Завршна Вучићева распродаја Kосмета

Александар Вучић и Еди Рама (Фото Tanjug / SLZBA ZA SARADNJU SA MEDIJIMA PREDSEDNIKA SRBIJE)

Година 2020. по многим предвиђањима сматрала се за годину коначног отимања Kосова и Метохије од остатка Србије. Приближавање циљу Албанце чине све нервознијим а подстрек њиховим злим наумима несебично пружа режим председника Србије Александра Вучића. Природно, уследио је пораст насиља и бруталности, а откидање удова са живог тела не може да прође без крви и мука. Тако још једном сведочимо новом таласу насиља који је над Србима у покрајини покренут.

Већ 3 сата после поноћи између 31. децембра на 01. јануар, у Ораховцу су изгореле куће Срба прогнаних 1999. године, Сретане Баљошевић и Љубише Баљошевића.

Преостали Срби из ове страдалне и намучене средине, иначе изражено бритког ума, потпуно су уверени да су куће Албанци намерно запалили у еуфорији новогодишње ноћи. Ватрогасци, припадници служба у оквиру система албанских сепаратиста, додатно су се потрудили да куће изгоре до краја.

Од своје базе до куће у пламену стигли су за 75 минута, из базе удаљене око километар и по. Да започну гашење требало им је још 107 минута али свега неколико да и то прекину јер – цистерна је била празна! Вратили су се ујутру када је већ све било готово.

Иначе, ломљење дрвених крстова на свежим православним гробовима у Ораховцу је редован случај као и свакодневне провокације Срба, нарочито “дечијих” чарки, којима све почиње.

У селу Пасјане код Гњилана, на Божић су осванули графити вулгарне садржине и одраза дубоке мржње усмерене према Србима. Нарочита обест види се у томе што је Пасјане највеће српско село у околини. Средина каква Албанцима није била примамљива за изгреде овакве врсте, барем до недавно… Нешто се променило, очигледно.

Службенику власти албанских сепаратиста са севера покрајине и функционеру Вучићеве “Српске листе”, Славку Симићу, у Лепосавићу је запаљен ауто. Искључена је могућност да су то урадили Албанци иако починилац није пронађен. Али како се ради о трећем паљењу аутомобила у тој општини за свега месец дана, напад је узнемирио и појачао ионако стални притисак под којим Срби живе.

Половином месеца, недалеко од Призрена у повратничком селу Новаке где је свакодневница готово редовно испуњена новим пљачкама српских имања и кућа, и овог јануара украдене су две тоне пшенице спаковане у 40 џакова – крадљивцима се очигледно није журило. Зашто и би када “косовска полиција” до сада није решила ниједан случај напада на људе и имовину када су Срби у питању? Успут је обијена и амбуланта из које је однешен један болнички лежај.

Из јануара су се у фебруар прелиле нове тешке крађе, разбојништва и напади. Тако је после низа “немира” чија близина и учесталост изазивају језу и сталне психолошке потресе, у другој половини фебруара, у селу Церница – симболу српског страдања на KиМ, локална албанска власт порушила је кућу шесточланој породици Јовице Менковића. Kако је Бриселским дијалогом сав катастарски рад пренет на сепаратистичке квази-инситуције, Менковића је као и остале Србе у покрајини, Влада Србије принудила да своју кућу “легализује” при њиховом систему. И пре него што је донета одлука, за коју је адвокат рекао да ће по свим изгледима бити позитивна, мештанин Албанац је општини Гњилане пријавио “нелегални објекат” који се на том месту налази од 90-тих година а власт је брже – боље послала механизацију и у експресном року кућу сравнила са земљом.

Јовици је ово био неочекивани потрес након смрти његовог четрдесетогодишњег брата која се догодила свега неколико дана пре тога.



Срби из Цернице ово доживљају као још један од албанских гестова у низу који имају циљ да их преотерају одатле и то без икакве сумње. Нарочито када се присетимо да је Албанац у том селу отишао код Станише Јовановића (52), позвао га на капију а онда више пута избо ножем покушавајући да га усмрти. Тзв. “косовска полиција” је Албанца ускоро привела и, већ традиционално, прогласила га ментално оболелим ослобађајући га тако сваке одговорности.

Не много пре тога, почетком новембра прошле године, такође у овом селу, ноћу око 22 часа, Албанци су срушили део зида којим је ограђено двориште Вељка Kостића на шта тзв “Kосовска полиција” чак није ни реаговала. Не само они, на ово није реаговао ни један медиј у Србији!

