ЈОВАН НЕНАД: АНЂЕО АПОКАЛИПСЕ ИЛИ СРПСКИ ЦАР?

После битке код Павије у северној Италији (1525) на Старом континенту се назирала нова прерасподела моћи између две европске силе: Хабзбуршке Империје и Краљевине Француске. Османски султан Сулејман, саветован од стране препреденог грчког конвертита Ибрахим-паше, пожелео је да у овој прерасподели моћи поред две хришћанске силе учествује и трећа, исламска. Зато је султан 1526. године предузео велики поход на исцрпљену Угарску, којом је владао млади Лудовик II, члан пољско-литванске династије Јагелонаца.

У битци код Мохача 29. августа 1526. године, османски топови су сатрли угарску војску. Краљ Лудовик и многи угарски барони су се удавили у једној набујалој реци, повлачећи се са бојног поља. Оно што је за Србе Косовска битка (1389), то је за Мађаре Мохачка битка. Султану се полако отварао пут ка Будиму, и даље на северозапад, ка последњем бедему хришћанства: Бечу. У почетку, Османлије су се поставили као арбитри међу завађеним угарским баронима, који нису могли да изаберу новог краља. Један табор је подржавао Јована Запољу, а други Фердинанда Хабзбуршког, брата Карла V (немачки цар и шпански краљ). Османлије су наравно подржале противника Хабзбурга, војводу Јована Запољу, Славонца који је господарио најисточнијом мађарском земљом Ердељом-Трансилванијом (у данашњој Румунији).
У Угарској се тако распламсао рат између две завађене стране. У опустошеној панонској равници се убрзо после мохачке катастрофе појавила трећа струја. Али трећи самозвани владар, није желео да буде краљ. Желео је, ни мање ни више, да буде цар, иако није био мађарског порекла, ни римокатоличке вере. Био је то Јован Ненад, који се прогласио царем Срба и Константинопоља, тј. српским и византијским царем, као некада давно (1346) цар Душан. Био је то пркосни чин, којим је ударен шамар прво муслиманским освајачима, затим завађеним римокатолицима, али и Србима који су подржавали ове иновернике и иноплеменике.

Јужна половина Угарске је била (пре)пуна Срба. Највећа концентрација српског становништва је била у Срему и око реке Мориш у данашњем румунском Банату. До 1502. године старешине Срба у Угарској су били чланови породице Бранковић, којима су угарски краљеви додељивали стару византијску титулу деспота. Бранковићи су столовали у Срему, који је практично функционисао као мала вазална српска државица. После смрти деспота Јована, угарски краљеви су деспотско звање давали иноплеменицима, тачније славонским римокатоличким племићима из породице Бериславић, како би спречили могућност стварања самосталне српске државе у Панонској низији.

После Мохачке битке, део Срба је подржао Запољу, који је једног српског племића, Радича Божића, прогласио деспотом. Хабзбурге је подржао Радослав Челник, док је Османлије почео подржавати Субота Врлић који се учврстио у Срему. Ипак, један део Срба је пришао самозванцу Јовану Ненаду, који је своје присталице почео да током септембра 1526. године окупља у долини реке Мориш. У окружењу самозваног цара, било је доста православних банатских Влаха (Румуна), али и неких мађарских одпадника из нижих слојева друштва.

Владарска идеологија Јована Ненада сведочи да су Срби, скоро седам деценија после пада Српске Деспотовине и даље имали свест о обнови своје државе. Ова обновљена Србија би била део једног ширег круга православних хришћанских држава (Византијски Комонвелт, како је рекао историчар Оболенски). Свест о универзалном правоверном хришћанском царству, заснованом на живој Цркви Христовој, настала још крајем Антике, биће присутна код Срба све до средине 19. века, када ће бити замењена вештачком и безбожном идејом југословенства.
Јован Ненад је представљао мистерију, чак и за своје следбенике. Никоме није било познато одкуда се појавио. Имао је чудан изглед за (тадашњег) Србина: изражено закривљен нос и изразито тамну пут. Поред тога, имао је чудно обележје на кожи: црну траку која је почињала од десне слепоочнице и спуштала се низ врат. Вероватно је у питању била нека тетоважа, али ни данас није јасно шта је могла означавати. Никоме није причао о свом пореклу, осим да је послат од Бога. У народу су се причале разне приче. Неки су тврдили је њихов цар потомак зетских Црнојевића, неки да је из последње византијске династије Палеолог, а неки да је рођак мати Ангелине, мајке последњег деспота Јована Бранковића (то би значило да је албанског порекла, јер је ова српска светица и деспотица била Албанка). Његове присталице и противници су га називали Црним Човеком.

Осим што се прогласио царем, Црни Човек је иступао и као пророк. Према Ненадовом пророчанству, Османско Царство ће пропасти, а после њега ће завладати мир на Земљи. Ненад се изгледа родио 1492. године. Према византијском календару, који време рачуна од 1. септембра 5508. г.п.н.е., то је 7000 година. Стари Византинци су сматрали да је то година у којој ће доћи до смака света. Истина, то јесте био крај света каквог су дотадашњи Европљани познавали. Тада се Кристофер Колумбо отиснуо на своје чувено путовање преко Атланског океана, које ће означити почетак једног новог доба. Била је то идеална година за рађање цара-пророка.

