Весна Веизовић: Писмо онима који верују у Србију или како се борити и победити

Верујућем свету све је јасно:

– “Не проклињи Бога и не проклињи поглавара свог народа” (2. Мојсијева, 22,28); и

– “Нека сваки човек буде покоран властима које владају, јер нема власти која није од Бога. Сваку власт која постоји Бог је поставио на њен положај. Зато ко се супротставља власти, противи се Божјем уређењу, а они који му се противе навући ће осуду на себе… Морате бити послушни, не само због Божјег гнева него и због своје савести” (Апостол Павле Римљанима, 13, 1-2, 5).

До оних који противрече свему, по правилу да “сада нећу ни оно што ја хоћу”, те поруке нису ни стизале.

Тој врсти могли су се придружити и неки не баш малобројни Срби “објективни у покушају”, увек на српску штету, можда и због тога што су их, у једном времену изузетно тешком по српски народ, крајем маја 1992. године, на то охрабриле неке од порука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. На пример:

“ 6. Власти у Србији… још увек нису спремне да ис­тински прихвате национално помирење, зацеле последице гра­ђанског и братоубилачког рата и створе предуслове за ду­ховни препород и оздрављење народа. Зато се Српска Црква отворено ограђује и дистанцира од ове и овакве власти и њених носилаца, као и од њиховог без народа донетог устава и од при­преманих избора, који не уливају поверење како својом исхит­реношћу тако и начи­ном на који се припремају.

7. Српска истински народна и саборна Црква, потпуно све­сна трагике тренутка и судбинског раскршћа на којем се налази народ, поново позива на стварање владе народног поверења, нацио­налног јединства и свенародног спаса. Подсећамо све на власти… у Србији, да ничија столица није важнија од судбине и слободе целог народа и да нико нема монопол над народом и будућношћу наше деце.

8. Постојеће власти нису биле на висини своје међународне одговорности, нити су биле у стању да на правичан начин одбра­не ви­талне интересе Српског народа”.

Баш тако, и као да је заборавио на посла­ни­цу апо­стола Павла да је свака власт од Бога и да је треба поштовати, Сабор се препоручио логици такозване међу­народне заједнице и придружио њеним отвореним покушајима да се сру­ши не само тадашња власт у Србији, већ да се једном за свагда униште и српско православље и српски народ. Сабор као да је заборавио јер не може бити да то није знао, да је било време кад су односи између Срп­ске Цркве и српске државе били иде­ално остварени, те да су се налазили у симфонији; било је то у сред­њовековној немањи­ћ­кој држави, о­ној којој је Стефан Нема­ња дао тело, а Свети Сава душу, и у којој је Црква служила, не по чи­новничкој дужности, већ по љубави.

Не треба, дакле, фронтално ратовати против власти. Историја је показала да ниједна револуција, без обзира на то које и какве “идеје” истиче у својим паролама (макар се радило о слободи, братству и јднакости) и кроз њих изриче свеспасавајућа обећања, није донела народу никакав бољитак, чак ни утеху ојађенима. Односи се то и на француску демократску, и руску социјалистичку, и српску копију руске, које су, свака на свој начин, уназадиле односне народе и донеле им зло. И тамо и овде, заблудели и опијени народ увек жељан бољег живота и неке обећане а нереалне и немогуће стварне једнакости (ако ништа друго, непревазилазна је биолошка неједнакост), доводио је на власт оне који нити су хтели, нити могли да испуне обећано, али су зато исту ту стечену власт користили да задовоље најразноврсније сопствене интересе.

Па се поставља питање нису ли француска буржоазија, руско племство, српско племство, духовно богати француски, руски и српски народ смишљено изложени страдању не би ли тако били испуњени најнижи пориви њихових џелата. Без обзира на стечена негативна искуства, нису ли друштвени односи и политичке прилике, чак и у новијој историји, уместо да буду унапређени или усавршени, доведени у још горе стање. Показује се, заправо, да је једини циљ сваке револуције да уништи све што је до тада у односном друштву стварано, што укључује и претпоставку, можда и истину, да су њихови предводници у те “послове” улазили и не знајући какве ће последице тиме произвести.

