Црногорске беспослице

(Фото: Пиксибај)
Црногорске беспослице
Илија Петровић

Уводна напомена

Обично “добро неинформисани” Срби ве­ру­ју, а званична “југословенска” историографија тврди (и тако­зва­на србска, наравно), да је Краљевина Црна Гора стала уз Краљевину Ср­бију чим је почео Велики рат (1914-1918), данас углавном познат као Први светски.

Није било тако.

Народ у Црној Гори, који онда није мислио друкчије него србски, очекивао је да ће се то десити, али су, у данима и недељама по­сле атентата у Сарајеву, и краљ Никола (Петровић Његош, 1841-1921) и црногорска влада (која је понајпре исказивала Кра­љеве жеље), били “одлучни противници манифе­сто­ва­ња јавног не­задовољства против Аустро-Угарске” и против масовног прогона срб­ског живља по целом аустроугарском царству.

Радило се, заправо, о труду и Краљевом и владином да из ново­на­сталих односа нешто извуку за Црну Гору. А то “не­што” значи­ло је да Црна Гора, уз владину и краљеву одлуку да за­држи “стро­гу неутралност”, очекује бар две ствари:

Прво, “положај краља Николе и црногорске владе био би веома појачан када би Аустро-Угарска дала изјаву да рат са Србијом нема освајачки карактер”, и

Друго, да Аустроугарска гарантује Црној Гори територијално проширење “које би јој омогућило да даље остане само­стална у односу на остале балканске државе, у првом реду да буде пот­пуно независна од Србије”.

Вођен таквом логиком, краљ Никола се “надао да ће срп­ска влада имати довољно увиђавности и да ће попу­сти­ти у свим тачкама” аустроугарског ултима­ту­ма. Са тим у вези, он је 13. ју­ла 1914. године, у разговору са ма­јором Гу­ставом Хуб­ком (1873-1962), аустроугарским војним аташеом на Цетињу, рекао да “Ваш цар не би могао од мене само једно да изискује да се ја борим противу Ру­сије, јер сам ја овоме (руском цару) по самој историји а исто тако ус­лед породичних веза и од­носа обавезан; али у свим осталим пита­њима ја могу бити његов услужан прија­тељ. Отпутујте одмах у Беч и обавијестите о моме очајном положају”.

Што ће рећи: краља Николу уопште није занимало стање у коме се Србија затекла аустроугарским ултиматумом.

Подсећање на сам крај Великог рата намеће и обавезу да се не­што проговори и о збивањима која се, нажалост, на србском про­стору, данас користе као “теоријска” подлога за разбијање срб­ског народносног бића.

На овоме месту биће речи о Мојковачкој битки (6. и 7. јануара 1916), одлуци о уједињењу Црне Горе са Србијом (26. новембра 1918) и Божићној побуни (1919).

Мојковачка битка

Јединствена је мисао свих који пишу и говоре о Мојковачкој битки да је она вођена са јединим циљем да србској војсци омогући повлачење према арбанашком приморју.

Тако ће, на пример, црногорствујући историчар Ђорђе Андри­ја­шевић (1967) рећи да је “велика офанзива на Србију започета октобра 1915. го­ди­не и потиски­ва­ње њене војске према југу зна­чила и от­почињање борби на црногор­ск­ом ратишту… Будући да се српска војска повлачила, црногор­ска је била приморана да шири свој фронт како би јој чувала од­ступницу… Обезбјеђујући повлачење српске војске и штитећи је од непријатељских дејстава преко Санџака, Херцеговине и Бо­ке… Црногорци су оста­ли усам­љени на балканском ратишту. Црној Гори, иако најма­њој и нај­слабијој савезници, додијељена је улога посљедње одбране. Тро­мјесечне операције, познате под именом Мој­ко­вачка операција, представљале су стратегијску заштитницу српске војске”, због чега се, наводно, црногорска војска “није успјела повући, попут српске”.

Тезу о “заштити србске војске” наћи ћемо и у тексту непотписаног аутора Мојковачка битка : 100 година и 10 чињеница о по­бе­ди Давида над Голијатом (Newsweek Београд, 6. јануар 2016, http://www.newsweek.rs/srbija/67239-mojkovacka-bitka-100-godina-10-cinjenica-о-pobedi-davida.html), да је “Црногорска војска на положа­ју имала 6.000 слабо опремљених и изгладнелих војника који су добијали по пола килограма хлеба сваких неколико дана, нас­прам 20.000 добро опремљених и ситих припадника аустро-угарске царске војске”, те да се “највећи значај ове битке огледа у томе што је ау­с­троугарска војска спречена да пресече повлачење срп­ске војске преко албанских планина, и даље на Крф и Бизерту”.

Маријан Миљић, књижевник, публициста и библиотекар (1951), у тексту Мојковачка битка – црно­го­р­ска Тр­о­ја (http://www.montenegrina.net/pares/paresс1/istorija/cg_у_1_svj_ratu/mojkovacka_bitka_crnogorska_troja.htm), каже да, “дајући посљедњу одступницу, не само српској војсци, него и својој укупној повијести… црногорска војска ни слутила није да је њена судбина већ раније ријешена, да је, као израз захвалности, ос­тав­љена сама, издана и осрамоћена, препу­ште­на својој злехудој судбини и слому, потпу­ном уништењу. За њу, побједничку војску, био је спремљен пут по­раза и срамоте”. А за све то били су криви србски политички и војни врх, савезници (чак и Русија) и, нарочито, краљ Никола и нај­виши црногорски држав­ни органи који “нијесу ништа конкретно предузели да спасу земљу и војску од пропасти”.

