Амерички поглед на људска права

Бела кућа (фото: © Reuters / Carlos Jasso / RT)

Амерички рани радови

Амерички поглед на људска права
Илија Петровић

Демократија је, после много векова „изби­ва­ња из историје“, оживела поткрај 18. века; најпре у Сједи­ње­ним Америчким Државама, кроз Декларацију независности од 4. јула 1776, а потом у Фран­цуској, кроз Декларацију права човека и гра­ђа­нина од 26. августа 1789. године.

Америчка демократија родила се у ус­ловима америчког рата за независност, на почетку последње че­твртине 18. века, кад је извесни Ричард Хенри Ли из Вирџиније рекао у Конгресу да „ове Уједињене колоније јесу и имају право да буду слободна и независна држава“ (лат: Андре Мороа, Повијест Сједињених Америчких Држава, Загреб 1960, 120) и кад је прихваћен предлог да се донесе Де­к­л­арација независности. Мимо подужег ни­за уопштених ставова ма­ње трајног значе­ња, кључним прогла­сом треба сматрати онај ко­ји се тиче једнакости, слободе и среће: „Ми сматрамо, да су очи­г­л­е­д­не и не­оспорне ове истине: да су сви љу­ди створени као међу собом једнаки; да им је Створитељ дао становита неоту­ђива права; да међу та права припадају право на жи­вот, право на сло­боду и право на постизавање властите среће­“ (Исто, 121). Ова­ј проглас неки ње­г­о­ви тумачи сматрају „полазном то­чком свих демократских по­к­р­е­та на свијету, почевши од Француске револуције“, будући да се њим утврђује „да је сврха сваке владавине, да се за­јамче човјекова пра­ва; да се овлаштења сваке вла­де морају те­ме­љити на пристан­ку оних, којима та влада управља; да је дужно­ст народа, кад нека вла­да престане гарантирати сва та права, да је измијени или сру­ши­“ (Исто, 122).

На једном месту, пак, речено је да има „неких ‘очигледних истина’ у овом кратком параграфу, а оци-оснивачи Америке били су их у потпуности свесни. Једна од таквих је и тврдња да су љу­ди створени једнакима, али да нису сви једнаки. Ово значи да љу­ди једнако имају приступ правима на живот, слободу и власниш­тво, без обзира на њихов друштвени положај, боју, националност, пол или веру. То не значи да су људи једнаки по способностима, личним вредностима и да својина међу њима треба једнако да се де­ли“ (лат: Ралф Еперсон, Невидљива рука – Увод у историју завере, Београд 1999, 17); записано је то у књизи чији мото упозорава на опа­с­ности које прете америчкој слободи!

Али, зато, није у Декларацији записано да је америчка независност настала „на крви, костима, земљи и поседима више од 100 ми­лиона убијених и мучених Индијанаца, првих власника ове земље“ (Олег Платонов, Тајна светска влада  Зашто ће пропасти Аме­ри­ка, Београд 2001, 6); били су, истина, први власници, али је баш на њихо­вим животима утемељено доцније америчко робовласништво; уте­мељио га је Кристифор Колумбо, тако што је са својом пратњом за­робио петсто Индијанаца и послао у Севиљу, у Шпанију, да их продају. Ко­лумбо од те продаје није добио очекивани део, само је посмртно до­био признање да се на „његовом“ робовласништву по­чела ра­ђа­ти америч­ка демократија (Исто, 10).

 Амерички поглед на људска права

Срећа или власништво

Мада је неким реалистичнијим Аме­ри­канцима милије било да је Декларација, поред живота и сло­бо­де, гарантовала и власни­штво, њен аутор Томас Џеферсон (1743­-1826) више је волео да се човеку га­рантује право на постизање властите сре­ће. Та при­ли­ч­но не­од­ре­ђе­на формулација учинила је Декларацију идеали­сти­ч­ком, због чега је Џеферсон веровао да ће Американци прих­ва­тити као из­весно да је револуција изведе­на једнако за све.