Интересантна је паралела Црног Човека са вођом Првог српског устанка – Црним Ђорђем. Физички описи ове две личности између којих се пружа временска провалија од скоро три столећа се готово подударају (уколико елиминишемо црну траку, која је вештачки нанешена). Обојица су имала један исти циљ: ослобођење Срба од муслиманске власти. Обојица су били сурови, склони убиствима својих присталица, али и срчани јунаци који су у бој ишли испред својих ратника. Изгледа да су само такви предводници могли од тврдоглавих Срба начинити диспиплиновану скупину. Обојица су представљала страх и трепет за своје непријатеље, али и следбенике. Као да се ради о истом анђелу Апокалипсе који је посетио Србе два пута (нећемо говорити о реинкарнацији људске душе, јер то није у духу хришћанског учења).
Свој двор Јован Ненад је сместио у село Сабатка (данашња Суботица), које је преотео од угарског барона Валентина Терека, присталице Јована Запоље. Крајем 1526. године Јован Ненад је већ имао негде између 15000 и 25000 људи, што није било довољно за протеривање Турака из Европе, али је представљало значајну силу која је могла решити исход грађанског рата у Угарској, под условом да се прикључи једној од две зараћене стране. Појава Јована Ненада највише је угрозила Запољине људе, јер су се њихова феудална добра налазила на просторима где су највише живели Срби (Банат и Бачка). Уз то, Запоља се ослањао на Османлије, а свети циљ Јована Ненада је представљало протеривање муслимана из Европе. Оваква политичка оријентација приближила је присталице Хабзбурга и Јована Ненада.

Фердинанд Хабзбуршки је послао свог изасланика на двор у Сабатки. Самозвани цар је од аустријског надвојводе из Беча тражио хиљаду оклопа и шлемова, црвено сукно за дворјане и позлаћену заставу са представом Богородице. Помоћ није стигла, али је у коресподенцији са аустријским надвојводом Јован Ненад назван „Illustrissimo Ioani Charo Nenada”. То је значило да је Јован Ненад признат за владара од стране Хабзбуршке династије, која је у том тренутку господарила огромним делом земљине кугле (Шпанија, Холандија, Јужна и Средња Америка, Филипини, Аустрија, Чешка…). За Хабзбурге „charo“ свакако није представљало највишу, императорску титулу, већ неку локалну српску титулу.

За ово признање је најзаслужнија била Марија Хабзбуршка, сестра цара Карла V и надвојводе Фердинанда. Била склона мистицизму и веровала је у неки чудесан преокрет у рату против муслимана који су незадрживо продирали у Европу. Иако конкретне материјалне помоћи није било, Беч је прихватио постојање српске државе на просторима јужне Угарске
За Црног Човека се заинтересовао и сер Џон Валоп, посланик енглеског краља Хенрија VIII у Бечу. Јован Ненад је на састанак са Валопом послао фрањевца Фабијана Литерата. У то време, Хенри VIII још увек није помишљао да се прикључи протестантским покретима Жана Калвина и Мартина Лутера, већ је био примерни римокатолички владар који се заносио играма на витешким турнирима и идејом о крсташким ратовима. Фабијан Литерат је Валопу рекао да свом владару пренесе да је српски цар сиромашан, да нема новца и да живи од жита које рађа панонска равница. По Литератовим речима, цар је спавао јако мало, само два сата, један сат је проводио сам у ноћној молитви, а све остало време се старао о својим владарским дужностима. А најсветија дужност је била да се ослободе све јужне земље до Грчке и сам град Константинопољ. Ово је био отворен позив да се Хенри VIII упусти у један крсташки рат за ослобођење покорених хришћана од муслиманских господара. Наравно, од помоћи из Енглеске није било ништа, али је овај контакт значио да је Лондон признао нову српску државу на просторима јужне Паноније.

Римокатоличко свештенство на територијама под контролом Јована Запоље је прогласило крсташки рат против Јована Ненада и његових „шизматика“. Војску су окупљали великоварадински бискуп Имре Цибак и барони Петер Перењи, Ласло Силађи, Валентин Терек и Крсто Франкопан. Мађар Терек се заклео да ће Ненада убити својим рукама, јер га је лишио поседа, а Хрват Франкопан је српског цара називао „лоповом и нитковом“ кога треба протерати из Угарске. У овој војсци су били и неки српски великаши: Марко Јакшић и Ђорђе Сремац, дворски капелан самозваног угарског краља Запоље. Ђорђе Сремац је покушавао да некако помири свог господара са српским царем, али просто, то није било могуће.