У Војној енциклопедији (1978), уз појединости везане за мобилиза­ци­ју и демобилизацију, за концентрацију и деконцентрацију, за број­ност и прекобројност, за слабости и храбрости, за ратове и миро­ве, уписано је за Мојковачку битку (и целу мојковачку опе­ра­цију) и да је Санџачка војска, заједно са Првом србском арми­јом, имала задатак “да обезбеди простор за повлачење главних снага србске војске, у чему су рејони Берана, Андријевице, Кола­шина, Подго­ри­це и Скадра имали прворазредни значај”.

За “главним снагама” повукла се затим и Прва армија (она је 25. децембра 1915. године стигла до Подгорице), а у заштитници, источно од Андријевице, остављен је Комбиновани одред, јачине безмало две и по хиљаде људи, са седам митраљеза и шест топова, за ту прилику потчињен Санџачкој војсци; биће да се и он неколико дана касније придружио србским снагама прикупљеним на арбанашкој обали.

Да би се боље разумеле медитације свих који Мојковачку бит­ку тумаче као “стратегијску заштит­ни­цу српске војске”, треба зна­ти да је “црногорску” војску на том делу србског ратишта (у Старој Херцеговини и србским Брдима) чинила Санџачка вој­ска (у то је време црногорска бранила и “неодбранила” Ловћен), у чијем су се саставу налазили Ускоци, Дробњаци и Бјело­по­љ­ци (сви из Старе Херцеговине) и Брђани: Морачани, Ровчани и Васојевићи; највећи део ових последњих, до тада, још није стигао ни да научи да су “Црногорци” јер су у састав Црне Горе ушли тек на годину и по пре избијања Великог рата.

Иста та Санџачка војска у раној фази Великог рата дејствовала је поред србске Ужичке војске (тамо код Чајнича и према С­а­рајеву), кретала се (и повлачила) самовољно и неоргани­зо­ва­но, почесто у расулу, а дешавало јој се да Ужичкој војсци остави не­заштићен бок и поза­дину, да не слуша наредбе Врховне команде…

Црногорски историчари и “историчари” такве поступке Санџа­ч­ке војске прав­дају чињеницом да црногорска војска није “мо­дерна војска” већ милицијског типа, неспособна да се повлачи ор­ганизовано, али се ниједан од тих историчара, не зна се због чега, није бавио разли­кама у ратовању Санџачке војске поред Ужич­ке војске и у ње­го­вим самосталним дејствима током Мојковачке операције. На ра­товање уз Ужичку војску гледало се као на не­што необавезно, на­лик ратној игри, “ајд’, Алија, нек’ је више вој­ске”, док се ра­товање у Мојковачкој операцији, нарочито у Мој­ко­вачкој битки, оцењује, без икаквих ограда, као заштита србске војске у повла­че­њу. Не чине то само црногорски (и црногор­ст­вујући) истори­ча­ри, та је досетка својина свих који или изго­воре или испишу син­тагму “Мојковачка битка”.

А та је досетка изговорена први пут непосредно после Великог рата. Потекла је у данима када се очекивало уједињење двеју србских краљевина и када је ваљало смиривати не само узавреле страсти малобројних противника тог светог националног чина, већ и када је све поборнике србске националне слоге требало охраб­ри­ти да без икаквих ограда почну делати на “њиви будућих дана”.

И та је досетка годила обема странама: Црној Гори јер су јој тако зацељиване ране настале вољом црногорских предводника (кња­зу Мирку – 1879-1918 -, тешко болесном Краљевом сину који “није имао никакву команду у овом рату”, ос­та­в­љено је да доврши пр­љав посао, те је он при­хва­тио наметнуте усло­ве и 21. јануара 1916. године потписао акт о капитулацији) који “ниј­есу ни­шта конкретно предузели да спасу земљу и војску од пропасти”, а Србији јер је њена војска мојковачке одјеке мо­гла дожи­вети као почасну паљбу; чак и ако се зна да се она 1. јануара 1916. године на­шла на линији Скадар­-Љеш­-Драч­-Елба­сан­-Ти­ра­на.

Уистину, Санџачка војска није на Мојковцу штитила одступницу србској војсци, она је код Мојковца бранила своју нејач у сво­јој ближој или даљој позадини. Одбрана те нејачи ни по чему није могла личити на ратну игру уз бок Ужичкој војсци, “тамо негде у Босни”, био је то натчовечански напор да се онемогући неприја­тељ­ски продор у Брда (у данашњој Црној Гори) и сачувају животи њихових најмилијих.

А док се све то догађало, црногорска војска којом је командовао књаз Петар (1889-1932), Краљев син, није издржала аус­тро­у­гарски напад, пали су Кук и Крстац (испод Ловћена), “краљ је већ био напустио Цетиње и бјежао к Подгорици… непријатељ је већ био заузео Бар и Улцињ, а први од­јели су били стигли на Бојану. Пошто је Ловћен пао, знало је и мало дијете у Црној Гори, да је с одбраном Црне Горе сврше­но”.

