Да нема Срба, Хрвати не би знали шта ће од себе
Хрвати против Срба
На Ђурђевдан 1991. године, у једној телевизијској емисији из Београда, на питање откуд толика мржња између Срба и Хрвата, потписник наредних редака одговорио је да не постоји мржња између Хрвата и Срба, постоји само мржња Хрвата према Србима.
Да би се то стање савремене хрватске свести уопште могло подврћи било каквом тумачењу, ваља знати да Срби никад у својој историји нису ратовали против “правих” Хрвата; они су ратовали против бивших Срба, оних Срба који су ко зна из којих разлога напустили православље, прешли у римокатолицизам и “унапредили се” у Хрвате. Као што је то случај и с исламизованим Србима и свима знаном изреком да је потурица гори од Турчина, и поримљени Срби воде свој “лични” рат са својом дојучерашњом србском браћом. Ови злосрећни преобраћеници још увек се налазе ни на небу ни на земљи: јесу прихватили римокатолицизам и хрватство, али њихово “хрватство” стално је под сумњом јер и Хрвати и Срби, а нарочито водећи идеолози римокатоличке цркве, познатије као Ватикан, знају о коме се стварно ради. Презимена тих нових Хрвата, а и лична имена, и даље су србска. Неке такве породице, нарочито оне које су римокатолицизам прихватиле тек коју генерацију раније, у тајности су задржале породичну славу, то искључиво србско обележје, до данашњег дана, а многи од њих знају и своје старо породично стабло. Због свега тога, због још увек неизбрисаних трагова о свом пореклу, ти “нови Хрвати” мрзе и једне и друге. Мрзе Хрвате јер још нису достигли њихов ниво ни у римокатоличком ни у националном погледу, а мрзе Србе јер они су, и поред свих тегоба које су повремено или стално наводиле појединце или веће и мање групе да избегну из православља и Србства, и даље остали и Срби и православци. Више мрзе Србе јер они су живи сведоци о издаји своје бивше браће. Све док такви сведоци постоје, “хрватство” тих нових Хрвата и даље ће бити под сумњом. Сумње ће нестати тек уколико сви србски сведоци њиховог преобраћеништва буду уклоњени. Мржња тих нових Хрвата само је “теоријска” подлога сваком хрватском (и римокатоличком) геноциду над србским народом.
Политичке, војне и верске прилике на самом почетку деведесетих година прошлога века, у тек разбијеној Брозовој Југославији разгореле су ону већ поменуту хрватску мржњу према Србима, прикривену крилатицом о неком наводном братству и јединству, тако да је свако ко је иоле држао до свог “хрватства” кренуо да га докаже на својим србским суседима и рођацима. За тако нешто, сви они имали су благослов и верских и војних и политичких власти у Хрватској, а сви њихови “ратнички” поступци били су усмеравани из једног јединственог политичко-војно-верског центра и имали су за једини циљ да коначно реализују закључке оног свехрватског католичког конгреса одржаног у Загребу септембра 1900. године, да до краја 20. века све што је у Хрватској мора бити хрватско, а све што је хрватско мора бити римокатоличко.
Па је на допунско питање какве су природе хрватско-србски односи, још речено да се Срби уопште не односе према Хрватима, односе диктују искључиво Хрвати, пошто Срби, нарочито они из науке, на све то гледају као да их се хрватски однос према Србима уопште не тиче; ако неки Србин, да ли из науке, да ли из лаичкога круга, ко зна због чега, прекрши то правило, биће то само изузетак.
Чија је Србска Земља
Иако би савременим званичним историчарима у Србији морало бити познато, барем по претпоставци, да Хрвати све своје планове о продору на исток, за почетак до Земуна, заснивају на чињеници да су се поједини делови Србске Земље налазили под вишевековном или вишедеценијском аустријском или угарском окупацијом, исте те “зналице” мало чине да истина о србском карактеру панонских области продре у свет. Њима се чини да је то или неважно, или недостојно расправе на њиховом “научном” нивоу, те уопште не реагују на појављивање многобројних хрватских књига у којима се све што је србско претвара у хрватско. Они се нису огласили ни кад је пре четврт века извесни Анте Секулић (1920-2016), рођен у Таванкуту, код Суботице, а тада настањен у Делницама, у Хрватској, без икаквог зазора, благодарћи сопственој “знанственој спознаји” прогласио хрватским све “мјестописе”, односно топониме, односно називе свих насеља по Срему, Бачкој и Барањи.
Па ће испасти:
– Да је Барања “цјеловито земљописно подручје раздијељено трианонском државном границом на маџарски и хрватски дио”, иако се Хрватска није у Тријанону ни помињала;
– Да називи свих око 650 насеља у Срему, ако по пореклу нису маџарски, јесу хрватски, а “земљовид жупаније сријемске”, највероватније с краја 19. века, служи као подлога за “знанствену” обраду свих данашњих хрватских претензија на овај исконски део Србске Земље (пошто реч Срем и реч Србија имају исто значење);
– Да су Срби тек “крајем XVII. стољећа” пристигли у Бачку коју “Славени насељавају од ВИ. стољећа”, све по логици да се под овим “Славенима” подразумевају Хрвати који се први пут помињу у 8. веку, а под Србима они који су и по памети србских званичних историчара “прослављени” 1990 (пет-шест година пре поменутих “мјестописа”) као сеобари уз Арсенија Чарнојевића.