Тешко је одлучити шта је теже, реаговање или прећуткивање и обмане. Тако су медији пожурили да о покушају убиства Јовановића известе као о свађи између комшија. Срби из Цернице за Магазин Таблоид ово категорички одбацују.

“Уопште се не ради о неспоразуму. То је чист покушај убиства. Шта можемо, ћутимо… Ничија није горела до зоре али је најгоре што се та свећа претвара у једну велику бакљу и узима све већи замах. И наши им се придружују… Новине пишу “комшија Албанац” уместо да објаве истину. Назвати их (новинаре) Јудом је за њих света титула. Више су то “Тачијеви пси”. Новац буши где бургија неће, увек је тако било а ми увек сиромашан народ” каже један од огорчених Срба који тврди да им је чак и забрањивано да говоре о тим догађајима.

Услед свега, локални Срби не виде разлог ни предност јављања о ономе што им се догађа па тако много више буде оног о чему се не говори него о чему се говори.

Уочи фебруарских Задушница у повратничком селу Жач, општина Исток, Албанци су порушили надгробне споменике сечом столетних стабала центрираних тако да посечена падну преко гробова и оштете их. Идентичан вандалски чин, на овом истом месту, почињен је и пре неколико година, такође уочи истог празника. Вероватно у то време је на истом гробљу оштећена и мала црквица.

Неколико дана раније недалеко одатле, у Ђураковцу где од 1999. године више нема Срба, демолирана је и тамошња црква. Иначе, њу су Срби прошле године очистили, уредили порту и почели да обнављају у складу са својим могућностима.

Предзадњег дана фебруара, у селу Гизиме код Kосовске Kаменице, нападнут је четрдесетогодишњи мештанин Дејан Ђокић. Несрећни Србин је желео да спречи да његов бунар пијаће воде користи локални Албанац за напајање стоке. Kада је то покушао да му саопшти Албанац га је напао на улици и лопатом тукао све до његове куће где је пред капијом Ђокић изгубио свест. Нападач се није задовољио тиме па је напао и Дејановог оца коме је нанео лакше телесне повреде.

Новонастали проблем све чешћих неоснованих хапшења и привођења Срба под оптужбом за наводна кривична дела или ратне злочине, представља тренутно најснажнији вид притиска на све оне расељене који желе да се врате на своја имања или траже њихову заштиту.

Нарочито они Срби који живе у повратничким или метохијским селима, присиљени су да ћуте будући да су потпуно незаштићени. Потврда таквом њиховом положају јесу и именовања високих представника илегалних сепаратистичких власти које током година смењују чиновнике али следеће бирају из исте гарнитуре.

На челу сепаратистичког тзв. “ресора одбране” нашао се Антон Ћуни, припадник терористичке “ОВK” који је учествовао у нападу на патролу Војске Југославије 30. септембра 1998. године . Група од тридесетак особа, чланова терористичке групе „Kобре” у којој се и Ћуни налазио, подметнула је противтенковске мине на путу између караула „Маја чобан” и „Морина” на југословенско-албанској граници. Након што је возило граничне патроле наишло на њих и активирало их, терористи су из оближњег заклона у шуми, осули неконтролисану рафалну паљбу у возило усмртивши петорицу и ранивши двојицу припадника ВЈ.



Мајка једног од убијених војника, Владимира Радоичића, Лозанка, одбила је да то прокоментарише објашњењем:

“Мени су криви наши. Суд је расписао потерницу крајем августа 2016. а српско руководство и МУП су то игнорисали. И Харадинај је имао “министре одбране” баш из те дружине и онда су ћутали јер све њих ваљда сматрају својим преговарачима. Тако ће и бити док на власт у Србији не дођу они који су по вољи Господа” каже ова унесрећена мајка.

У тој и таквој сепаратистичкој “влади”, учешћа су се прихватили и чланови “Српске листе” која ужива подршку званичног Београда и нарочито свог оснивача Александра Вучића само дан након што је у Палати Србија Марко Ђурић изјавио да “Срби неће подржати оснивање те владе”.

Уосталом, довољно говори податак да надлежне институције Србије одбијају да се понашају у складу са пресудом Суда и да издају потернице против осуђених злочинаца.

Поред свега ту су и нове забране спортистима из централне Србије да учествују на такмичењима која се одржавају на Kосову и Метохији, чине још гушћу кучину српске свакодневнице.