Са тим у вези, на једном другом месту прочитаћемо да „оно што је ова деклерација садржавала била је филозофија демократије, филозофија која никада раније није била изражена у тако ре­читом и кратком облику. Има ствари, говорили су Американ­ци, у које ниједан паметан човек не може сумњати, то су истине ко­је су очевидне: сви људи су створени једнаки, сви су људи једна­ки пред богом и пред законом. Тиме се не каже да у Америци није било неједнакости, јер ње није било између богатог и сиромаха, из­међу мужа и жене, између белог човека и Црнца, али чињеница да друштво не остварује идеал у потпуности, не значи да је тај иде­ал рђав“ (лат: Ален Невинс, Хенри Стил Комаџер, Историја Сједињених Америчких Држава, Суботица 1953, 73). Да се америчка схватања декларисаних једна­ко­сти, које је Џеферсон сматрао очигледним, не би довела у сумњу („ако су сви људи створени једнаки, зашто ми видимо да су сви не­једнаки“), било је потребно рећи да „има ствари… у које ниједан па­метан човек не може сумњати“. Како ниједан човек не воли да се сумња у његову памет, свима је „постало јасно“ да оно што је Џе­ферсону било очигледно мора постати очигледно и свим оста­ли­м Американцима; био је то трик којим је означен почетак не­че­га што је много касније постало познато као испирање мозга.

Кад је већ речено да су живот, слобода и тежња ка срећи неоту­ђива права, права са којима су сви људи рођени и која они не мо­гу изгубити, било је потребно да тај принцип почне да „ври у све­сти Американаца“. По Џеферсоновим речима, задатак је свих вла­да „установљених међу људима, да гарантују та права, а да те вла­де држе своју власт пристанком оних којима управљају. Да једну владу која би дошла дотле да уништи тај циљ – народ има право да измени или обори и да постави другу, чије ће основе бити на гор­њим начелима (живота, слободе, тежње ка срећи – ИП) и да ор­га­низују своју власт тако, да она буде више у стању да обезбеди сви­ма сигурност и срећу“ (Исто, 73). Из таквог тумачења проистекао је и став да свака влада почива на „договору“ да су људи најпре живе­ли у „природном стању“, да су у том стању били у сталној опасно­сти и да су се зарад сопствене сигурности удружили и установили власт која треба да чини добро а не зло и која им, у складу са та­к­вим уверењем, штити живот, слободу у тежњу ка срећи. „Оно­га часа кад једна влада престаје да испуњава задатак ради кога је по­стављена – она не заслужује више потпору или послушност гра­ђа­на. Кад људи могу образовати владе, они их могу и растурати, јер имају права да промене или оборе рђаву владу и поставе другу. Ова промена вршила се увек насиљем и проливањем крви и сма­трала се као револуција. Али ево сад Американци кажу: да то није ни ре­волуционарни ни насилни поступак, већ један правичан и по­штен поступак“ (Исто, 74).

Амерички поглед на људска права

Условна толерантност

Но, исти тај Џеферсон говорио је да у револуционарним временима мора постојати нетолерантност пре­ма мишљењима оних који нису на „победничкој страни“. Као и Џе­ферсон, и Вашинг­тон, и Адамс, и Пејн, веровали су „да не мо­же да буде толеранције према озбиљним разликама у мишљењу у погледу независности, ни­ти прихватљиве алтернативе потпуном подвргавању патриот­ској ствари. Свугдје постоји неограничена слобода да се она хва­ли, али не и да се критикује“ (лат: Ноам Чомски, Контролисана демократија, Подгорица 1999, 505-506). Оту­да, све до Првог свет­ског рата постојала је у Сједињеним Држа­вама „незнатна основа за слободу говора“, а тек је 1964. године је­дан стари закон о бун­тов­ним списима био оборен у Врховном су­ду. Читава два века по­сле америчке револуције, суд је најзад ус­во­јио став који је 1776. го­дине бранио један отац-оснивач, да свака сло­бодоумна влада мо­ра дозволити неистомишљеницима да „са­оп­ште своја мишљења, са­чине своје планове и спроведу сваки на­чин опозиције без ствар­ног револта, прије него што би извршна власт могла да дозволи се­би да их спријечи у томе“ (Исто, 505-506).

