Пекић: Будимо људи, грађани и Срби, али никада једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој
Пекић: Будимо људи, грађани и Срби, али никада једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој.
Кад би се, којим случајем, идеја и национална представа иницијативе „Ми знамо ко смо” антропоморфизовале у профил неког писца, оне би засигурно носиле израз и лик Борислава Пекића, једног од највећих српских и свјетских писаца друге половине ХХ стољећа, рођеног у Подгорици, на јучерашњи дан.
О томе како је његова породица репатрирана из Црне Горе јер је отац Војислав одбио притиске италијанских власти да се изјасни као Црногорац (в. лист „Зета”, 13. јун 1941.) смо већ писали, помињали смо и биографски куриозитет који наводи његова супруга Љиљана: „Још једну ствар морам да кажем, а која се не зна. Ни Пекић, ни ја, ни наша ћерка, нисмо узели британско држављанство, иако смо могли. Пекић је сматрао да је рођен као Србин, да је српски књижевник и као такав и остаје до краја живота.” (в. „Пекићево време тек долази”, разговор водила Мирјана Митровић, 2017).
Овом приликом ваља подсјетити на Пекићев стамени морал и упозоравајућу мисао: „Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни онда, а нарочито онда, кад знамо да ћемо због тога бити на губитку. У замену, имаћемо миран сан. Зашто је он неопходан најбоље знају они који га никад нису имали. Лични морал је основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никада једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне жртвовањем својих врлина – заврши жртвовањем туђих живота.” (Борислав Пекић, „Стопе у песку”, 2017. године)
Бонус видео
