САД прошле године имале вежбу о вирусу из Кине који коси човечанство: Каквом сценарију да се надамо?

Током историје ништа није убило већи број људи од инфективних болести. Ковид-19 показује колико смо и даље рањиви и како можемо да избегнемо сличну пандемију у будућности. У последњих 15 година објављен је велики број текстова који су упозоравали да је глобална пандемија нове респираторне болести само питање тренутка и да на свету постоје милион неоткривених вируса, али нас је, без обзира на све то, Сарс-КоВ-2 изненадио, пише Би Би Си.

Министарство здравља и социјалних служби САД спровело је 2019. године вежбу пандемије под називом „Crimson Contagion“, у оквиру које је замишљено да је пандемија грипа почела у Кини и да се раширила у целом свету. Ова симулација предвидела је да би од овакве пандемије само у САД умрло 586.000 људи. Ако се најпесимистичнија предвиђања у вези са Ковид-19 остваре, овај број из симулације ће бити смешан у односу на број жртава корона вируса.

– До 26. марта било је више од 470.000 потврђених случајева КОВИД-19 широм света и више од 20.000 мртвих на свим континентима осим на Антарктику. Ово је била пандемија и пре него што ју је Светска здравствена организација назвала тако 11. марта. И требало је да видимо да нам долази. Ковид-19 означава повратак веома старог и познатог непријатеља. Кроз историју ништа није убило више људи од вируса, бактерија и паразита који изазивају болести. Ни природне катастрофе као што су земљотреси и ерупције вуклана, па ни рат, ни близу колико су убиле епидемије – пише Брајан Волш, новинар Би Би Си-ја.

Масовне убице
Маларија, болест коју преносе комарци, једна је од инфекција са којом се човечанство бори хиљадама година и према једној процени, она је усмртила половину људи који су икад живели. Иако се број оних који су умрли од последица маларије знатно смањио у последњих 20 година, она и даље усмрћује пола милиона људи годишње.

Током прошлог миленијума епидемије су биле масовне убице какве данас не можемо да замислимо – чак ни у време коронавируса.

Јустинијанова куга убила је у 6. веку 50 милиона људи, вероватно половину тадашње светске популације. Црна смрт, коју је вероватно изазвао исти патоген, убила је у 14. веку 200 милиона људи. Велике богиње убиле су 300 милиона људи само у 20. веку, иако је ефикасна вакцина, прва на свету, доступна од 1796. године.

Између 50 и 100 милиона људи умрло је од пандемије грипа 1918. године – што је број већи него број погинулих у Првом светском рату. Свака трећа особа на свету била је болесна од овог грипа, који се назива Шпанска грозница. ХИВ, пандемија која и даље траје и за коју још немамо вакцину, убила је у просеку 32 милиона људи, а њиме се заразило 75 милиона особа и тај број свакодневно је све већи.

Предност вируса
Патогени су тако ефикасне масовне убице јер имају способност самоумножавања. По овоме се разликују од других ствари које су биле претња за човечанство. Сваки метак у рату морао је да испали неко и он је морао да нађе своју мету, а већина природних катастрофа ограничена је на одређену област: замљотрес у Кини не може директно да погоди друге земље.

Али када вирус, као што је овај коронавирус, инфицира некога, тај неко постаје ћелијска фабрика за производњу још вируса. Бактерија је, са друге стране, способна да се реплицира сама у одређеном окружењу.

Симптоми који се јаве као последица инфективног патогена – као што су кијање, кашаљ или крварење – доводе до лакшег преношења на следећег носиоца заразе, па на следећег, а ниво заразности изражава се репликационим бројем патогена, или са Р0 и подразумева број људи који једна особа може да зарази. Империјални колеџ у Лондону проценио је да овај коронавирус има Р0 између 1,5 и 3,5. Пошто се људи крећу и у интеракцији су са другима, од руковања до сексуалног односа, микроби се лако преносе.

Због тога није чудно што је више војника умро од болести него у борби. Патоген је савршено оружје, које своју жртву претвара у свој преносни систем.

Константна претња болести и других фактора ометала је развој и експанзију људи одувек. Почетком 19. века очекивано трајање живота глобално је било 29 година, не зато што људи нису могли дуже да живе, него зато што су многи умирали у детињству од болести или од инфекција током порођаја или оних које су настале као последица рањавања.

Градови предмордерног доба могли су да одрже свој број само кроз константи прилив миграната који су надокнађивали број умрлих од болести. Развојем првих санитарних мера, а онда и противмера као што су вакцине и антибиотици, све се променило. Та победа омогућила нам је да живимо у модерном свету какав данас имамо.

Боље доба
У развијеном свету и свету који се убрзано развија људи чешће умиру од неинфективних болести као што су рак, срчане болести или Алцхајмерова болест него од вируса. Мањи број смрти од инфективних болести најбољи је доказ да се живот на планети заиста побољшао.

