Амерички стручњак: Аустралији треба више пожара

Данас имамо превише лоше, а премало добре ватре, каже у интервјуу за недељник „Шпигел“ Стивен Пајн, стручњак за пожаре, који сматра да се треба вратити традицији Абориџина, који су спаљивали шуме не би ли спречили веће пожаре.

Идеја је једноставна и одавно позната човечанству — контролисани пожари могу да уклоне веће површине шума и растиња. Када онда, у време суше, крену дивљи пожари, они неће имати простора да се шире. У тексту се поставља питање — да ли је то решење за Аустралију.

„Јесте“, тврди професор Стивен Пајн, угледни амерички стручњак за историју животне средине и ватру.

Професор каже да су Абориџини редовно спаљивали шуме и тако их чували од већих пожара.

„У пределу којим су доминирали Абориџини било је више угљенисаних површина, али су зато пожари били мање жестоки. Аустралији треба више пожара — али оних праве сорте. Данас имамо превише лоше, а премало добре ватре“, наводи Пајн.
Према његовим речима — стари британски колонијални систем је онда био решен да строго забрани сваку врсту пожара.

„После Другог светског рата су аустралијски стручњаци за шуме почели да контролисано спаљују огромне површине, по угледу на Абориџине. Али онда је намерно спаљивање изашло на лош глас — нажалост“, каже Пајн за немачки магазин „Шпигел“.

Стивен Пајн, професор емеритус Државног универзитета Аризоне и аутор више капиталних књига о пожарима, каже да су људи почели да се више воде емоцијама према природи, кенгурима и коалама, те да је тако занемарена безбедност.

„Тако се Аустралија опет вратила колонијалној филозофији сузбијања разноврсних пожара. Ватрогасци сада користе авионе као видљиви симбол модерности. То је све политички театар“, наводи он.

Стручњак за екологију и пожаре назива Аустралију „ватреним континентом“, где су пожари такво природно стање, као што је лед у Сибиру.

„Аустралија је милионима година изложена пожарима, тако да се њен животињски и биљни свет прилагодио“, прича Пајн за „Шпигел“.

Једино су на том континенту, додаје, животиње и биљке научиле да користе ватру. Рецимо — птице грабљивице које намерно носе запаљене гране и шире пожар, како би истерале плен на чистац. Или биљке чије семе бива учаурено у восак — он се топи само јаким пламеном и тада семе пада у земљу, а биљка опстаје.

Пајн тврди да је отворени пламен практично прогнан из људске цивилизације — у градовима се ватра ретко где још може видети. Међутим, свеприсутно је оно што професор назива „индустријском ватром“ — која никада не престаје и нема границе.

„Кад сам био млад, у Финиксу смо редовно спаљивали травњаке. То траје пет минута, није велика ствар, све комшије су то радиле. Данас изнајмљујем машину за сакупљање траве по коју одлазим аутомобилом који иде на фосилна горива, машину пуним бензином, онда она сакупи покошену траву коју смо раније палили. Затим суву траву пакујем у пластичне џакове и по њу долази сметларски камион који такође иде на фосилна горива“, објашњава Пајн.
„Дакле — забрањено је директно паљење траве, али прихватамо без проблема сво то спаљивање горива? Зар то није перверзно?“, пита се професор Стивен Пајн.

Спутњик