Споменик окупатору

Ово је нека врста наставка романа План Црвено, односно прича која се дешава у том алтернативном свету после радње романа. Могуће да ће бити као наставак још роман или два (ништа без трилогије)…
Редак је случај да неко подигне споменик окупатору. То се ипак догодило генералу Монтгомерију, кратко време окупационом управнику Ирске. Споменик је заслужио својом борбом против пошасти. Није га могао добити у Лондондерију где су се још горко сећали његових мера, нити у Белфасту, где је и после катаклизме тињао сукоб католика и протестаната, па многи нису заборавили да је он ипак био британски окупатор. Зато га је добио у Даблину где су проценили оно што је урадио. Ово је прича о томе.
Али да бисмо дошли до његове улоге морамо сагледати шири контекст, онај у оквиру онога што су касније назвали Велики обједињени рат. Тај рат је избио крајем марта 1941. године око Југославије. На једној страни били су Француска, Италија, Совјетски Савез, на кратко време Мађарска и мало касније им се придружила Шпанија. На другој страни били су Уједињено Краљевство, Немачка, Јапан и Балкански савез (Југославија, Грчка, Турска, Румунија али не и Бугарска). Када се Шпанија прикључила првима, Португал се прикључио другима. Сједињене Државе испрва су биле неутралне. Али није прошло ни два месеца и полунезависна Конфедерација је видела своју прилику после избацивања Мађарске из рата и немачких успеха у Украјини.
Споменик окупатору
Американци су такође имали рачуницу – Француска, па чак и Италија, били су успешни против Енглеза у Африци. Француска је на европском фронту показала иницијативу против Немаца, сасвим другачије него у рату који се само две године раније завршио њеним катастрофалним поразом. Зато су мислили да је време не само да се обрачунају са Јужњацима него и да објаве рат онима који су их подржавали – Енглезима. Осим тога, размишљао је Џозеф Кенеди – ако Енглези, Немци и Јапанци поделе свет, тешко да ће у њему бити места и за Америку.
Споменик окупатору
Рат је почео катастрофално по Сједињене Државе. Повод је била одлука Кентакија да се прикључи Конфедерацији. Док су на Северу почели мобилизацију, Конфедералне Државе Америке су тамо већ упутиле своју војску, а са њима је био и контингент Комонвелта (што је био повод да се објави рат Енглезима). Јужњаци нису губили време, свесни да су они ипак слабија страна. Све је концентрисано у једну офанзиву – према Великим језерима са циљем пресецања територије непријатеља. Синсинати у Охају је пао за два дана, а следеће недеље заузети су и Дејтон и Колумбус.
На Пацифику Американци нису губили време. Сматрали су да је Јапан заузет ратом са Русима, па неће помоћи енглеском савезнику. Требало је да Уједињено Краљевство има само малу флоту у формално независној Краљевини Хаваји. Заузимање тих острва са разореним, али и даље битним, Перл Харбуром осигурало би Западну обалу Држава, а потенцијално омогућило да се непријатељу реванширају за поразе од пре три године. Међутим они нису знали да је на Хавајима већ сасвим солидна јапанско-енглеска флота са офанзивим плановима. И да су провалили њихове тајне кодове. Битка се одиграла петсто миља од Хаваја и завршила је потапањем америчког бојног брода и два носача авиона. Пут за инвазију Калифорније био је отворен.
За то време трупе Конфедерације заузеле су Толедо и Кливланд на обали језера Ири. Ако заузму Детроит, отвориће им се пут у Онтарио у некадашњој Канади. Тамо ће им се прикључити они који не воле америчку власт и рат ће бити практично готов. Зато је у Детроиту свака улица жестоко брањена. Било је и покушаја да се Јужњаци окруже. Иако је Индијанаполис одбрањен, контраофанзива није могла доћи са запада. Јединице тог фронта тешком муком су браниле сам Детроит, а резерве није могло бити пошто је напад на Калифорнију постао неумитан. Зато је покушан противнапад код Питсбурка у Пенсилванији, у чијим предгражима је већ била (помпезно названа) Армија Генерала Лија. Ако је потребно поређење из једне друге историје, оно би било битка за Стаљинград – и то не једна, него две – у Питсбургу и Детроиту. (У овој историји Немци нису стигли ни близу Стаљинграда, мада су са Русима водили неколико битака за Харкив).