– Док сам подносио извештај о својој књизи „End Times“, посетио сам епидемиолога Марка Лисптича у његовог канцеларији у Бостону у пролеће 2018. Он је један од најутицајнијих епидемиолога у САД и један од оних који озбиљно сматрају да постоји могућност да пандемије постану глобалне катастрофе, због чега сам и отишао код њега. Тада ми је он показао нешто што нисам очекивао: графикон који показује смртност од инфективних болести у САД током 20. века. Оно што се може видети на њему јесте драстичан пад, од 800 смрти на 100.000 људи 1900. до 60 смрти на 100.000 заражених до последње године прошлог века. Кратак скок десио се 1918. године, када је владала пандемија Шпанске грознице и осамдесетих година, током епидемије АИДС. Тада ми је рекао да је стопа смртности од инфективних болести опадала за 1 одсто годишње, за око 0,8 одсто сваке године, током целог века – пише поменути новинар.

Још није готово
Ковид-19 подсетио нас је да инфективне болести нису изчезнуле. Заправо данас има више нових болести него икада: број нових инфективних болести као што су Сарс, ХИВ и Ковид-19 скоро се учетвроростручио током прошлог века. Од 1980. године број епидемија на годишњем нивоу се утростручио.

Постоји неколико разлога за то. Прво, током послењих 50 година број становника на планети се више него удвостручио. То значи да се већи број људи инфицира и преноси инфекцију на друге, нарочито у густо насељеним градовима. Осим тога, имамо много више стоке него што смо имали у последњих 10.000 година припитомљавања, а вируси могу да пређу са тих животиња на нас.

Како нам је Ковид-19 показао, наша интерконтинентална глобална економија доприноси ширењу нових инфективних болести. Могућност да за 20 сати или мање доспе на било које место на планети омогућава новим болестима да се појаве и развијају, док су у прошлости лакше изумирале.

Без обзира на сав наш напор у борби против инфективних болести, наш сопствени развој нас је учинио подложнијим микробима који еволуирају 40 милиона пута брже него људи.

Антибиотици су спасили милионе живота од открића пеницилина 1928. године, али бактеријска отпорност на лекове годинама је расла, па доктори сматрају да је њихов развој једна од највећих претњи за глобално јавно здравље. Према једној студији из 2018. године, само у Европи од инфекција које су отпорне на антибиотике годишње умре 33.000 људи. „Апокалипса антибиотика“, како је ову појаву назвала британска докторка Сали Дејвис, доводи нас у опасност да се вратимо у време када је и најмања инфекција могла да убије.

Светска банка је 2013. проценила колико би Шпанска грозница могла да кошта сада богатију и повезанију глобалну економију и дошла је до броја од 4 билиона, што је скоро цео бруто домаћи производ Јапана. Према раним проценама, економска штета коју је до сада проузроковао Ковид-19 већ је прешла билион.

Светска здравствена организација, која се добро показала током епидемије Сарса, није се прославила током каснијих епидемија. Климатске промене прошириле су домет животиња које су носиоци болести и инсеката који их преносе.

Чак је и људска психологија погрешна. Ширење сумње у вакцине довело је до ускрснућа давно побеђених болести као што су мале богиње, због чега је Светска здравствена организација 2019. прогласила покрет антивакцинације једном од 10 највећих претњи за јавно здравље.

Ковид-19 је болест тренутка, која се појавила у крцатом граду у просперитетној и добро повезаној Кини пре него што се проширила на остатак света за само неколико месеци. Наша реакција на њу је била у исто време и супермодерна и практично средњовековна. Научници широм света користе разне алате које имају да што пре сазнају што више о вирусу и сарађују у раду на могућим контрамерама и вакцини, што се одиграва много брже него што је раније било могуће.

Када се вирус појавио међу нама, наш једини ефикасан потез био је да затворимо друштво и искључимо линију глобалног капитализма. Оно што данас радимо није много другачије од онога што су наши преци покушали да ураде приликом епидемије куге.

Као што је евентуално појављивање нечега као што је Ковид-19 било предвидљиво, тако су биле предвидљиве и акције које ћемо предузети у том случају. Због тога морамо да ојачамо глобално здравље, да се осигурамо да брже ухватимо следећи вирус који се појави и можда чак и да га уништимо. Буџет Светске здравствене организације, агенције која брине о здрављу 7,8 милијарди људи на свету, није већи од буџета великих урбаних болница у САД. Развој нових вакцина мора да буде дупло бржи, а у то треба да укључимо и велике фармацеутске компаније које треба да уверимо да њихова улагања неће бити узалудна у случају да се епидемија заврши пре него што вакцина буде спремна.

Телеграф