Неједнакост у власништву

Поштапалицом о тежњи ка срећи врло се лако могла прикрити чо­векова тежња за једном заиста вр­ло жељеном, али зато пот­пу­но неостварљивом једнакошћу: једна­кошћу у власништву. Не­је­д­накост у власништву производила је неједнакости у најразли­чи­тијим облицима, укључујући и неједнакост у праву гласа. Јер, иако је амерички Устав (написан пре краја 1787), барем на­челно, народу признао суверенитет, ништа није учи­њено да се истом том народу, у целини, осигурају грађанска пра­ва. „Гласачко право уте­мељено на имовинском стању, готово ни­ко­г није вријеђало због великог броја малих посједника. Замисао о по­дјељивању бирач­ког права свима грађанима сматрало се рево­луционарном зами­сли, коју би прихватило свега неколико изјед­на­читеља. Станови­ште, што су га заузели Утемељитељи (четрде­сет петорица оних ко­ји су учествовали у формулисању америчког Устава, међу њи­ма петнаесторица робовласника, а нико као пред­ставник фарме­ра и радника – ИП), било је, да би грађани без зе­мље, будући да не­мају што изгубити, могли доћи у напаст да их при­маме најбе­сми­сленији покуси, па би тако били изложени на мило­ст и немилост де­магогâ„. Представник Вирџиније у новоств­о­реној др­жави, један од оних који су допринели и уједињењу и пи­са­њу аме­ричког уста­ва, отворено је признавао таква страховања: „Зар не би интереси посјед­ни­ка били преслабо заштићени у таквим бу­ду­ћим изборима?… Кад би у Енглеској данас цијело становни­шт­во имало право гласа, по­сједовање земље дошло би у питање. Био би изгласан закон о под­јели земље“ (А. Мороа, Наведено дело, 171).

То, као најзначајније, да би се, постепено, тековине америч­ког си­стема владавине све више усавршавале. „Велики нови демо­к­ра­т­ски талас који се као право море уздигао за време Џексонове владе – надмашио је у многоме висину коју је била достигла Џе­фе­рсонова демократија… Обичаји и начин живота демократизо­ва­ли су се; било је мање церемонија и мање старања о тачности. Странци су се зграњавали гледајући како сви жваћу и пљуцкају ду­ван, каквом брзином гутају своја јела, како су неуљудно радо­знали, како је широко распрострањена уображеност, хвалисање и велика нервоза код свију становника градова на Северу. А дру­штвени живот одликовао се безобзирношћу и насиљем. И као што је природно у једној таквој земљи која се брзо развија, уносан посао је изгледао важнији од човечјег живота… Двобоји су били врло чести, и често, без икаквог другог покушаја да се изравна ствар, породичне свађе решавале су се ножем или пиштољем ка­ко на Југу тако и на Северу. У кра­је­вима где су судови и полици­ски службеници уживали слабо пове­ре­ње, линчовање је, разуме се, било ухватило корена… Живот је у многом погледу постао де­мократичнији. Рађала се јевтина штампа“ (А. Невинс, Х. С. Комаџер, Наведено дело, 132-133).

Мада, без обзира на то колико био усавршен амерички систе­м владавине, Абрахам Линколн, један од оних који су са самог врха владали Америком, рекао је да „исто онако, као што не бих хтио би­ти роб, тако не бих хтио бити ни господар. Тако ја схваћам демокрацију“ (А. Мороа, Наведено дело, 300).

