Коме одговарају кесе од биополимера

Нацрт новог правилника о пластичним кесама, који је прослеђен Министарству за заштиту животне средине, већ је изазвао полемике у јавности и једну, чини се, озбиљну нелогичност.

Међу три врсте кеса које ће према том предлогу моћи да се употребљавају на тржишту нашле су се и компостабилне кесе од биополимера, за које ни у Србији нити у окружењу не постоје ни сировина ни постројење за њихову „разградњу” (компостирање), упозорили су из Удружења пластичара Србије. Овакве кесе, напомињу, нису биоразградиве у природи док се не компостирају, што практично значи да би прво требало да буду сакупљене са отпада, а онда послате у најближе индустријске погоне, који се налазе – у Италији.

Душан Стевановић, председник Удружења пластичара Србије, чији су чланови и произвођачи кеса, каже да је ово удружење учествовало у изради правилника заједно са стручњацима и уз подршку Привредне коморе Србије.

– Овај правилник на првом месту служи да одгонетне нејасноће и да јавности, инспекцији и трговцима појасни које врсте кеса ће моћи да се нађу на тржишту – каже Стевановић и додаје да је на првом месту предвиђено да то буду полиетиленске кесе, за које сви знамо и које се годинама користе. Такође, ту су и оне којима се додаје један одсто адитива за бржу оксо-биоразградњу у природи, као и компостабилне кесе, за које ово удружење сматра да су лоше решење по екологију, домаће произвођаче, али и грађане, јер ће бити знатно скупље.

– Оне се праве од материјала новије генерације а форсира га само један италијански произвођач ових гранулата у Европи. Наш став је да је ово убедљиво најгоре решење. Основни проблем је то што Србија нема домаћег произвођача гранулата за ту врсту кеса. С друге стране, имамо „Петрохемију” из Панчева, за коју се тражи стратешки партнер. Нико од домаћих произвођача нема озбиљну технологију нити обучену радну снагу за производњу компостабилних кеса – наглашава Стевановић.

Гледано са аспекта екологије има много недоумица и различитих информација о разградивости ове врсте врећица које се праве од биополимера.

– Оне се у природи не могу разградити самостално, већ захтевају такозвано компостирање. Индустријско постројење у којем би то могло да се ради нема ни Србија нити било која држава у окружењу. Најближе постројење је у Италији. То значи да када би такве кесе ушле у масовну употребу и нашле се у природи, а тамо би остале вечно – истиче наш саговорник, додајући да је компостирање сложен процес који захтева строго контролисане услове. Такође, кад је реч о потрошачима, то би, каже, био велики удар на буџет, јер су овакве кесе три до четири пута скупље од осталих.

Упитан која је вероватноћа да ће трговци форсирати ову врста кеса и да ће се масовније употребљавати, Стевановић одговара да је питање ко ће у држави доносити такву одлуку.

– Већ имамо пад од 30 до 40 одсто и нама је јасно да тако мора да буде. Али циљ нам је да се донесу реалне одлуке и да се задржи што више радних места. Тржиште је слободно и не може бити дискриминације, а правилник дефинише шта се све на њему може наћи. Ми не знамо зашто неко форсира компостабилне кесе, али је став нашег удружења да је то убедљиво најгоре решење – истиче Стевановић и наглашава да у Србији има око 200 фирми које се баве производњом пластике, а погрешним одлукама и протежирањем технологије која код нас није заступљена било би угрожено око 5.000 радних места.

Јелица Антељ / Ивана Албуновић / Политика