Па, кад је већ тако, питање је какву сврху могу имати сви испланирани а остварени сукоби, убиства, окрвављене руке, братоубилачки ратови, греси који падају на учеснике у тим сукобима, подељене по мање или више тешко препознатљивим интересима, али зато без наде или бар без извесности у коначан исход.

Такво безнађе, по природи ствари, многе ће нагнати у бекство, неке од самих себе, а много више њих у неку подалеку заветрину, често с изгледом да се тамо откину од свога народносног стабла.

Како се онда борити против власти, односно система који кључна друштвена питања упорно занемарује, али зато бавећи се споредним темама ради у корист опште друштвене штете.

Да ли устати и опет пролити крв својих комшија, рођака, знаних и незнаних који су због ситне добити погубили сваку меру и сишли са пута за који је само реткима било дато да знају куд води; оних који живе као и велика већина осталих, можда несвесних сопственог живљења, али “свесних” неких натурених им стандарда, “како треба”, “шта је прави живот”, тежњи које вероватно и нису проистекле из њихових умова, већ прочитаних, “препознатих” однекуд са стране, из “напредног западног света”; оних који такође припадају пуком демосу, али који ће, ако им тако власт каже, и Христа поново распети.

Заиста, данашњица јесте мрачна, безидејна, безалтернативна. И колико год да кривимо некога другог који и јесте крив, криви смо и ми сами. Не само због тога што нисмо на време устали – или што уопште нисмо устали. Уз то иде и питање колико је пута Србија устајала да се избори против система који јој није био по вољи. Ако је уопште и устајала, а нама, обичном свету то остало непознато, питање је колико пута је победила у тој борби. Ни један једини пут!

За почетак, неке ствари треба објаснити и схватити. Прво – полиција јесте део система, али само као физичка радна снага, оруђе система. Исти случај је и са војском, разноразним службеницима, правосуђем, тужилаштвом, просветом… свима државним службама на које би сутра неки “љути” Срби бацили атомку сматрајући да то не би произвело “колатералну штету”. И ма колико тешко било признати – и ти су људи, заједно са нама, саставни део не само српске народносне масе, већ и жива тапија на српску територију!

Али је апсолутно тачно да је бар половина, ако не и већина, тог системског оруђа запошљавана по партијској линији и, стога, бескрајно корумпирана. Много мање, ни половина истога тог системског оруђа задовољава критеријуме које би требало да има свако од оних који се тамо налазе: стручност, способност, поштење… Но, у складу са једном давно изреченом мишљу да ми имамо још поштених и паметних људи, али да то нећемо дуго трпети, сви ти поштени, способни и стручни стално су под сумњом, једном ногом пред отказном провалијом, због својих особина, нарочито поштења, извргнути руглу, увредама и осуди.

Но, са друге стране – да ли би било хришћански да се онај већински, или бар половични део заблуделог света искључи не само из друштвених делатности већ, посредно и са животне позорнице? И може ли то уопште бити пут к излазу из невоља у којима се налази постојеће друштво? То са једне стране, а са друге – зар ико нормалан и иоле моралан може поверовати да ће џелати сопственог народа одустати од праксе у којој су већ стекли потребне вештине и, ако већ не располажу стручношћу и радном способношћу, да ће покушати да све то накнаде поштењем.

Само на тренутак се треба замислити, дубоко и искрено.

Неки би данас радо послушали поједине загореле бакуте које са друштвених мрежа позивају на линч, на “пушку па у Фрушку”, на употребу конопаца, усраних мотака… А исте те давно истрошене “другарице” не да не желе добро овом народу или да на места садашњих вршилаца дужности марионетских председавајућих дођу способни, стручни и поштени, већ напротив, свакодневно показују колико мрзе исту ту државу која им је пружила све оно што никада, ни по ком основу, није требало да имају. А опет мало им је – желе још мржње, разарања, желе брже пропадање, желе крв на туђим рукама, док се у некој сумрачној заветрини смешкају очекујући за себе неку какву-такву наградицу – макар и неку предсмртну фотељу у напаћеној и пропадајућој Србији.