Збрисати Индијанце

У превеликој бризи за стицање амери­ч­ке независности и утемељење уставних начела, нико од америч­ких политичара није ра­чунао с Индијанцима и њиховим правом на територију, нити с ис­тином да је и Индијанцима „Створитељ дао становита неотуђива права; да међу та права припадају право на живот, право на сло­бо­ду и право на постизавање властите среће“, оно што су творци Де­кларације о независности предвидели за се­бе и припаднике своје ра­се. Уништење индијанске расе био је ос­новни предуслов да се до краја примени тек усвојена Декларација о независности.

У тим раним годинама Сједињених Држава, велечасни Тимоти Двајт, председник колеџа Јејл, иначе човек пуританских погле­да, једну своју поему посветио је свирепом покољу индијанског племена Пекота. Колонијалисти су, пише он, на Пекоте гледали „са великодушним оком“ и настојали су да задобију њихово прија­те­љство; можда би се то и остварило да их „у пријатељским на­ме­рама“ нису омели „лажни канадски пријатељи“, због чега Амери­ка­н­ци нису имали другог избора него да све Пекоте масакрирају, и жене, и децу, и мушкарце. Тај „придобијачки“ неуспех Џефер­сон је приписао „милосрдном плану који смо овдје спроводили за срећу исконских урођеничких становника у нашој близини, енг­л­е­ских непријатеља“, али је „због заинтересоване и непринципи­јел­не енглеске политике сав наш труд да се спасе ови несрећни људи, пропао“. Енглези су, каже Џеферсон, „завели (Индијанце) да узм­у сјекире против нас“; они су, дакле, а не Американци, били криви и одговорни за „ову потврђену бруталност, ако не и за истребљење ове расе у нашој Америци“. Због тога, Џеферсон је подстицао сво­је истомишљенике да крену у освајање Канаде, а Џон Адамс се њим сложио, јер би „заузимање Канаде ућуткало Индијанце зау­ви­јек (што би била) велика благодет и за њих и за нас“ (Ноам Чомски, Наведени рад, 58-59).

Амерички поглед на људска права

Иста теорија о одговорности других примењена је и „кад је ге­нерал Ендрју Џексон дивљао Флоридом уништавајући стварно већи дио свог становништва и стављајући шпанску провинцију по­д контролу САД. Његову крволочну кампању против индијанског племена Семинола бранио је Џон Квинси Адамс у једном пи­сму шпанском министру Џорџу Ервину“. То писмо, „одавно по­знато као једно од најзначајнијих државних докумената у истори­ји америчких спољних послова“, Џеферсон је означио као једно „из­ме­ђу најмоћнијих које сам икада видио и што се тиче логике и сти­ла“. Дивећи се, заправо, том документу, Џеферсон ни­је само опра­в­давао Џексонову агресију и бруталност, већ се врло трудио да ди­пломатским вербализмом о „логици и стилу“ код ев­ропских поли­тичара очува и, можда, поврати „коректно мишљење о нашем (аме­ри­чком) моралу“ (Исто, 58-59).

А стварни мотив за тај брутални рат против Индијанаца био је а­м­е­рички експанзионизам и, на­водно, „коришћење Флориде као склоништа за разбијешњене Индијанце и америчке робове“. У тој раној фази америчке државности, „уклањање Индијанаца, ро­пство, кршење уговора и употреба војне силе без одборења Конгреса“, Адамс је оправдавао коришћењем уобичајених фраза о са­моодбрани. Кривица за све што се дешавало, по његовом тумаче­њу, лежала је у сплеткарењу Енглеза у Флориди; енглески агенти и трговци су током рата 1812. године подстицали „све одбјегле Црнце, све дивље Индијанце, све пљачкаше, и све издајнике своје земље“ да се укључе у рат против Сједињених Држава до истреб­љења. По истој логици, „сви индијански ратови због којих смо би­ли ојађени (Американци) очигледно налазе трагове у подбадању енглеских трговаца или агената“. Адамс се упорно трудио да код међународног суда оправда америчке поступке против „нехума­ног непријатеља“ и, позивајући се на праксу 18. века, изјављивао да се „оправдање ових принципа налази у њиховој спасоносној ефи­касности против терора и примјера ради“ (Исто, 59).