“Подгоричка скупштина”

Ове две речи стављене су међу наводнике јер су се оне нашле у скоро редовној говорној и писаној употреби, више да прикрију истину да је одлуку о уједињењу Кра­љевине Црне Горе са Краљевином Србијом донела Србска Вели­ка народна скупштина у Црној Гори, а мање као потреба да се овај подужи назив мало скрати.

Још док се крај Великом рату није ни наслућивао, швајцарс­ки лист Газет де Лозан од 20. марта 1917. године објавио је изја­ву Ла­зара Мијушковића (1867-1936), ранијег пред­седника црногорске владе и министра спољних послова, која се бавила заинтере­ованошћу “извесних” европских листова за србско-црногорске од­носе, односно за уједињење Србије и Црне Горе.

“То је питање веома јасно:

Црногорци, Срби по крви, без мешавине, били су географ­ски одвојени од своје браће у Србији отоманском силом. Нерав­на петвековна борба противу Турске сама је крепила нацио­налне идеале свију Срба, одржавала њихове наде и загревала њихову жељу да се опет потпуно уједине. То је историјски фа­кат, толико познат да је непотребно набрајати. Отуда и идеја о уједињењу Србије и Црне Горе. То дакле није нека нова ком­бинација, ни сан извесних људи или политичких партија. То је дубоко осећање и непоколебљива воља целога српског наро­да, које не може и неће нестати док траје српскога племена”!

Први званичан писани траг о припремама за “потпуно уједињење Црне Горе са Србијом” налазимо у у писму којим Јанко Спа­сојевић (1871-1955), до почетка децембра 1916. министар правде у црногорској избегличкој влади, 26. октобра/8. новембра 1918. го­дине из Андријевице јавља војводи Живојину Миши­ћу (1855­-1921) да је одређен “општи избор, за једну провизорну Скупшти­ну на­родну, која ће се састати 11 новембра у Подго­ри­ци. Избори ће се извршити 6. новембра (оба датума су по старом рачунању – ИП)… Ова ће Скупштина детронизирати краља Николу и огла­си­ти уједи­њење Црне Горе са Србијом. – Велика би потре­ба била, да има што више војске у свима нашим глав­нијим ва­ро­шима, јер је тешко успоставити ред међу Црно­горцима, пошто су се дали пљачки, чак међу собом, и по­што међу многим племенима се дешавају убијства, па одовуда и крвна освета. Ка­да они виде међу собом Српску војску они се мање боје и од кра­ља Николе, пошто знаду, кад би он доша­о, да би се свима све­тио”.

Још неке појединости о том чину садржане су у депеши број 147 од 31. окт­обра/13. но­вембра 1918. године, под ознаком “најхитније”, којом пуковник (потоњи ђенерал) Драгутин Милутино­вић (1865-1941), командант Јадранских трупа, обавештава срб­ску Врховну команду да је “Црногорски одбор расписао избор за Ве­ли­ку народну Скупштину на дан 6 новембра. Скуп­штина ће се састати на дан 11 новембра текуће године (датуми су по старом календару – ИП). Због тога и због стабилности стања у опште, безусловно је потребно да у састав јадранских трупа нај­журније пошаље бар још два батаљона пешадије и једна до две батерије… Молим да се пот­крепљење што пре и форсираније упути у Подгорицу”.

Оном малочас поменутом Спасојевићевом писму прикључен је и позив “осталим Црногорцима… да сви заједнички порадимо на остварењу на­ших народних задата­ка, на нашем уједиње­њу”, али и правила за избор народних посланика у Ве­лику на­родну скупштину српског народа у Црној Гори. Овде ће бити дат тек један њи­хов део:

“Свака капетанија у Старој Црној Гори (ова одредница односи се и на Брда и Стару Херцеговину, и Боку и Приморје – ИП) бираће по два народна посланика, а сваки срез у новим крајевима (срезови у окрузима беранском, метохијс­ком и пљеваљ­ском и срез плавогусињски – ИП), бираће по три послани­ка. Ва­роши ко­је имају испод пет хиљада ста­новника, а на име: Бар, Улцињ, Ко­ла­шин, Беране и Бијело поље, бираће по једног народног посла­ника; а вароши које имају преко пет хи­ља­да становника, а на име Цетиње, Подгорица, Пљевља, Пећ и Ђаковица бираће по два на­родна посланика.

Избор народних посланика извршиће се јавним и посре­д­ним гласањем на овај начин. Капетаније ће на јавним зборо­вима изабрати по 10 повјереника, срезови по 15, а варошке општине (мање) по 5 односно по 10 повјереника на дан 4. новембра ове године (17. по новом рачунању – ИП). Повје­реници ће се из цијеог округа састати 6 (19) новембра ов(е) г(одине) у свом окружном мјесту и на општој сједници поиме­ничим гласањем изабрати по­сла­нике за цио округ”.

У складу са тим расписом, у Скупштину је изабрано 165 (сто шездесет пет) посланика.

