окућје, двориште, кућни намештај, пољске радове, пољопривредне алате, биљке, воће и повр­ће, сточарство, зоолошке називе, имена домаћих животиња, пче­ларство, воде, лов, имена риба, млин, ваљавицу, терминологију домаће индустрије, одећу и обућу, правне и административне тер­мине, таксе, казнено право, називе неких јавних и културних појава, теренске термине, емоције, називе за делове човечјег тела (А. М. Селишчев, Славјанское население в Албанини, Келн/Беч 1978, 49 – Прво издање: Софија 1931, 97). А потписник ових редова те­шко да се мо­же сетити још неке области свакодневног човеко­вог живота из оног времена која би, поред ових осло­њених на србско културно наслеђе по целој Арба­нији, могла имати искључи­во ар­банашку терминологију.

Свему томе не противречи ни Идриз Ајети (1917-2019), Шиптар, арбанолог, романист по образовању, кад каже да је “на основу језичких особи­на, топографских назива и распростирања позајмица, у албанским го­ворима утврђена двојакост словенског елемента у подручју север­но од Дрима и у средњој и јужној Албанији”.

Илија Петровић