О ПЕЧЕНЕЗИМА И ЕТИМОЛОГИЈИ ЕГЗОЕТНОНИМА ШОПЛУК

У тексту који сам недавно објавио указао сам на хипотезу да је име Шоплука, као историјско-географске области дошло од имена печењешког клана Цопон (или тачније Чоп-он), те да је суфикс -лук неспорно туркијског порекла, а не словенско-српског. Добио сам питање да, ипак, тим текстом не објашњавам само значење речи Шоп.

У овом публицистичком тексту покушаћу да дам шири одговор. Навешћемо више чињеница, и на крају, ћу дати филолошку хипотезу, која се чини мени највероватнијом.

Најпре, да видимо да ли има остатака Печенега у смислу топонима данас на Балканском полустрву и неком ближем окружењу.

У руској историји, па и књижевности Печенези су познати ратоборни степски народ, па је о печењешкој опсади Кијева писао и А. С. Пушкин у чувеном делу „Руслан и Људмила“.

Важно је напоменути да Руси Печенеге називају само под тим именом, док Кумане зову и Половцима и Кипчацима.

Трагове Печенега видимо и у мађарској историји, па се сматра да се део њих почевши од 13. века асимиловао у Мађаре поготово у Ердељу и области Брашов и Ковасна.

Снажна је хипотеза да се део Печенега претопио у Гагаузе (које још зову Кара-булгар или Црни Бугари) или да је бар делимично учествовао у њиховој етнологији. На то се наслања и теза Мошкова о трагу Печенега међу Гаџалима у Делиорману (Лудогорју) у данашњој Бугарској, где је свакако присуство бугаризираних Каракалпака сродних Печенезима остало уочљиво до данас (извор: Мошков, Валентин Александрович, Турецкие племена на Балканском полуострове, Известия Русского историческаго общества, т. 40, Санкт-Петербург 1905, с. 407– 409).

‘Абд Ар-Рашид Ал-Бакувија у књизи Китаб талхис ал-асар ва ‘аджа’иб ал-малик ал-каххар наводи да је омиљена храна Печенега – просо, управо као и у скоро свим шопским крајевима до почетка 20. века ( у ориг. „Страна Баджанаков — тюркский народ, живущий на севере шестого климата, близ саклабов. Они длиннобородые, среди них много длинноусых, они сильны и неодолимы. Они никому никогда не платят хараджа. Они нападают друг на друга, как звери. Они совокупляются со своими женщинами на виду у людей, подобно животным, не считая это отвратительным. Их пища — просо. Страна их имеет протяженность двенадцать дней пути.)- превод. З. М. Бунијатова, издање: Абд ар-рашид ал-Бакуви. Китаб талхис ал-асар ва’аджа’иб ал-малик ал-каххар. М. 1971.

Овде је моменат да застанемо. Назив „баџанак“ је код Шопа широко распрострањен и најпрецизније би могло да се преведе као „својта“ у ширем смислу, док у ужем смислу означава мужеве двеју сестара, а фразеолошко-жаргонски може да се односи и на различите мушкарце, који су имали полни однос са истом женом. Баџанак је аломорф од Печенег, па тако и данас у румунском Банату постоји топоним Стари Бешенов (од мађарском назива за Печенеге – besenyők ).

Такође, има историчара су убеђени да су Калиши (мађ. Kálizok) остаци оних малобројних Печенега, који су избегли након Битке код Левуниона 29. априла 1091. када је ромејска војска ( око 65 000 војника) под императорем Алексијем Комнином заједно са Куманима (око 40 000 војника) извршила практично покољ над Печенезима. Ана Комнина пише о томе: „Читав народ од безброј људи сатрт је у једном једином дану“. Бројчано надмоћни Печенези нису очекивали отпор Ромеја, па је њихову војску пратило мноштво жена и деце и побијени су брутално, а суровост Ромеја је изненадила и њихове тадашње савезнике Кумане, тако да су процене да је побијено око 80 000 печењешких војника у једном дану. Уз Кумане, Ромејима су у овом геноциду помогли и фламански најамници (око 500 њих). Српски народ је запамтио Калише под именом Кезуни, зато што се се кезили, не разумевајући их, а Иларион Руварац их спомиње да су се настанили „око Таре, Пиве и Дрине“, те су касније ишчезли природном асимилацијом, услед малобројности.

Након тог пораза од Ромеја, сматра се да су остаци Печенега сада били у савезништву са кијевским великим кнезом Владимиром Мономахом, што је била велика промена, јер руско-печенешки сукоби сматра се да трају око век и по (875—1036 ).

Убрзо долази до чувене Битке код Берое (данас Стара Загора), где долази до последњег и коначног пораза Печенега на Балкану 1123. (по Златарском), након чега ће остаци Печенега бити насељени у три групе у данашњем Шоплуку: на потезу од Софије према Пироту, око Лесковца и Власотинца и на североистоку данашње Северне Македоније. Козлов С. А. са Тјуменског универзитета 2011. г, у „Византијској традицији о последњој византино-печењешком рату“ наводи следеће: „Део заплењених варвара био је засењен у западним византијским провинцијама; немали број њих је био укључен у савезничке одреде, а остали су били продати.“ Има историчара, који ту битку хронолошки лоцирају годину дана раније 1122. иако су извештају о исходу битке бројни, остаје недоумица око датума, али то је свакако мање важно за нашу причу.