Пратећи и даље сва та збивања, пуковник Милутиновић је, 10/23. новембра 1918. године, под бро­јем 293, брзојавио Врхов­ној команди да се “сутра 11. о(вог) м(есеца) састаје овде у Под­горици Народна скупшт­и­на која има да прокламује уједињење Црне Горе са Србијом. Ова се ствар може сматрати као пот­пу­но сигурна. Потребно је међутим за одлуку Црногорске Народ­не Скуп­штине да буде од стране Наше Владе упућена и санк­ција и да власти у Црној Гори буду одмах организоване по одредбама на­ших закона.

Ја ћу се постарати да ову одлуку сутрашње Народне Скупштине што пре доставим”.

Наредног дана, иако је тема била од изузетног значаја за будуће србско-србске односе, Врховна команда је, под О. Бр. 32517, овај предмет ставила у акта, највероватније због тога што се сматрало да је тај чин изван њених стварних (вој­них, ратних) надле­ж­ности.

Како је то и најављено, скупштинско заседање отворено је 11/24. новембра, после чега је за председника изабран Саво Церовић, члан Ве­ли­ког суда, за првог потпредседника Лазар Дам­ја­новић, адвокат, а за другог потпредседника Са­во Фатић, председ­ник суда. За секретаре су изабрани Љубомир Вуксановић, Милан Бајић, Радован Бошковић, Лука Вукотић, Новица Шћепановић и Ми­хаило Јовановић.

На крају заседања, 13/26. новембра 1918. године, посланици су једногласно усвојили резолу­цију о уједи­ње­њу Црне Горе и Србије, чији текст гласи:

“Српска Велика Народна Скупштина у Црној Гори, као вјерни тумач жеља и воље цјелокупног Српског Народа у њој, вјерна историјским предањима и завјетима својих пре­дака, који су се вје­ковима за њих борили

одлучује:

1. Да се Краљ Никола I Петровић – Његош и његова династија збаце са црногорског престола;

2. Да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједи­ње­не ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Ср­ба, Хрвата и Словенаца;

3. Да се изабере Извршни Народни Одбор од пет лица, ко­ји ће руководити пословима док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају;

4. Да се о овој скупштинској одлуци извијести бивши Краљ Црне Горе Никола I Петровић, Влада Краљевине Ср­бије, пријатељске Споразумне Силе и све неутралне држа­ве”.

У Извршни народни одбор апсолутном већином гласо­ва изабрани су: војвода Стево Вукотић, Марко Даковић, Ристо Јо­јић, Спасоје Пилетић и Лазар Дамјановић.

У складу са датим обећањем, пуковник Милутиновић јави­о је Врховној команди (15/28. новембра, под бројем 58165) какву је одлуку, “про­цењујући историске, економске и поли­тичке ин­тересе Црне Горе”, донела “Велика Народна Скупштина у Подгори­ци иза­брана од Српског народа у Црној Гори”. Он је још дописао да је “одлука донешена једногласно акламацијом и појединачним гласањем. Народ је ову одлуку прихватио са оду­шев­љењем и вером у бољу будућност. Сутра је свечана служба у славу уједињења и народно весеље; у целој земљи влада оп­шта радост”.

Непуна три месеца касније, 21. фебруара 1919. године, ђенерал Милутиновић брз­о­ја­вио је Врховној команди да “према по­да­цима у подгорич­кој скуп­штини није било опозиције”, да је “на пи­та­њима личним око име­на делегата као и због рада одбора Даковић добио поверење и већину” те да се “преко тих проте­ста пре­шло на обични дневни ред за које је гласало од 130 по­сла­ника 120”.

Ово последње значи да су избори за посланике у Велику народну скупштину у Подгорици обављени “како царски ва­ља и тре­бује”, непристрасно, пошто се није ни могло знати ко ће гласати за уједињење а ко против. Ако је Скупштина почела рад без опо­зиције, како то саопштава ђенерал Ми­лу­тиновић, од­носно без по­сланика који су се противили ује­дињењу, то се мо­ра разумети тако да је таквих посланика, од укупно 165, било 35. Ако је против скупштинског дневног реда било десет по­сла­ника (од присутних 130), могли су то бити они који су се у том тренутку још увек двоумили како да гласају.

Само пет дана касније, 1. децембра 1918. године (по но­вом рачунању), србски регент Александар Карађорђевић (1888­-1934) примајући Адресу Народ­ног вијећа Словенаца, Хрва­та и Ср­ба о ује­дињењу Државе Сло­ве­наца, Хрвата и Срба са Ср­би­јом и Цр­ном Гором, прогласио је стварање Краљев­ства Срба, Хрвата и Сло­ве­наца. У превеликој наивности и више бри­нући за националних опстанак Хрвата и Словенаца, оних који су нову Државу сма­трали привременим прибежиштем, него за србски етнички про­стор и срб­ске националне границе, регент Александар пропустио је да саопшти коју територију Краље­ви­на Србија уноси у ту нову Држа­ву. А та територија (осим оне предратне)била је ја­сно одређена Вој­ном конвенцијом која регу­лише услове при­мене на Угарску примирја закљученог изме­ђу Савезника и Ау­стро-Угарске: Бана­т, Бачка и Барања, Срем до линије Осек – Чепин – Ђаково – Ша­мац, цела Босна и Херцеговина и Дал­мација, до рта Планка, или Пло­че, на око 35 километара ваздушне удаљености од Спљета, запад­но – пространство, дакле, које су и Скупштина которска, и на­родна већа бањалучко, босанскохерцеговачко и далматинско својим одлукама при­кљу­чивала Краљевини Србији. На тај начин, он је србском народу наменио трагичну судбину. Препустио га је, за­пра­во, геноцидним радњама оних који су се на једном историј­ском раскршћу определили за Југославију, јер се друкчије није мо­гло. Срби ту трагичну грешку плаћају и данас, сто го­дина касније.