Споменик окупатору
Мексико је ушао у рат, док су Аустралци и Јапанци почели искрцавање у Калифорнији, која није могла издржати дуже од три недеље. Суочен са перспективом пораза Џо Кенеди је окупио штаб и одлучили су се за сличну стратегију оној у претходном рату. Морали су покушати иако им је позиција била много гора него у претходном рату. Ирска заједничко са целом једном америчком армијом и солидном флотом остала је недирнута. Успели су чак да оданде заузму Исланд кад се Данска придружила Немцима и Енглезима. Нико се девет векова није искрцао на Британско острво и Американци су одлучили да то ураде – заједно са Ирцима и Французима у Корнволу.
После дводневне битке присутна британска флота углавном се нашла на дну мора у Бристолском каналу. Док су се Французи (издвојили су трупе иако већ жестоко притиснути од стране Немаца) искрцали на југу Корнвола, Американци су са Ирцима форсирали северни Девон. За мање од недељу дана пали су Плимут и Екситер, али су Бристол и Саутемптон остали ван домашаја. Лондон је остао недостижан циљ за ову инвазију.
У таквој ситуацији догодио се неуспешни хемијски напад на дивизију популарног Анзака на Корнволском фронту. Остављено је за каснију анализу шта је уопште коришћено. Момци су затечени без гас-маски, али су само неко време кашљали. И ништа.
За то време Черчил и британска команда имали су своје планове. Американци су искрцали пола своје армије – без тачно толико војске остали су у Ирској. Велика војска је била мобилисана и затворила је фронт. Армије је било чак и за напад на Ирску. Управо је за ту сврху искоришћена она дивизија Анзака. Њу је водио популарни генерал Сматс, син премијера Јужне Африке. Поред Јужноафриканаца чинили су је и канадски лојалисти. Тој војсци је дозвољено да се међу народом одмори у Ливерпулу, где је организована права фешта. Као да се нису крили планови да се искрца у Ирској – али где!? Зато се и РАФ активирао и почео да баца бомбе од Даблина до Белфаста.
Споменик окупатору
За искрцавање је, међутим, одабран Лондондери. Чудан избор, град у заливу, али је зато напад био потпуно неочекиван. Ипак, те ноћи док су нове инвазионе трупе прелазиле Северни канал појавили су се чудни случајеви лудила. Рецимо да је на разарачу Нортемптон забележено да су морали убити пет сасвим побеснелих војника, док су се још двојица бацила у воде мора уз нељудски крик.
Због запањујућих случајева заразе битке за град су трајале скоро дванаест сати (иако је отпор био слаб) и тек увече се са градске куће поново вијорио Јунион Џек. Сматс је известио како ће истражити случајеве нове чудне болсти. Тај извештај, међутим, никада није стигао. У року од четрдесет осам сати престала је свака комуникација са снагама искрцаним на северу Ирске, док се у Ливерпулу и понегде на фронту Корнвола појавила такође чудна зараза.
Споменик окупатору
Корпус генерала Бернарда Монтгомерија чуван је у Шкотској за други талас ове инвазије. Сад је лично од Черчила добио још један задатак – да истражи чудну судбину Сматсове дивизије. Овај Шкот се прославио прво биткама у Новој Енглеској где је дуго држао у шаху Американце. Да му одлучне мере нису стране показао је хемијским нападом на Детроит, а касније је водио офанзиву на југ Аљаске. Али то је све било у претходном рату, у овом је тек требало да се докаже.