Није, дакле, питање треба ли свргавати Председника или га рањивог оставити на власти, али је извесно да се одговор на све државне и друштвене изазове не може очекивати ни од оних чија се политика не разликује много од оне коју води странка на власти. Вратимо ли се само оним материјалним стварима – приватизацију су започеле досманлије, наставили жути, преузели “напредни”! На већину најштетнијих споразума потписаних у историји Србије, потписе је ставила демократска власт. Да поменемо само признавање Косова са фуснотом (или звездицом), споразум о реадмисији, бројне споразуме са Северноатлантским пактом – коме су се безброј пута извинили што су нас бомбардовали. И нисмо ли баш за време жутих “вратили” Хрватима СРБСКУ имовину, а њихови “напредни” наследници само наставили, брже и јаче и боље, уз надовезивање на ИПАП споразум, на признавање свих шиптарских институција, на смањење пензија како би се подмирили “страни инвеститори” којима “на месечном нивоу” градимо фабрике, субвенционишемо радна места, поклањамо земљиште како би наш народ нашао своје робовско ухлебљење за плату нешто већу од минималне. Све то у великим количинама, али уз прећутану истину да је Србија постала најобичнија колонија оних који су је пре двадесет једну годину “хуманитарно” бомбардовали!

Земља – жртва једног те истог круга људи, где се само смењују к’о на траци, убацујући с времена на време неко ново лице, себи подобно, обликовано по полтронским моделима “морално-политичке подобности” удбашког времена, са “племенитим” циљем да послужи опстанку комунистичко-демократске камариле, оне која се, још мало па цео век, вуче као тамна сенка која је одузела све оно што нам је потребно да бисмо се коначно воздигли као здрава нација!

И није случајно што се на поједина изузетно одговорна места у државној управи именују особе које у разумним условима тамо не би могле, народски речено, “ни присмрдети”. Јер ко би уопште могао боље и више понизити војску од једног левичарског дезертера постављеног на место Војводе Мишића или Војводе Бојовића. Или, како на челно место у полицији поставити персону коју јавност познаје под посве дисквалификаторским надимком. А тек јагода на шлагу ове бљутаве торте – лезбејка на челу православне Србије!

Наравно, може се у прилог томе изнети море чињеница добро познатих обичном свету, чак и онима који су плаћени (и друкчије намирени) да верују у неки имагинарни напредак или да слепо прате великог вођу.

Дакле, јасно је једно, и не само јасно већ чињенично поткрепљено бројним историјским догађајима у којима смо, бар у некима, неко више, неко мање, и сами били или учесници или сведоци, да од било којих револуција, крвавих или “плишаних”, нема никакве користи!

Зашто све ово наводим? Све ово досад исписано, као увод, илити подсетник, можда је преоширно, али да би се лакше схватила “безреволуциона” замисао, потребно је још нешто изложити.

У чланку Владимира Димитријевића кога је једна од многобројних невладиних организација ЛГБТ опредељења оптужила за дискриминацију и вређање припадника истих неморалних и врло агресивних пропагандиста нехришћанских и либералних уверења, учинише ми се врло разложним редови које је он навео у свом обраћању. Ради се о једном записнику са суђења руским дисидентима који су покушали да се организују зарад ширења здравих православних философских идеја, и неколиким мислима главнога јунака на том процесу, које су и подстакле да ово напишем, а чији сам смисао пронашла и у многим својим поступцима током ретходних година.

Наиме, он, Владимир Пореш, говори о својим писмима Александру Солжењицину, и каже:

“Из мог писма А. И. Солжењицину управо следи да сматрам да је најбољи начин борбе против совјетске власти – уопште се не борити са њом; тј. у писму сам говорио превасходно о стваралаштву, о афирмативној улози стваралаштва, о Стварању света, о сили догмата. Још једном подвлачим да је реч о Догматици. То што сам у писму написао А. И. Солжењицину да његове књиге видим као директан позив на деловање, пре свега сам мислио на духовно деловање, на стварање нове реалности. Стога још једном кажем да је циљ нашег часописа – и мој лично – охристовљење света, ослобођење од бремена греховне друштвености, што потврђује и моје писмо италијанским и француским пријатељима”.