Штаб србске Врховне команде, под О.Бр. 35221 од 1. фебруара 1919, регистровао је депешу војводе Степе Степановића (1856-1929) којом изве­штава да је “ђенерал Д’Епере, у присуству Енглеза, Аме­риканаца и Талијана испитао известан број људи у свима прошлим догађаји­ма”, те да је по одласку за Подгорицу и Скадар “рекао да је сте­као уверење да су избори (за Скупштину која је донела одлуку о уједињењу – ИП) право опредељени и да ће такав извештај послати својој Влади”.

У непосредној вези са тим, поручник Протић, под Пов. Бр. 843, из Солуна брзојавио је Врховној команди да му је “Командант Савезничких Војсака (Луј Франше д’Епере, 1856-1942 – ИП) …наредио, да вас умолим да саоп­штите Српској Влади да је он про­вео у Црној Гори три дана и констатовао, да је цео народ једно­душан у жељи за сједињење са Србијом, сем неколико безначај­них лично­сти сумњиве репу­тације”.

Сличне природе била је и порука србског делегата код италијанске Врховне команде коју је Министарство војно пренело Врховној команди (Пов.Ф.Ђ.О.Бр. 18891 од 18. фебруара 1919) да је једна американска мисија, најверо­ват­није војна, боравила на Цетињу и да је од њеног командира чуо да је “др­жање наших власти и трупа у Црној Гори савр­шено коректно, оне не врше ни­какав притисак на Црно­гор­це који с малим изу­зетком желе уједи­њење или смрт”. Да ли је било коректно или не, то су најбоље знали Аме­риканци, који су се и у то доба раз­метали сопственим демо­кратским вештинама.

Данас, уз бесмислице да је Црна Гора била “побједница у рату”, да је Црна Гора имала “скупштину иза­брану 1913. године са пуним устав­но­-правним… легали­те­том, легитимитетом и капа­ци­тетом”, да је “Подгоричка скупштина” организована “на врат на нос”, да је тада избрисано “властито државно и нацио­нално име”, да су њени учесници “ба­цили под ноге сву тради­цију и позитивне прописе тада­шње Црне Горе”, црногорст­ву­јући историчари (или: црногорски “историчари”) поричу све то потржући прокламацију коју је, преко “Гласа Црногорца” из Нејиа, краљ Никола упутио Црногор­ци­ма “поводом кршења права да сами одлучују о својој судби­ни” а против званичне Србије која је, “на­о­ружана необја­шњи­вом мржњом према Црној Гори и њеним представницима и лишена моралне основе… заборавила све жртве које је Црна Гора учинила” за њу и “када је неприја­тељ сломљен… напустио нашу малу Црну Гору, окупирала ју је… њена војска (и) скупила тзв. Велику народну скуп­штину (српског народа у Црној Гори у Под­горици) на је­дан насилнички начин, чије одлуке немају никакве важности, јер Велика народна скупштина (срб­ског народа у Црној Гори) и не постоји као установа по нашем уставу, а камоли да је над­леж на да рјешава о судбини Црне Горе. Па и овакав зло­чин извршен је препадом кукавички, лишавајући од уче­шћа у рје­шавању о судбини земље хиљаде мученика и херо­ја, који се не бијаху још вратили из ропства”.

Божићна побуна

Једној групици Црногораца, присталица сврг­ну­тог краља Николе и његовог режима, незадовољ­них што им се, по капитулацији на самом почетку 1916. го­ди­не, ни­је дало да ратују против аустроугарске окупационе силе, про­хте­ло се да у ослобођеној Црној Гори мало шенлуче и ватреним оружјем слављенички до­чекају Рождество Хри­стово 1919. године; ма­кар некога и пого­дио ка­кав залутали метак.

У почетку, њихова ак­ти­в­ност није схватана као нека озбиљни­ја опасност за ново­створено Краљевство Срба, Хрвата и Сло­ве­наца, будући да ни “бјелаши”, присталице безусловног уједиње­ња Ср­би­је и Црне Горе, ни “зеленаши”, делом присталице само­стал­не Краљевине Црне Горе а делом и присталице конфедералних одно­са двеју србских краљевина у будућој држави, нису очеки­ва­ли да ће се због уједињења проливати крв у Црној Гори.

Бјелаши су најви­ше при­ста­лица имали међу омладином, од којих су оформ­љене ору­жане омладинске чете и Народна гар­да. Њихово начело било је јасно и недвосмислено: “Један краљ, једна др­жава, један народ”.