Због такве логике водећих америчких личности могло се десити да за време врховног судовања Џона Маршала (дуже од три­де­сет пет година, све док 1835. није умро) бу­де истребљено неко­ли­ко милиона Индијанаца (О. Платонов, Наведено дело, 22-23). И могло с­е десити да 1828. године за председника Сједињених Држава буде иза­бран Ендрју Џексон, „ветеран ратова са Индијанцима у Њу Ор­ле­ансу“, „у Тене­сију ловац на Индијанце“, онај што нешто касније „грубо исели Индијанце из Џорџије“ и потом да­де опште право гла­са, али са­мо мушкарцима (А. Невинс, Х. С. Комаџер, Наведено дело, 119, 130. и 132).

Може бити да је баш ова последња околност подстакла „границу“, снагу која је највише допринела изградњи (или барем заче­ћу) америчког начина живота, да се упусти у немилосрдно истре­б­љење индијанског света. За „граничаре“, један енглески пут­ник записао је да је „то смела, енергична раса људи, која живи у бе­д­ним колибама, утврђеним за време рата против Индијанаца. Они мрзе Индијанце, али много личе на њих у погледу облачења и оби­чаја… Али пушка је главно средство њиховог опстанка“ (Исто, 136). Карак­тер ових граничара „имао је нарочито трагичне последице у њихо­вим односима са Индијанцима. Они су се стално провла­чи­ли на индијанске земље, не водећи рачуна о закљученим уговори­ма; они су уништавали племениту дивљач коју су Индијанци чува­ли за сво­ју исхрану и одевање. Многи су били готови да убију Цр­вено­ко­шца при првом сусрету. Кад су Индијанци покушали да се бране – дошао је рат… Најгрознији ратови били су они који су во­ђени про­тив Крикса на Југу, а у којима Ендрју Џексон однесе кр­ваву побе­ду, затим против Семинола у мочварима и на граници Фло­риде и против племена Текумсеха и Индијани.

„Млади капетан Аб­рахам Линколн био је капетан у рату са Црним Соколом, који је во­ђен кратко и изузетно сурово. Неки претставници индијанских племена Цр­ни Соко и Фокс („купљени“ ситним, светлуцавим пред­метима – ИП) били су уступили федера­л­ној влади своја права својине на земљу која је обухватала око педесет милиона јутара. Али поглавица и већина племена оспора­вали су важност овог ус­тупања земље. Пред претњом да ће бити употребљена сила, Црни Соко испразни кукурузна поља и пресе­ли се на десну западну оба­лу Мисисипија. Ту га пак снађе глад и он­о идућег пролећа пређе реку да би се придружило Винебаго­си­ма из Висконсина, која су му племена била савезник, а да би с њи­ма гајио кукуруз. Племе се у свом наивном поверењу надало да ће његове пријатељске наме­ре бити добро схваћене. Али Бели их од­мах нападоше. Црни Соко морао се повлачити, и понудио је мир, али милиција у јачини од две хиљаде људи није хтела да зна о то­ме. Ови очајни људи били су гоњени преко Висконсина чак до Ми­сисипиа, где су мушки, же­не и деца били немилосрдно уништавани кад су покушавали да пре­ђу реку. »То је била грозна слика«, писао је један од милиционера, »видети ситну децу, рањенике, како се муче и превијају од ужас­них болова, па и ако су били дивљаци и не­пријатељи«. Такви су би­ли људи ‘са границе’ у својој рђавој и же­стокој природи“ (Исто, 139).