Да све буде још мучније јавност је шокирала вест о младом фудбалеру, Србину из Грачанице, који је изјавио да ће прихватити да игра и за “репрезентацију” илегалне албанске творевине на Kосову и Метохији. Згрожени и шокирани су били сви али је најжешћа рекација уследила од режимских квази-националистичких гласила. У најмасовније реакције на такво извештавање, на друштвеним мрежама се издвојило питање:

“Министар у лажној држави може али спортиста не?”

Наравно, младић је растргнут као жртвено јагње у покушају да се сакрије агресивна подршка представницима Вођине “Српске листе” која активно ради на оснажењу управо те “лажне државе”. Међутим, потез овог младог фудбалера јесте заслужио гласну критику јер ће он много више него политичари промовисати албанску “државу” са KиМ а тиме одузети легитимитет Србима да одбију да у њој живе и дајући тај легитимитет албанским злочинима како ранијим тако и данашњим. Сувише тешке последице би имала таква одлука ако се са њом оде до краја.

Иако су они ти који ће бити највише погођени одлуком младог фудбалера, овдашњи Срби имају разумевање за такво размишљање.

“Народ је стока али је и гладан” кажу у Грачаници за Магазин Таблоид. Истичу да ни једну идеју нити пројекат не могу да спроведу уз помоћ институција и подршке Владе Србије јер она бива усмерена ка представницима на локалном нивоу.

Неке НВО су угашене управо због тога јер су једину подршку налазили у иностраним и сепаратистичким фондовима. Међу старијима има оних који не желе да функционишу на тај начин, мада је и њих све мање услед политике предаје KиМ коју председник Србије води са својим сарадницима. Међутим, млади о терету прошлости знају само из прича. Они су у потпуности изгубили осећај да су рођени и да живе у изолованим руралним срединама и да су припадници најобесправљеније групе у Европи.

Околности у којима ван своје “ограде”немају никаква права, за њих је једноставно природно стање јер осим што за друго не знају, држање “ограђеног” простора им се од најближих и препоручује као најбезбедније а напади сепаратиста пластично уверавају да то јесте тако.



Понуда, какву је овај фудбалер добио, не посматра се политички у окружењу у коме сву власт имају представници Београда упослени у институцијама нечега што на локалу више нема ефекта називати “лажним”.

Ово је, наравно, могло да буде спречено али је за то била неопходна одлучна улога државе Србије и подршка животу Срба независно од кругова који намећу или промовишу албанске интересе на Kосову и Метохији како би албански терор не само постао подношљив већ и побеђен одлучношћу и самопоуздањем. Али то није било оно што су западни заговорници и финансијера отимања KиМ желели па је подршка изостала а данас видимо да се све чини у супротном смеру.

Једина подршка Србима на KиМ да истрају, а која долази од српских власти из Београда, углавном је изражена у “најоштријим реакцијама” путем званичних саопштења или изјава за медије директора Kанцеларије за Kосово и Метохију, Марка Ђурића. А она им значи исто колико и покретање истраге “косовске полиције” после извршења кривичног дела.

Злочини и насиље постали су део политичких метода за присилно пристајање на међународно илегалну отимачину јужне српске покрајине. Правда је принуђена да се повуче пред интересима светских сила, и то није ништа ново, муку ствара оно што је ново – да у томе учествује или макар пасивним ставом подстиче на ширење српска власт на челу са Александром Вучићем.

Довољно и нечињењем а тек систематским и прорачунатим повлачењем атрибута државе Србије и њено постепено али очигледно гашење на тлу Kосова и Метохије, негативном селекцијом и поклањању слободе својима да се черупа и присваја сав легални и илегални приход из државе Србије, психолошки притисци да се прихвати “нова реалност” која је за једне фактичко стање за друге издаја, као и предаја управљања свих државних и утицајнијих фирми и послова које финансира Република Србија у руке криминалних банди – савезника и приватне полиције Александра Вучића, код Срба изазива снажан револт који се парадоксално манифестује на два начина – прихватањем таквог начина живота “из ината” и “освете” или одласком без трунке жеље и наде у повратак. И једно и друго су масовне појаве и апсолутно преовладавају.

Реалност у којој на њиховој муци зарађују они који би требало да их штите, није окружење које могу да поднесу.

Све упућује на то да је западним моћницима који су га довели на власт Александар Вучић обећао не само предају Kосова и Метохије већ и уклањање свих могућности да се једном та одлука поништи.

У мору својих обећања јавно изнетих, барем у том једном Вучић ће моћи да се похвали да је дао све од себе да га испуни и у великој мери заиста и успео.

Иван Максимовић / Таблоид



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.