Зеленаши су своје присталице, највећим делом, нашли ме­ђу бившим државним чи­новницима, интелек­туалцима блис­ким двору, официрима… Сма­тра се да их је било из­међу 1.500 до 2.000 љу­ди. Своје незадовољство одлуком о уједињењу, они су “најпре ис­ка­зали Протестом упућеним 4. д­е­цем­бра 1918. годи­не њеном Извршном одбору, а ствар­но де­ловање против уједи­њења (и ујединитеља) видно су поја­ча­ли по повратку интер­нираца, добрим де­лом официра који су ос­та­ли вер­ни кра­љу Николи” (httpe://sr.wikipedia.org/wiki/%D%97%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD% D0%B0%D1%88%D0%Б8).

Око Подгорице

Побуна је прво избила у крајевима око Подгорице, у Пиперима и Бјелопавлићима. Пипере је предводио бриг­а­дир Милутин Вучинић, онај који се 4/17. јануара 1916. “ж­алио” Врховној команди да, “и поред свих мојих нада, г. На­челниче… про­дирање непријатеља немам ским задржати, јер нико не хоће да се одупре непријатељу”, и који је маја 1916. год­ине био противан било каквој акцији против ауст­ро­угарске окупационе управе (да народ не би био изложен некој нево­љи). Суочен с отпором кучке, пиперске и подгоричке омла­дине, “није (се) усудио да прихвати бор­бу, па је наре­дио да се по­ложи оружје”. Ових других “устани­ка”, Бјело­пав­лића, било је “шака јада”, тако да је све окон­чано без испа­ље­ног мет­ка. И пиперски и бјелопавлићки “у­с­танички” предвод­ници уха­п­ше­ни су а тај неуспех демора­ли­шуће је деловао на по­бу­ње­ни­ке који су се “бавили” опко­љавањем Никшића и Це­ти­ња и који су рачу­на­ли да ће им велику помоћ пружити они који су управо би­ли у трен растурени.

Око Никшића

“Устаници” су Никшић опколили 21. децем­бра 1918/3. јануара 1919. године и наредног дана затражили од бранилаца да се предају. Током дана пушкарало се с обеју стр­а­на, да би, у сумрак, браниоцима стигла помоћ из Бје­лопа­в­лића и из Гра­хова. “Опазивши иза себе ову борбе­ну омладину, про­тивници (побуњеници – ИП) декуражирано почињу ос­тав­ља­ти своје пози­ције – и умјесто да уђу у Никшић да га освоје, као што су били наумили, – они бјеже по мраку кућа­ма, крвави и посрамљени; док Бјелопавлићи побједоносно улазе у ва­рош, срдачно дочекани од храбре Никшићке ом­ла­дине… Иако је окр­шај био жесток, губици бра­ни­лаца нису били ве­лики: два мрт­ва и неколико ра­њених. Колико је мртвих и ра­њених било на страни побу­ње­ника не зна се тачно, али их је би­ло много више. Нападачи су своје погинуле и рањене у току ноћи односили ку­ћама”. Неки од побуњеничких вођа ухапше­ни су а неки побе­гли у Италију или у шуму.

У Црмници

Истога дана кад и код Никшића, немири су избили и у Црмници. Побуњенике, којих је могло бити око четиристо, предводио је Јован Пламенац (1873-1944), описан касније ка­о “један орди­наран зликовац, који је чак продавао шуме непријатељу”, али који ће после два-три месеца постати Кра­љев председник вла­де у избеглиштву. Његов покушај да дође у везу с Италија­ни­ма како би од њих добио помоћ у наоружању и муницији (што не значи да би противречио и помоћи у људ­ству) није ус­пео јер су га присталице новоуспостављене ује­ди­нитељ­ске вла­сти у томе спре­чи­ле. Иако је одмах пристао да рас­пусти своје “побуњенике”, по­сле два дана почео је да их по­ново окупља. Појава једне уједи­нитељ­ске чета од стопеде­се­так људи поколебала га је, те се с око седамдесет својих при­сталица повукао у Скадарску крајину а отуд “са својим људима отишао на Бадњи дан преко Бојане к Итали­јанима”.

Око Цетиња

Да је побуна у Црној Гори била планира­на из једнога места види се и из чињенице да је Цетиње било “цен­тар зби­вања”, чему у прилог иде и податак да је 20. децембра 1918/2. ја­нуара 1919. оно било опкољено. Не зна се тачно ко­ли­ко је побуњеника било, али их их је било много више него што је Цетиње имало бранилаца. До 23. децембра/5. јануара “око Це­ти­ња није пукла ни једна пушка”.

Побуњеницима се чинило да ће лако савладати цетињску одбра­ну, те су они, када се у њиховом штабу у Бајицама појавио Јан­ко Вукотић (1866-1927) не би ли покушао “да их умири и да се при­зна стање створено Великом Народном Под­горичком скупштином”, они поступили у складу са својим мо­ралом (и­ли, не буди приме­њено: чојством): заробили су га! Под прити­ском, Јанко је наред­ног јутра послао писмо пуковнику Милутиновићу, у Котор, и пренео му побуњенички захтев да војска поседне кварт око своје команде а да оста­лу варош препусти “усташкој војсци”.