За то време се одигравао прави амерички план, мада се ето и он измакао контроли. Знали су Американци да не могу конвенционалним средствима заузети Лондон, односно избацити Енглезе из рата. Зато су прибегли оружју какво није примењивано још од кад су Енглези Инцијанцима у Канади продавали ћебад заражену великим богињама. Билошко оружје. Пред први рат са Енглезима, Чарлс Линдберг је лично отишао код Хитлера да тражи помоћ. Овај је јасно ставио до знања да више цени Енглезе, али је ипак свом немачком пријатељу поклонио хемијски програм и младог научника Менгелеа. Овај је успео да укрсти два вируса – један екстремно смртоносан и један који се екстремно лако шири. На пољима Корнвола војници Уједињеног Краљевства беху третирани баш тим вирусом.
Монтгомери се са својим корпусом и флотом (с намером) нетакнутом битком на југу искрцао у опустелом Дерију. У штабу је затекао растргнути леш генерала Сматса. Као да је то урадила нека велика животиња. Или можда више њих. Организоване јединице Анзака више нису постојале. Чудни случајеви заразе појавили су се и међу флотом која га је искрцала, њеним морнарима. Они су му зато остали на располагању. Тако бар неће ићи у Скапа Фло, где би могли да заразе главнину краљевске флоте. Она има остати изолована.
Епидемија је избила и међу његовим војницима. Док је отпор у граду доживљавао у тек малој мери од Ираца-католика. Његове војнике нападали су побеснели цивили. Правог војног отпора практично није било. У таквој ситуацији одлучио се за марш на Белфаст. Случајеве заразе међу својим војницима и затеченим цивилима решавао је по кратком поступку. Када је Белфаст пао после дводневне борбе заразом ослабљеног непријатеља, одлучио је да се више посвети самој зарази. Посебно зато што је добијао вести о томе како она све више узима данак у Енглеској, па и његовој родној Шкотској.
Споменик окупатору
Био му је потребан живи болесник. Једва је успео да га обезбеди, а њега су посматрали војни доктори обучени у заштитна средства. Они су први установио дијагнозу: псеће беснило – оно које се шири не само уједом, него често и ваздухом. Била је то болест већ практично непозната на Британском острву. Још један разлог да малициозни план успе – Британци скоро да нису имали вакцине. Монтгомери је први саставио верзију мера борбе против пошасти, које су касније приписиване Черчилу као његова последња директива – Винстонова правила. Сводиле су се практично на то да сваки сумњив буде убијен на месту.
У међувремену су Јенкији успели да потисну Јужњаке код Питсбурга. Иако без икаквих резерви, напали су и са запада, код Индијанаполиса. Конфедералци се нису на време повукли из Детроита и тамо су окружени. До почетка зиме следила је офанзива долином Мисисипија. Пораз Југа био је неизбежан иако је бачена прљава бомба, од недовољно нуклеарног материјала, на Вашингтон. Њу су добили немачком подморницом. Рат ће се касније наставити са другачијим распоредом снага и више експлозија правих атомских бомби.
Еглеска је капитулирала пред новом болешћу. Њен краткотрајни немачки савезник је покушао да је окупира, чак су се Руси искрцали на северу у Шкотској, али то је већ друга прича. Флота у Скапа Фло је добила да се, ако треба и кроз борбу, пробије до Нове Шкотке и тамо преда Американцима – са остатком Комонвелта. Американци су имали тешке губитке од нове заразе на Корнволу и у Ирској. Њихова армија и флота су повучене да не би страдале. Момци нису више били потребни на Острвима. Они су пренели заразу у Америку. Болештина се појавила и на Европском континенту.
Нови заоведник Енглеске и Ирске, које ће касније постати Писта Један, био је амерички генерал Двајт Ајзенхауер. У претходном рату имао је мали дуел са тада пуковником Монтгомеријем (он је тада био само мајор). Сада му се популарни Монти ставио под команду, испрва као шеф штаба за борбу против беснила. Болест је у Ирској узела висок данак. Али када се Монти пензионисао сматрало се да би помор био већи да се он с њим није обрачунао, посебно жестоким мерама на самом почетку…

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.