Разлика између данашње Србије и совјетске Русије која се судски бавила Владимиром Порешом – не постоји. Од доласка “ослободилаца” на власт у Србији, па све до данашњег дана – морал, хришћанска свест, Љубав, меритократија (власт заснована на заслугама, таленту, вештини, интелигенцији, а не на аристократском наслеђу, наслеђеном или стеченом богатству – “само не питај како је стечен први милион” јер није поштено) – или наводној већинској вољи оличеној у демократији, конзервативизам у његовом најздравијем облику, истинска слобода здравог мишљења, све то и све оно нормално, хришћански нормално, полако је изумирало – да бисмо дошли до тога да је све супротно од поменутог не само прихватљиво него и пожељно.

И да се опет вратимо на питање колико је у свему томе народ прав или крив. Да ли је заиста крив само народ који већ тричетврт века живи под утицајем комунистичке, антихришћанске, антидуховне обездуховљене пропаганде у свету коме се материјално сматра јединим богатством и једином мером нечије вредности. Или, можда, постоји некаква кривица и на некој “другој страни”.

И када се прилике тако осмотре, болно искрено, и кад се процени стварна вредност било ког покушаја неке насилне промене, само једно је јасно – нити ми можемо живети боље променом садашње власти, нити са њом, али зато постоји начин да се промени будућност – не сутра, ни за годину, ни за десет година јер је за сваку истинску промену потребно време, а у томе неодређено дугом времену не може се без воље, деловања, напрезања, зноја, често и суза због тренутних промашаја, али само се тако може вратити нада!

Управо онако како су то чинили руски дисиденти свесни последица, затвора, мучења -, истински меритократи чији је рад васкрснуо Русију.

Неки ће рећи јудеистичке, преварантске, али у односу на Русију каква је била током претходних стотинак година, данашња Русија је у моралном и духовном смислу потпуно препорођена.

Извесно је да је за такве промене у Србији потребна помоћ Цркве као институције способне да “институционализује” Живу Цркву, вернике, исто као што ће многи, са разлогом огорчени на екуменистичка уверења појединих владика и свештенства, наћи бројне замерке овој логици.

Као одговор на такве замерке може послужити и запажање једнога мудрог монаха да “и зарђала жица спроводи струју”. Друкчије речено, у српском свештенству бројне су личности дубоко свесне проблема са којима се суочава наша Црква и којима нису непознате дилеме Живе Цркве и њена неповерљивост према црквеној јерархији. На срећу, такве је лако препознати и ослонити се на њих.

Уз њих, говорном или писаном речју ваља ширити и распростирати узвишене вредности исконског светосавског национализма и у свест младих усадити истину да је појам “национализам” нешто најдивније и да га треба “вратити у моду”.

Но, и наредна реченица као подсетник: И кад му је пропала држава, српски народ је успевао, и успео, да током петвековне турске окупације, без сопствене државне организације, опстане баш захваљујући својој Цркви.

Данас је тај и такав напор потребнији утолико пре и утолико више што се светски моћници све отвореније залажу за уништење свеколикога Српства, творца светске Цивилизације, и остварење оне геноцидне идеје Карла Маркса да, зарад европске среће учине и оно што је физички немогуће, да Србију потопе на морско дно.

У таквим неприликама, српском народу сада је потребно не само буђење и деловање оних који се, оправдано или не, сматрају интелектуалном елитом окупљеном у разним затвореним академијским круговима, већ је нужно да се огласе и сви други умни, просвећени и мудри Срби.

Потребна нам је саборност, наша морална пропаганда у корист Истине која нека за почетак допре и до само десетак људи, оних који ће је, пробуђени, ширити даље. Потребни су нам неокаљани људи са ставом, спремни да остану овде, да раде за више добро, да се жртвују за добробит нације и да, као резултат сопственог деловања, ако не они, онда бар њихова деца, доживе препород Србије.

А до тога никада неће доћи ако не почнемо прво од себе!

Онако како је пре подоста година, а ја сазнала тек пре неки дан, један савестан Србин, универзитетски професор који се свесрдно трудио да истину представи своме народу, на “добронамерна” упозорења неких заиста озбиљних људи да пази шта ради јер има децу, “убитачно” одговорио:

“То и радим због деце”.

Писано је ово због оних који верују, а неверујућима, безбожницима, особама без савести – узалудно је ишта говорити.

Весна Веизовић