Дакле, свакако најкасније од 1123. група поражених Печенега, почиње свој живот на централном Балкану, где су затекли већински српско и делимично бугарско становништво. Врло брзо ће се асимиловати у пар генерација, и сматра се да од 13. века на Балкану више нема печењешкој језика, иако су остали поједини трагови и топоними.

Навешћемо само неке у региону:

• по најјачем племену Печенега Берендејима (иако има оних који их сматрају и самосталним народом) имамо три топонима у шопским крајевима:

  – село Беренде поред Драгомана у саму данашњу српско-бугарску границу;

  – село Беренде Извор, још једно село поред Драгомана;

  – село Беренде, поред Земена у области Перника;

• Печењевце – село поред Лесковца (родно место певача Томе Здравковића);
• Бешењед – мађ. Besenyőd – село у жупанији Саболч-Сатмар-Берег у Мађарској;
• Батан – буг. Батън поред Ловеча;
• Батановци – село поред Перника;
• Батен – поред Перуштице;
• Батак – град поред Пазарџика (познат по клању око 5 000 православних Бугара 1876. од стране башибозука);
• Бешенова – у Словачкој;
• Печењага – село у северној Добруџи;
• Кубеј – село крај Одесе;
• Печењуги – село у Черниговској области;
• по племену Талмат – град Талмачиу у Ердељу;
• Сепшибешењо, данас рум. Падурени, село у Ковасни;
• Печењод – нем. Pöttsching, град у Аустрији уз мађарску границу;
• Печенишка – околина Караш-Северина
• Печењага – врх на Карпатима;
• Печењага – река у Румунији:
• Бацан, Бацани Мич и Бацани Мари – три села у округу Ковасна у Румунији;
• Печенежин – село у западној Украјини;
• Бешенова – село у Жилинском крају у Словачкој;
• Печенешке горе – данас Жигуљовске горе у Самарској области у Русији;
• Манастир Бешеново у Срему;
• Бешеновачки Прњавор;
• Бешеновачко језеро и други.

   

Све ово смо навели, да бисмо показали да је након насељавања Печенега 1123. у источним српским земљама, када су прешли са номадског начина живота на седелачки, име Печенега Србима било познато, на старосрпском се писало са словом јат, па гласи Печенѣзи, и отуд и данас дилема да ли Печенези или Печењези, да ли печенешки или печењешки.

Печенези су народ који је учествовао и у етногенези Киргиза, али и башкирског клана Јурмати, а као што смо рекли део њих се асимиловао у Мађаре временом, Гагаузе и Бугаре.

Печењешки језик није био изолат и од језика и народа, који су њему сродни набројаћемо централноазијске туркијске народе, чија лексика је очувана, па тако можемо и реконстрисати значење појединих печенешких речи – у нашем случају занима нас реч Шоп.

Сродни народи у већем или мањем степену Печенезима су огуско-туркијски народи: Туркмени, Каракалпаци у Узбекистану, Гагаузи, Сиријски Туркмени, Киргизи, Ногаји, Казаси, Селџуци у Ирану, Башкири и други.

Узмимо, на пример, чињеницу да је Казахстан огромна земља, и да Казаси са Русима имају развијену сарадњу, те је и космодром Бајконур управо у тој земљи. Казашко-руски речници су бројни, а у лексичком смислу дају веома сличне резултате, као и други језици из туркијске групе.

Па да видимо коначно шта сродан изумрлом печењешком језику, данашњи казашски језик каже, ако укуцамо реч Шоп: https://sahifa.tj/kazakhsko_russkij.aspx

Шоп је на казашком: ударац, чмок, шљап, шљис.

Шопан – чобан, пастир.

Шопан тојаги – чобанова тојага, штап.

Реч Шоп, дакле. етимолошки има везе пастирима, који носе тојагу.

По грчким изворима, једно од осам печењешких племена, која су се спуштала на Балкан, звало се Була Чопон. Реч була – значи шарени. Дакле, Була Чопон – Шарени чобани.

Пастири са шареним тојагама.

И данас се у шопским крајевима око Пирота за мотку или тојагу каже – сопа. Могуће и да глагол – шопити неког има везе са овом етимологијом.

Тамо где није било Печенега у тим крајевима развила су се друга имена завичајних идентита попут Торлака, Загораца, Височана, Мораваца, Граоваца и сл.

Поражено племе Шопа ишчезлог народа Печенега утопило се у велику словенску масу централног Балкана током 12. века, посрбило се или побугарило касније, услед малобројности, али нам је даровало необични егзоним Шоплук (са туркијским суфиксом -лук), који је стигао чак до Антарктика, где данас постоји топоним Шопски залив, на југозападу острва Гринич.

Наравно, постоје и друге хипотезе о шопском имену, већ сам спомињао егејске Сапеје; има и оних која доводе реч Шоп у везу са речју Сопот, односно са старословенским сополъ у значењу водопад, слап.

Овај публицистички текст заснован је на познавању колективне психологије у Шоплуку, етноса који је по свим карактеристикама словенског менталитета. Данашњи Шопи су се уградили пре свега као саставни део савремене српске и бугарске нације, а овим текстом сам дао аргументе у прилог печењешке тезе о имену Шоп.

Мени су дражи називи Сардикија или Старо Браничево за Шоплук, али како се одомаћио назив Шоплук и у нашој историографији, ето ово је мој филолошки допринос да имамо свест о малтене једином туркијском егзоетнониму на Балкану, који се примио захваљујући вишевековној отоманској окупацији, а и нашој српској ксенофилији.

Горан Игић, дипл. филолог за српски језик и књижевност

( професор кикиндске гимназије)

Васељенска