Јован Ненад је водио много битака против Запољиних Мађара. Најкрвавија је била битка код Селеша, између река Тисе и Мориш, 1. маја 1527. године. Према речима Ђорђа Сремца, у овом сукобу страдало је више Мађара него у битци на Мохачком пољу. Био је то велики ударац за Запољу, који је припремао одбрану Будима од хабзбуршке војске која се скупљала на аустријско-угарској граници. Јован Ненад се успешно опирао нападима противника, али није имао снаге за продор на север, како би се спојио са снагама Фердинанда Хабзбуршког. Запоља је имао и сувише присталица на простору данашње Мађарске, па су офанзивне акције биле осуђене на пропаст. У покушају да се пробије ка Будиму, Јован Ненад је претрпео пораз на Сеђфалском пољу 21. јуна 1527. године. У овом сукобу страдало је 8000 Ненадових пешадинаца, а сам цар је једва извукао живу главу.

Фердинад Хабзбуршки је у то време сакупљао војску за одлучни напад на Будим. Слао је поруке српском цару да не одустаје од продора на север. Јован Ненад је знао да је ово тешко оствариво, али је био свестан да се не може дуго одржати ни у дефанзиви. Запољине снаге су биле велике, а његове присталице су после катастрофе на Сеђфалском пољу почеле да се колебају. Био је свестан да у његовим редовима има много Запољиних жбирова и потенцијалних атентатора. Зато је цар одлучио да свој живот и судбину своје државе стави на коцку. Са својих 1500 најбољих војника, претежно коњаника, кренуо је на север. Запољина војска га је чекала негде код Сегедина, оставивши овај град потпуно празним.
У муклој тишини, Ненад је са својим људима ујахао у град. И мађарско и српско становништво је позатварало врата и прозоре и није се појављивало на улицама које су остале пусте. Док су се Ненадови коњаници пробијали кроз уске улице зачуо се пуцањ из аркебузе (најстарији облик пушке). Гвоздено зрно је погодило цара и он се стропоштао на земљу. Човек који је пуцао се крио у кући која је била власништво барона Ласла Силађија. У неким изворима се овај Силађијев слуга назива Урбан Вид, а у некима Себастијан Вид.

Српски коњаници су свог полумртвог цара склонили у село Торњош код Суботице. Присталице и дворјани су се убрзо разбежали. Око постеље полумртвог цара је било једва 300 најоданијих људи. На крају, и они су без отпора дозволили да се царевом кревету приближи Валентин Терек, барон који се заклео да ће својим рукама убити Црног Човека. Изгледа да је Црни Човек био још увек жив када је Терек извадио сечиво којим је намеравао да му одсече главу. Тако је Црни Човек страдао на готово исти начин као и Црни Ђорђе три столећа касније.

Глава Црног Човека је однешена у Будим, где је још увек столовао краљ Запоља. На путу до Будима глава је јавно излагана на бакарном послужавнику. Острашћене масе су се ругале мртвом српском цару. Запоља је већ био у нервном растројству, јер је знао да нема довољно снаге да се супротстави хабзбуршкој војсци која се полако приближавала са запада.

Ненадова глава је на крају преливена сирћетом и постављена на Запољину трпезу међу разним врстама јела. Избезумљени краљ је прво ишибао главу бичем, а затим је током ручка причао са њом. Час јој се ругао и церекао, час је плакао. Нико од присутних није разумео дијалог између растројеног цара и укисељене главе. Када се обед завршио, Запоља је наредио да се глава набије на копље и окачи на зидине града, како би је уочили хабзбуршки војници.
Угарска је тонула у све већи хаос, а Срби су се налазили са обе зараћене стране. Било их је и међу Османлијама. Углавном конвертити, који су прешли на ислам. Већ 1529. године, само две године после убиства Црног Човека, Турци ће започети своју прву опсаду Беча. Као и потоње, она ће бити неуспешна. Био је то крајњи домет османских похода. Ипак, Константинопољ је и даље остао турски.

Пророчанство Јована Ненада се још увек није испунило ни после пет векова. Читајући историју Првог српског устанка и биографију оснивача династије Карађорђевић имамо утисак да се Црни Човек појављивао опет. И данас постоје многе приче о Карађорђевом пореклу и ни једна није доказана. Неки су тврдили да је Карађорђе био Француз, неки да је био из албанског племена Клименти, а скоро свако црногорско племе тврди да Карађорђеви предци потичу баш од њега. О Карађорђу не знамо ништа поуздано пре последњег турско-аустријског рата (1788-1791). На крају и сам Карађорђе се упустио у авантуру ослобађања Константинопоља, приступивши грчкој Хетерији, што га је стајало главе. Као да се исти анђео Апокалипсе два пута појавио међу Србима. Хоће ли се појавити и по трећи пут и испунити пророчанство из 1526. године, или бар покушати да га испуни? То нећемо никада сазнати. О земаљском царству православни хришћани не би требало да маштају. Њима је обећано Царство Небеско. Уколико га заслуже поштујући Божје законе.

Коришћена литература:
М. Благојевић, Д. Медаковић. Историја српске државности I, Нови Сад 2000.
М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Београд 2008.
Р. Самарџић, Сулејман и Рокселана, Београд 2010.

АУТОР: Душан Јевтић (1986), проф. историје

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.