Мимо тога, побуњеници су упозорили пуковника Милутиновића да се “не мијеша у унутрашње ствари Црногораца” и пору­чи­ли да ће “уста­шке (устаничке – ИП) трупе сјут­ра… умарши­рати у прије­сто­л­ни­цу Цетиње, и ради успоставе будућег реда запо­сје­сти сва надле­штва у коју сврху са наше стране би­ти ће очуван нај­б­о­љи ред, те се овим преко Вас – опомиње војска која се сада на­лази на Це­тињу, да са своје стране не би иза­звали проли­је­вање братске крви”.

Пуковник Милу­ти­новић одговорио је “да улазак наоружаних трупа у Цетиње бе­зусловно” не може одобрити и да ће се “ула­ску наоружаних маса успроти­ви­ти свом снагом коју има(м) под руком, а невино проливена братска крв нека падне на главу онога, чијом кривицом до тога дође”.

Када је чуо за оружане сукобе око Цетиња, француски генерал Пол Венел (1864-1920), командант Савезничких снага, из сво­га штаба у Котору кренуо је ка разбојишту са намером да смири страсти.

Из сусрета са побуњеницима у Бајицама, Венел је донео, у писаној форми, побуњенички пристанак на при­ми­рје док се не изнађе “плебисцитарно решење црногор­ског питања под контролом Великих Сила”. Представницима це­тињске одбране, све то било је неприхватљиво, што су иска­за­ли речима да ће води­ти борбу “до кра­ја, а ко неће да се бије може и да сједи”.

Како се страсти нису смиривале, Венел је 7. јануара 1919. године, издао наредбу да се у року два дана (48 сати) пут од Котора до Цетиња ослободи за саобраћај, да се оспособе телеграфско-телефонске везе, те да се “сви они који су учествовали у по­буни имају врати­ти својим кућама, а неће бити узнеми­ра­вани ако остану мир­ни и ако положе оружје”.

Већ исказано побуњеничко надање, и уверење, да ће без већих тешкоћа успети да од ујединитеља преузму власт, било је узалудно, пошто је, у међувремену, браниоцима пристигло озбиљно појачање састав­ље­но од Куча, Бјелопавлића, Пипера и подго­ричке омлади­не. Дода ли се томе и “техничка” подршка митраље­ске чете Другог југосло­венског пука и две хау­бице с око хиљаду граната, разумљиво је што су побуњеници, нападнути и с леђа, морали започети с повлачењем ка Ловћену. У току 24. и 25. де­цембра 1918 (6. и 7. јануара 1919), око триста побуњеника предало се без икаквих услова.

У извештају послатом Команданту Друге армије у Сара­је­ву, пуковник Милутиновић пише:

“25. децембар (7. јануар, по новом рачунању – ИП). Добровољачке трупе Извршног Народног Одбора предузеле су овога дана чишћење околине Цетиња од побуњеничких мањих оделења… У непосредном кон­такту са добровољачким трупа­ма Извршног На­родног Од­бора оста­так њихове снаге, раз­бе­гао се у све стране”.

Пет дана касније, на захтев ге­не­рала Венела, једна побуњеничка група на Буковици (коју у међувремену нико није ни напа­дао) положила је оружје и разишла кућа­ма.

Побуна је, дакле, била угушена, највећи део зеленаша пре­дао се и отишао кућама, а мањи део – нешто више од 1.500, опи­је­них “витештвом”, “слободарством” и “чојством” – прикљу­чио се црногорској војсци у Италији, под италијанском коман­дом, како би се отуд пребацивали преко Јадрана за­рад бав­љења “повременим тероризмом”, да ли за сопствену корист или за рачун Италије; распуштени су 1921. године, после скла­пања италијанско-југо­сло­венских споразума о сарадњи. Изме­ђу осам­сто и хиљаду њих наста­вило је “хајдукова­ње”, у разбо­ј­ни­ч­ким и пљачкашким дру­жи­нама од по дваде­сетак до триде­сет “бора­ца”, све до 1924. године0000 (https://sr.wikipedia.org/wiki/D0%97%D0%B5%D0%BD0%B5%D0%BD0%B0%D1%88%D0%B8).

Све што се до тада дешавало по бес­пут­ној Црној Гори, мање по Старој Херцеговини и неки­м од Седморо Брда, било је сведено на од­мет­ништво, разбојништво, пљачку, банди­тизам, лупештво, про­вал­ни­штво, на хајдучију у најруж­ни­јем значењу те ре­чи… Одмета­ли су се појединци, одметале су се и мање гру­пе, али све то, иако су од­метници уверавали се­бе да то раде на “идеолошкој” основи, са ци­љем да заштите ма­ло дина­стичка права његушких Петро­вића а ма­ло самостал­ност Црне Горе, било је усмерено искључи­во на обав­љање “при­вредне делатности” у Црној Гори познате као “пли­јен”, од­носно пљачка туђе имо­вине, да ли небра­њене, без жр­та­ва, да ли на препад, или из за­се­де, чак и по цену људских живота.