Амерички поглед на људска права

Етничко чишћење као амерички изум

Занемарујући подва­лу да се ра­дило само о људима „са границе“, иако су у склопу управо да­те пр­иче поменута два будућа аме­ри­чка председника, дописа­ће­мо ов­де да „мисао о једном општем пребацивању Индијанаца с Истока на ону страну реке Мисисипи ка Великим Равницама, за које се мислило да су неподесне за бе­лога човека, била је усвојена званично под Монроем и енрегично настављена под Џексоном. Конгрес опуномоћи председника да из­вр­ши замену индијанских старијих поседа на Истоку за земље на За­паду. Била је створена ‘Индијанска држава’ која се протезала од границе Канаде до Тексаса. То је била област у коју су одба­че­ни Индијанци без великих тешкоћа. Али на Југу, где су племена била многобројнија и моћ­ни­ја, Индијанци дадоше снажан отпор и последице тога биле су трагичне. Племена која су се звала »пет ци­вилизованих народа«, а наиме: Крики, Чичасоуи, Чироки и Се­ми­ноли волели су јако своју постојбину. Многи међу њима, наро­чито Крики и Чироки, већ су били усвојили пољопривредну култу­ру, постали фармери, озидали себи добре куће, стекли домаће сто­ке, подигли воденице и своју де­цу слали у мисионарске школе. Индијанци су се грчевито држа­ли за своју земљу до краја и често су уступали само сили. Они су се кренули на колима или су одлазили пешке и страдали су од глади, болести и непогода. Многи су успут помрли, али ипак 1840 године готово сви Индијанци источ­но од реке Мисисипи су пребачени на своја нова насеља“ (Исто, 139-140).

Нарав­но, ни Север није занемарен, пошто је амерички генерал Ентони Вејн 1795. го­дине „тешко поразио Индијанце и отје­рао их с по­дручја данашњег Детроита и Чикага“ (Исто, 190).

Истине ради, многи Индијанци нису могли бити протерани са своје земље, нарочито они који су уништени путем епидемија, преко ћебади заражених великим богињама или другим опасним боле­стима, на пример, али и продајом отрованих пића (Ноам Чомски, Година 501 Конквиста се наставља, Нови Сад 1998, 27; О. Платонов, Наведени рад, 12-13).

И све то под видом демократског ширења на Запад.

Па ће Токвил рећи да „сва индијанска племена која су некад живела на територији Нове Енглеске: Нараган­сети, Мохиканци, Пекоти, живе још само у сећањима људи; Ленапи, који су пре сто педесет година дочекали Пена на обалама Делавера, данас су ишчезли. Срео сам последње Ирокезе: просјачили су. Сви народи које сам поменуо простирали су се некад до морске обале; сада треба заћи више од стотину миља у унутрашњост континента да би човек срео Индијанца. Ти дивљаци нису се само повукли, они су уни­штени. Што се више домороци удаљују и изумиру, на њихово место ступа и увећава се један огроман народ. Никад се међу наци­јама нису видели такав џиновски развој, ни тако брзо униште­ње“ (Алексис де Токвил, О демократији у Америци, Нови Сад 1990, 276).

