Мирослав Влаховић: Ембахада

Мирослав Влаховић Геџа (фото: Фејсбук)
Не, не могу да издржим.
Љубоморан сам.
Пре неких месец дана, примио сам у Зеленици стопера који иде на посао у Херцег Нови.
Ради у комуналном предузећу на пословима одржавања чистоће улица.
За кратко време вожње, човек ми исприча да му је жена Мађарица из прека, да ретко иде код својих, али да ју је мађарска амбасада позвала на пријем поводом дана државности Мађарске.
“Их, што је било да се једе!“ радосно је ускликнуо на крају описа пријема…
Ја сам скроман, и ралативно кротак човек. Нисам наметљив.
Да ме, на пример, позове мој амбасадор на Сретење господње, да прославимо то што смо пре многих јачих и богатијих народа добили Устав, ја бих се лепо обукао и сам везао своју кравату. Пошао бих на ту ретку свечаност са својох супругом. Она такође није наметљива и, може се рећи да је једна лепо васпитана особа. И она је Српкиња. И она је држављанин Србије.
И она би, вероватно желела да ју представници њене земље уваже.
А оно, ако не њу, онда неког обичног Србина који се не бави политиком, који није ни сиромашан ни богат, који је, онако, један обичан човек. Али човек који се није ни секунду поколебао и стао да размисли да ли његова љубав према Србији може да га кошта, да му науди, да буде ставка одбитак у било каквој операцији дељења и збрајања.
Да рецимо, Његова Екселенција позове моје другове који не пропуштају Купусијаду у Мрчајевцима а своју децу лети воде да деца виде Опленац и Краља Перу и Карађорђа.
Ето, да позвове моје другове који су један из Црмнице а други из Ријечке нахије, обојица очеви породица, који имају уредну, лепо васпитану децу са чијих мобилних телефона звони Моравац и марш “На дрину“.
Да виде деца да и њих неки званичник погледа и да им назове добар дан, да и она осете оно шта Екселенција дели шаком и капом српским душманима које не интересује будућност те деце и који мисле да су људи у Србији расно инфериорни у односу на…
Љубоморан сам, кажем.
Побеснели Архиепископ је одликовао црногорске преваранте које је дочекивао проклети распоп Дедајић, амбасадор прима шесту лигу црногорских нациста.
Али, деца мојих другова не гледају ни побеснелог Архиепископа, ни амбасадора који нас упорно убеђује да не зна где је дошао.
Мој друг који је капарисао неколико хиљада квадрата у Убу, где ће да посади јабуке, никада неће запасти у неприлику да се гура са црногорским фашисткињама да би наслонио главу на раме његове екселенције.
Њега ни Екселенција ни Блаженство не јебу ни 5%.
А приметио сам- ни он њих.
Он живи са Србијом. Његовом телевизору можете да бодете по даљинском пет дана, али РТЦГ не можете да убодете.
Није га меморисао.
Не може да гледа госте које нам Отаџбина прима на Сретење господње.
Овај други је продао кућу на мору, па купио два апартмана у Врњачкој Бањи.
Воли човек бањски туризам.
Мени ипак жао што њима неко не каже- Гледамо ми кријући како сте ви храбри и постојани људи. Ценимо што нисте никада дошли да се од Србије нешто огребете, да нешто ућарите и за себе “средите“.
Ни стипендију за дете, рецимо, као што је, чујем, средио један несрећник о чијем се богатству причало као о богатству Лазара Дунђерског. Јектао је Мишко Вуковић како, ето, Срби у посраној Црној Гори (примедба моја) могу да се обогате тако страшно као што се тај Србин обогатио.
Он мудро ћутао и брао славу угледног домаћина, успешног човека кога треба увући у политику да би и нама својом ванредном умешношћу помогао.
И увукао се.
И ћап! Наместо његових донација и задужбина будућим српским поколењима, он ћап- стипендију за своје дете!
Да се човек од стида смрзне.
Двеста евра, или стотину! Или све једно колико.
Таман онолико колико некоме ко се никада неће овенчати славом богаташа фали да би његово дете видело оно за шта су потребне мале паре, које увек сиротињи недостају.
Где ће му душа?
Међу јабуке на Убу? У Мрчајевцима у тестијама са купусом, ладном водом и ракијом? На Опленац?
Не. Таквим душама тамо није место.
Ипак, ја бих дошао. Ако се сете.
Па ме позову некад, негде.
Било кад, ја им не бих досадио.
Одликовање од побеснелог Архиепископа не бих примио.
Ја мислим да би то било недостојно просечно васпитаног и уљудног човека.
А ја држим да јесам довољно васпитан. И да знам да ценим човека.
И просјака и властелина.
Ипак, тешко ми је.Тужан сам и поражен.
Ја сам, као дете читајући песме Косовског циклуса, умислио да се свако заплакао кад су браћа појила коње на Звечану пре боја. Да свако најежи када каже “Звечан“. “Велика Хоча“. Да свако мора да јекне када Косововка девојка нађе Орловића Павла.
Да ли је могуће да је то све постало лозинка за фукару?
За пробисвете и последњу поган?
2014. године
Мирослав Влаховић/mirovlahovic.blogspot.com

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.