Не би ли се стекао утисак о “идејности” тог одметништва, у месецима који су следили Божићној побуни убијено је неко­лико виђених присталица оствареног уједињења, међу њима и неки од учесника Велике народне скупштине. Убијани су и неки офи­ци­ри бив­ше црно­гор­ске војске ко­ји су своју припадност Србству исказали подржавају­ћи уједињење…

Жртве. По смиривању побуне, ђенерал Милутиновић известио је Војводу Степу да је у борбама око Цетиња погинуло 16 (ше­снаест) добровољаца-присталица уједињења, рањено 56 до­бр­овољаца, три цивилна лица и четворица војника. “Број мрт­вих и рањених на страни побуњеника никада није тачно утврђен… али знатно премашују жртве браните­ља Цетиња”.

Симо Живковић, један о побуњеника, сведочио је, у дубо­кој старости, да, “како је ко пао, рањен или мртав, њега смо износили из борбе и односили кући. Бројали мртве и ра­њене нисмо, али знам да је изгинуло много. Међу мртвима било је само мојих познаника петнаестак. Свако је свога сахрањивао, а касније никоме није ни пало на памет да бро­ји жртве”.

Драгољуб Живојиновић саопштава да је у италијанским архивима наишао на податак (потекао из пера новинара Ђу­зепа Бал­дачија) да је “у борбама око Цетиња и Никшића по­гинуло између 500 и 700 људи на обе стране”. Миле Кордић то опо­вргава комен­таром да је “овако велики број жртава немогућ, из простог разло­га што се зна да је укупно у овим крајевима Цр­не Горе у побуни учествовало између три и пет хиљада љу­ди”, те да је “реал­но претпоставити да је у на­паду на Никшић и Цетиње погинуло не­колико десетина побу­њеника”.

Црногорска влада у избеглиштву тврдила је да је у по­бу­ни би­ло 600 (шестсто) мртвих. Пошто је сазнао за тај податак, француски маршал Жозе­ф Жофр (1852-1931) приватно се изразио да, “ако је истина, да ће Србији то шкодити много”.

Несумњиво, цифра од “600 мртвих” избачена је насум­це, зарад антисрбске пропаганде током Мировне конфе­рен­ције у Пари­зу, пошто тадашње везе нису биле тако чвр­сте да би се подаци из “побуњеничких” крајева могли лако и брзо прикупити и средити; утолико пре што се подаци о жртвама нису “обрађивали” ни међу побуњеницима.

Новак Аџић (1975), један од најпознатијих црногорству­ју­ћих ликова у данашњој Црној Гори, свесрдно, с “археоло­шком” страшћу, бри­не о налажењу све “новијих ископина” о србским “злоде­лима” у Црној Гори, па ће у нашим данима “об­но­вити” податак др Секуле Дрљевића (1884-1945), заклетог ан­ти­србина, објављен 1944. године, у Загребу (а где би друго), да је током Божићне побуне спаљено преко 5.000 сељачких кућа а страдало преко 2.000 особа (http://portalanalitika.me/clanak/116864/sekula-drljevic-о-zlocinu- nad- familijom-petra-zvicera),

Наравно, и те су цифре наива према тврдњи којом су публициста Борислав Цимеша и професор др Миодраг Мишко Вуко­вић (1955), “важна” личност у савременој црногорској политичкој номенклатури, у такмичарском заносу и у наступу безумне мржње према свему што је србско, “погинули” у том “крвавом рату и те­рору око 10.000 људи”.

О побуни, за крај

Миле Кордић пише да “већина побуњеника није ни знала због че­га се бори. Нису они могли да буду прот­ив уједињења о коме су читавог живота сањали. Они су просто кренули за својим гла­варима и официрима, јер је било срамота да неко свог главара изневери и остави на цедилу. Ко су про­тивници ује­дињења ви­дело се тек после угушења побуне. Били су то они који нису хтјели да положе оружје, него су оти­шли у шу­му или побегли у Италију. Остали су у борбу просто пове­де­ни”, тако да је један од оних који се прикључио побуни, на су­дијино питање за што се борио, у записник цети­њ­ског Ок­руж­ног суда изја­вио: “Не знам, та ме јад у вр(х) гла­ве не убио”.

Оно што се у црногорствујућем предању зове “Божићна побуна”, поред србских војних органа прошло је скоро незапажено. Рафални или појединачни пуцњи “по шумама и горама наше земље поносне” схваћени су искљу­чиво као слављенички одушак, пошто се претходних годи­на, под аустроугар­ском вла­шћу, није могло замислити “ватрено” искази­ва­ње ни личног, ни породичног (славског, рождественог), ни национал­ног ра­споло­жења. Ако се то касније, у нашем вр­е­мену нарочи­то, представ­ља као побуна, чак и као уста­нак, чини се то са ци­љем да се искаже дубока жалост за аустроугарском окупа­ци­јом коју је краљ Никола, пристанком на капитулацију црно­горске војске, “даровао” својим оновременим подани­ци­ма а они је оставили у аманет своме у међувремену мање или више расрбљеном по­томству.

Потомству које још није схватило да су слобода и роп­ство моралне категорије а не друштвене, те да су неки људи робови по ду­ху – без обзира на свој стварни или умишљени положај у друштву.

Умишљени, наравно, још од времена кад је Јаша Игњатовић (1822-1899), у једној својој песми у прози, Црну Гору назвао „Србска Спарта“, а Црногорци у то поверовали, не само ондашњи, већ и више нараштаја њихових потомака.

Све до јуче.
Илија Петровић

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.