Бизони истребили Индијанце

Мада су се трудили да кривицу за уништење Индијанаца пребаце на побијене бизоне („уништење бизона проузроковало је про­паст индијанских племена, којима су те животиње давале храну и кожу, од које су израђивали своје ша­торе и одјећу“) и Буфала Била („постао је велики опскрбник рад­ничких екипа, па их је хранио бизонским месом“), они којима у све­му томе није било тешко препо­знати злочин младе америчке дем­о­кратије стигли су да признају и још понешто: „Бијели сточа­ри и фармери одузели су им (Инди­јанцима – ИП) дивљач и прео­те­ли (ваљда отели, јер је та земља припадала Индијанцима – ИП) њихо­ве земље. Индијанци су се додуше борили, али су мо­рали узмица­ти. Тај индијански проблем био је тежак. На крају гра­ђанског рата (1864) остало је између Мисисипија и Стијењака (Сте­новитих пла­ни­на – ИП) још око дви­је стотине двадесет и пет ти­сућа урође­ни­ка. Многа племена била су цивилизирана. У најбо­љој вјери скла­пала су са Сједи­ње­ним др­жавама уговоре, који су им признавали власништво ста­новитих по­дручја. Затим су бијел­ци од њих тражи­ли право прола­за. Пле­мена су им то допуштала. На то су до­ла­зили сточари и фар­мери и приморавали Индијанце да им продају своју земљу. А ако су то Ин­дијанци одбили, Блиједа ли­ца би их на­просто поклала. У Оре­гону су бијелци 1871. уз помоћ паса, послије праве ловачке хај­ке, опколили Индијанце у некој пе­ћини, па су их све поубијали, и му­шкарце, и жене, и дјецу… Војска је жељела да поведе прави рат и цијело питање оконча. ‘Једини добар Инди­ја­нац је мртви Инди­јанац’, говорио је Шеридан. А Шер­ман је ре­ка­о: ‘Морамо про­тив Сијукса поступити осветн­ч­ком ревношћу, а ако устреба, мо­рамо их чак потпуно истрије­би­ти, без разлике: и мушкарце, и же­не и дјецу’… Пред страховитом снагом бијелаца Индијанци су се нај­зад морали помирити својом судбином. Посље­д­њи ратни сукоб из­међу бијелаца и Индијанаца до­годио се 1890… Године 1901. чла­но­ви пет цивилизираних племе­на добили су аме­ри­ч­ку национал­ност. Најзад, год. 1924., један је законски пропис Конгреса форму­лирао одлуку, по којој је сваки Индијанац, рођен на америчком подручју, одсад амерички грађанин“ (А. Мороа, Наведено дело, 345-346).

И Мексиканци су непожељни

Не само против Индијанаца, Сједињене Државе ратовале су и против својих мексичких суседа; од њих су ог­њем и мачем „преузели“ Калифорнију, на крајњем за­паду аме­рич­ког континента, у којој се 1846. године налазило це­ли­х 1.200 (хиљаду двеста) страних досе­ље­ника, угла­в­ном Американа­ца; баш због те „велике“ циф­ре, „неки људи су ми­слили да ће Ка­ли­фор­ни­ја пасти као гњила крушка у раширене руке Сје­дињених Држава, т. ј. да за то не мора бити примењена си­ла“ (А. Невинс, Х. С. Комаџер, Наведено дело, 149). Мо­жда би се тако нешто и десило, али је у међу­вре­мену из­био сукоб између Сједињених Држава и Мексика око грани­це у Тек­са­су. „За Сје­дињене Државе то је био кратак и славан рат… Према уго­вору о миру који би закључен, Сједињеним Државама би уступ­ље­на не само Калифорнија, него и велики про­стор између ње и Тек­саса, зва­ни Нови Мексико… Укупно, у том де­лу и у Тек­са­су Сједи­њене Државе задобише око 918.000 квадра­т­них миља“ (Исто, 149).

Сједињене Америчке Државе „интервенисале“ су и после тога, а наро­чи­то пре бољшевичке револуције. Тако је, на пример, аме­рички пред­седник Вуд­ро­у Вилсон, онај ко­ји је крајем Великог рата са својих 14 та­чака ус­постављао нове по­литичке односе по Европи, „напао Мек­сико и Хиспаниолу (Хаити и Доминиканску Репу­бли­ку­) – гдје су њего­ви ратници убијали и уништавали, успоставили поново пра­во роп­ство, срушили политички систем, и (те) државе су се чвр­сто смје­стиле у руке инвеститора САД… Ранијих година, освајања и интервенције су предузимани у одбрани против Брита­није, Шпа­није, и немилосрдних индијанских дивљака – према декл­а­ра­цији о независности – у ствари, против било кога ко би био на путу“ (Ноам Чомски, Контролисана демократија, 57-58).

И тако даље.

