Фанариоти

Тако је на пр. због такових и других невоља прешло на Ислам око 50 наших села са више од 30.000 душа у околини Призрена, а у областима Гора и Опоље. А у Македонији, приликом укидања Охридске Архиепископије, пао је у очајање и сам митрополит мегленски Иларион, те не могавши спасти Цркву своју од насиља грчког и обести турске, издао је веру православну и прешао на Ислам са многим народом епархије своје… – Тако је ето отпочела власт Цариградске Патријаршије над Српском Црквом…

Грци, које су цариградски патријарси шиљали Србима за владике, обично нису знали српскога језика и били су махом врло лоши људи. Неки од њих бивали су пре тога епископи и митрополити у Малој Азији и Грчкој. Свима њима главна сврха беше, да што више оглобе јадни народ наш и његовом крвавом муком себе обогате. Стога је за њихово време овладала симонија и Српском као и Грчком Црквом; јер и они су за новац куповали владичанства од Турака и патријараха. Зато су они по милој вољи цепали парохије и продавали их бољим купцима, а за свештенике рукополагали и сасвим неписмене људе, па и недорасле младиће. Свештенству и народу судили су сами како су хтели: свештенике су били, везивали, затварали и окивали у гвожђа; али су обично и радије сваку казну претварали у новчану глобу. Ко би пак покушао да се опре њиховој одлуци, томе су претили страшном анатемом и бездушним турским судом. За добар новац допуштали су они и многа безакоња при склапању и развађању бракова; а црквеним и манастирским иметком располагали су као са својим личним добрима… –

Против такова дела морали су покаткад да устану и сами цариградски патријарси. Тако је на пр. 1815 патријарх Кирило VI. лишио достојанства ужичког епископа Данила утврдивши, да је: „варалица, који крчми Бога и тргује са Христом“, јер је „као опак и гладан вук растргао стадо Христово тирански и свирепо, градећи од божанских тајана средство, да се дође до новца и грешнога добитка“. Али, већ после шест година 1821., исти Цариградски Синод шаље тога тако страшно жигосаног човека и опет Србима за митрополита у Ниш…

Тада су митрополите и епископе постављали често и поједини турски обласни управници – паше и везири. Тога је истина и пре бивало, али у много мањој мери. Тако је на пр. велики везир Хуршид паша 1813. поставио за београдског митрополита свога писара, нишког свештеника Дионисија; а нешто доцније Реџеп паша поставио је за митрополита једног неваљалог грчког калуђера, сврзимантију, који је код њега у Ада-кале на Дунаву био пандур и буљукбаша…

За тих и такових Фанариота пала је српска просвета у Турској Царевини на најниже гране, па је народом још јаче овладала празноверица. – Грчке владике ишле су хотимично за тим, да би од неуког и празноверног народа што више користи могли извлачити и што лакше и дуже над њим владати. Због тога нису допуштали Србима да подижу школе своје, чак ни под крај XIX. в. И Срби у Старој Србији и Маћедонији имали су да издрже тешку борбу, док су успели да им се допусти подизати школе. Међутим, у свима већим местима где је било Грка отваране су грчке школе; а у Скопљу, Охриду, Јањини и Солуну отворене су биле и више грчке школе, у које су одлазили и по неки Срби. Иначе су Срби и даље учили се само по својим манастирима и код својих угледнијих парохијских свештеника; а тек по који ђак одлазио би у Сремске Карловце на науку.

Још су Фанариоти настојали да погрче Српску Цркву, а онда постепено и народ. Стога су у свима јужним крајевима нашим истисли словенско богослужење и увели грчко ; а владике су и по другим крајевима служиле само грчки. Старе рукописе и књиге словенски и србуљски писане и штампане палили су и уништавали.[1] А да убију народну свест и понос забрањивали су прослављање Крснога Имена и српских светитеља…

Но поред свега тога међу претцима нашим нису они ни близу онолико могли успети колико међу Бугарима и Румунима, где су готово све више народне слојеве одродили и погрчили били. – Код нас су успели само толико, да упоредо са словенским богослужењем уведу и грчко по неким већим градовима, у којима је било јаких грчких и цинцарских колонија… За такову отпорност нашу према Грцима стекли су многе заслуге и опет стари манастири наши, те припрости калуђери и свештеници, који често ни читати нису знали, али многи међу њима, поред свих рђавих примера грчких владика, искрено су побожни били и увек спремни беху да и живот свој жртвују за веру и добро народа свога. Они су нам дакле, и у тим тешким временима фанариотскога ропства, сачували Српство и Православље… Срећа је још уз то, да је само један део народа нашег дуго чамио у томе ропству, – Црна Гора није га ни осетила, а Србија га се већ почетком XIX. в. опростила; Босна и Херцеговина решише се Грка пред крај XIX. в., а Стара Србија и Маћедонија тек у наше дане, после славне косовске освете 1912.

Шта више већ у XVII. в. спалили су Грци на Св. Гори руске штампане књиге, које су биле исправније од њихових; те у мало да нису с њима жива спалили и једног Србина, старца Дамаскина, који се очајно бранио и није хтео да им изда један стари српски рукопис, који се с руским књигама тачно слагаою

Радослав М. Грујић

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.