Руски глумац Петар Мамонов о пролазности живота

Сви људи имају исти пут: отићи ћемо из овог живота. Јуче, ја, двадесетогодишњак, трчао сам кроз улицу Горког – и већ сутра време је за умирање. Без алегорије. Да ли ми је то страшно? Јесте, страшно је. Невиђена ствар. Али веома је занимљиво! Тамо је Господ, Вечност. Нисам спреман. Много је свакојаких гадости. Али због чега себе псујем и које су боје моје гаће, не морате знати. То је моја ствар. Извините…Пушкин нам је одговорио: “С одвратношћу листам свој живот, но редове срамне не бришем.” Мој одговор је као и његов.

Седим ја тако са Вањечком Охлобистиним на снимању филма “Цар”, шминкамо се и причамо да ли је неко читао или слушао о вечном животу. Шминкер каже: “О како сте смешни!” А ја му одговарам: “А када дођемо пред Творца, опет ћеш се смејати”. Јер са нашом савешћу таква каква је, са нашим животом, таквим какав је, мораћемо да погледамо Богу у очи, Богу који је дао живот за нас на крсту…

Не треба се варати да ће после наше смрти само прах остати. Сви велики научници су веровали. Сви моји познаници лекари, који имају посла са животом и смрћу сваки дан – верују.

О клиничкој смрти имамо хиљаде сведочења која доказују да краја нема. Ајнштајн није сумњао у постојање Бога, ни Пушкин, ни Ломоносов, ни Мендељејев. А нека седамнаестогодишња Леночка изјављује: “Сумњам да тај ваш Бог постоји…” А ти прво прочитај нешто, проучи проблем, и тада реци. Али она то не ради, једноставно лупета. То је као да сте ушли у метро, видели мапу – некакви кругови, разнобојне тачке и одмахнули руком говорећи: “Е, срање, идем сам”. Тако ћеш онда по Кољцевој (линија метроа у Москви која је у облику круга, прим.прев.) цео живот путовати.

Долази ми један алкохоличар: “Дај!” А ја кажем: “Тољик, не дам ти, умрећеш…” Он ми одговара: “Сви ћемо умрети”. Нисам стигао да му објасним да је важно на који начин ћемо умрети! Једна ствар је кад умреш за истину, а сасвим друга од вотке. Схватате ли како је то занимљво? Богу нису важни ваши поступци, њему је важан мотив: зашто ми радимо, зашто живимо, зашто смо дошли, зашто са вама разговарам. Да би се рекламирао? Фуј, није у томе ствар. Може неко нешто чути, може запитати: а шта ће сутра бити? Смрт грешника је страшна. С тим ужасним стањем, у коме си био у тренутку смрти, са њим ћеш се дружити у вечности. Такав ћеш и бити. Тамо нема промене јер нема воље, нема тела. Тело и јесте наша воља за променом.

На снимању “Острва” морао сам да легнем у гроб. Три пута сам из њега искакао – нисам могао да издржим. Страшна је ствар гроб: лежиш, тесно је – и више ничега нема. Чак ни Јеванђеља да читаш. Шта си у души накупио са тим и лежиш. Лопови добро кажу: у гробу нема новчаника. У вечности ћемо добити оно што је непропадљиво, недодирљиво – оно што смо опростили, дали, уступили. Блажено је давати, а не узимати. Размислите: дали сте – како је добро у души! А кад добијете поклончић, пет минута сте се радовали у кухињи, онда сте га ставили на столицу…и радост је прошла. ☦️

С нама Бог !

ИЗВОР: Борба за истину