Злочин и „морална начела“

Природом „високих морал­них на­чела“ на којима је заснивана „сеча Инди­јанаца“, неко се бавио те­оријски а неко практично. Тако ће, рецимо, Ху­го Гротиус, „во­де­ћи хуманиста и зачетник модерног међуна­род­ног права у XVII ве­ку“, формулисати тезу да је „најправеднији рат… онај против ди­в­љачких бештија, а после њега рат против љу­ди који сличе бешти­ја­ма“. Таквом схватању знатан су допринос дали и оци Америке, па је „прагматични“ Џорџ Вашинг­тон 1783. записао да ће „посте­пе­но ширење наших насеобина… довести до то­га да се дивљак, исто као и вук, повуче будући да су и један и други граб­љиве животиње, иако им се обличја разликују“. На ис­тој линији налази се и схва­та­ње Томаса Џеферсона, који вели „да ће ‚заостала племена’ са по­гранич­них терито­рија »поново да па­д­ну у беду и варварство, пре­трпе губитке у људ­ству кроз ратове и не­маштину, тако да ћемо би­ти приморани да их протерамо за­једно са дивљим животињама у Стеновите планине«; исто је било и са Кана­дом, где би, по ње­го­вој визији, после освајања, сви Црн­ци били проте­рани у Африку или на Карибе и земља би остала без ‘мрље и мешавине’. Годину дана после Монроове доктрине (објављене 2. децембра 1823. го­дине – ИП), председник је позвао да се Индијанцима помогне да ‘превазиђу све предрасуде према својој родној груди’, тако да ‘м­и постанемо у стварности њи­хови доброчинитељи’ тако што ћемо их преба­ци­ти на запад. По­што нису дали пристанак, Индијанци су пребачени силом.“ Такво насиље касни­је је добило законску форму: „От­кри­ће (континента) донело је ексклузивно право да се Ин­ди­јан­ци­ма одузме право становања, било куповином њихове зем­ље, било освајањем“ будући да је „закон који регулише… односе између ос­ва­јача и осво­јених уопште неприменљив када се ради… о индијан­ским племени­ма… неукро­тивих дивљака чије је занима­ње рат и чи­ји опстанак зависи углав­ном од шуме“. Сличне је по­гледе о то­ме заступао и Теодор Рузвелт који је, примера ради, „грозан и кукавички масакр у Сенд Крику, Колорадо 1864, наци­сти­чки по својој бестијал­ности“, оценио као „један од најисправ­ни­јих и нај­ко­риснијих чинова који су се икад одиграли у погра­нич­ним краје­вима.“ Са друге стране, „тај мисионар племенитог ума“ означавао је као дивљаке и бандите све оне народе који су поку­шали да се одупру инвазији и ширењу америчких „доброчини­тељ­ских“ пре­те­н­зија. Са њим су сагласни и Винстон Черчил, који је сма­трао да је употреба бој­них отрова „сасвим подесна“ у борби против „не­ци­вилизо­ва­них племе­на“, и Лојд Џорџ, који је одби­ја­ње енглес­ке дипломатије да на конференцији за разоружање 1932. прихвати забрану бомбардовања цивила подржао речима да су Енглези мо­рали „задржати право да бомбардују црнце“ (Н. Чомски, Година 501… 28-31).

Лепу потврду америчког „доброчинитељства“ представља уништавање Индијанаца ширењем епидемија, на пример, преко ћеба­ди заражених великим богињама или другим опасним болестима, али и продајом отрованих пића (Исто, 27; О. Платонов, Наведни рад, 12-13). У реторици дана­шњих креатора светске судбине то се обично назива „хумани­та­р­на помоћ“ и она се најчешће своди на расподелу хране и лекова чи­ји су рокови употребе давно прошли и чије је уништавање у зе­мљама порекла неупоредиво скупље од транспорта до оних који ће њима бити – отровани!

На крају, обичан амерички свет из најраније фазе америчке демократије имао је срећу што америчка револуција борећи се за не­зависност, није стигла да се непосредно бави разарањем породи­це, укида­ње­м религије и брисањем националних особености; то све дошло је на ред касније.

Не само код њих, већ и у „осталом„ свету.

Кроз такозвани нови светски поредак.

Илија Петровић / Балканска геополитика

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.