Разложном човеку заиста је тешко полемисати са бројним несувислим наводима Секулићевим, али ћутање о томе не само да не потискује хрватске “знанствене” лажи, већ србским непријатељима потврђује, а недовољно информисаним Србима намеће утисак да је тачно све што Секулић пише; утолико пре што он сам каже да су “од године 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садржајно већином испуњене подацима о насртајима на хрватско народно биће” и што се он, пишући своје трокњижје, на све то позива.
Али, не треба се чудити што Секулић тако пише. Несрећа је што научници из Србије, они који су неке лекције из србске националне историје прескочили, о свему томе ћуте не сматрајући потребним да макар и реч напишу.
После ових кратких уводних напомена ваља подсетити на неке појединости везане за хрватске односе према Србима:
Секулић у својим књигама, мада скоро узгредно, помиње Илире које сматра “носитељима халстатске уљудбе од другог тисућљећа прије Криста”, али и Келте, “носитеље латинске уљудбе”, ваљда с јединим циљем да преко приче о “уљудби” раздвоји Хрвате од Срба, макар и од оних који су, као поримљени, у међувремену “унапређени” у Хрвате.
У не баш тако давној прошлости, Хрвати су се разликовали од Срба по језику, тако да је Чех Јозеф Добровски, Отац Славистике, “држао само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена као хрватски, све друго било је за њега илирски или српски”. Само Хрватско Загорје с околином он је сматрао хрватским пределом, а на другим странама живели су Срби. Исто то тврди и Фердо Шишић, можда најзнаменитији хрватски историчар, док је Франц Миклошич, пореклом Словенац, један од највећих словенских филолога, као Србе сматрао све штокавце, све ијекавце, све православне, све муслимане србског језика, али и многе икавце и многе католике, а Дубровчанин Милан Решетар из тога извлачи закључак да се “мора дати право ономе ко са Миклошичем изјављује да су штокавски и српски – појмови који се поклапају”. Француски слависта Сипријан Робер пише да “српска раса заузима трећину Европске Турске и цео Југ Угарске. У Турској, њене покрајине су: Босна, Херцеговина, део Маћедоније, североисток Арбаније, Црна Гора и Кнежевина специјално назвата Србија. У Аустриском царству, део Истре, Војна Крајина, Банат, Срем и Дунавска обала од Беча до Сент Андреје код Будима”. Све је то неспорно штокавско подручје, а све становништво на том простору јесте србско. Говорни језик тога становништва јесте србски, а све што је писано штокавштином написано је србским језиком.
Има оних који заступају тезу да литература коју су писмени Хрвати написали штокавски и ијекавски, спада у књижевност на србском језику, али томе противрече неки “важни” лингвисти у србском народу. Као што је, примера ради, у Српској академији наука пре тридесетак и кусур година тврдио да је издвајање Косова и Метохије из Србије неспорна чињеница, Павле Ивић је исто тако тврдио да је и у међувремену установљени хрватски језик – чињеница којој не треба противречити. А да би се ипак истакла нека опипљива разлика са бившом западном браћом, он се средином деведесетих година 20. века заложио да нову граничну линију успоставе ијекавица и екавица, тако што је наговорио политичке и државне факторе у Републици Српској да се, за почетак, из администрације избаци ијекавски изговор и да се уместо њега уведе екавски. Та “финта” довела би до још једног располућивања србског народног бића, истоветног оном које је током друге половине 19. века почело да Србе и Хрвате дели на верској основи: православци су Срби, а католици Хрвати. Ова Ивићева екавско-ијекавска подела широко је отварала врата за претварање ијекавских Срба из Црне Горе и Западне Србије (и оне који су расути осталим деловима Србије) у Хрвате.
Код Шафарика читамо да се “непристрасни историчари давно слажу у томе, да се и народној саги да за право, да она мора да попуњава неопходно празнину, тамо где су нас напустили споменици од гвожђа, камена или пергамента. Ово право јој указују Грци и Римљани; и ако чак Тукидид не одбацује Хомерову сагу и Тит Ливије Ромулову и приче о легендарном краљу Нуму са истим поверењем и једнаком поузданошћу, као што причају дела Сципиа и Фабиуса; онда је дозвољено да то исто право себи дозволе и наши (словенски) историчари, при чему не желе да пруже непотпуне припремне радове, већ заокружену историјску целину, с пуним правом. У том погледу су Немци са својим примером већ отишли испред Словена и за очекивати је, да ће и Словени поклонити више пажње својим народним сагама и да ће уложити више труда у прикупљање националних предања. Да се при томе мора применити највећа опрезност, да се понуђени материјал строго провери, да се мора национална и првобитна суштина и садржај одвојити од каснијих чак страних заодевања и облика, да се ту подразумева исцрпно студирање, слобода од предрасуда сваке врсте, а посебно прави смисао, разуме се само по себи”. Званични србски историчари морали би прочитати и добро упамтити ове Шафарикове речи, нарочито због тога што они србском предању уопште не верују, још мање ономе што о српској старини сведоче бројни писци, хроничари, географи са стране; она је предања сматрала простачком и безвредном причом неуког сељачког света, а сва своја сазнања ослањајући се на “вредносне” замисли нордијске школе, подредила је ставу да су Срби, за ту прилику названи Словенима, дошли на Балкан тек у 6. и 7. веку по Христу.
Догађај који је одлучујуће утицао на однос “интелектуалне елите” у Срба према србском културном и историјском наслеђу, србским предањима и србском завештању, био је Берлински конгрес 1878. године. Тада, да би Србији била призната (додељена) самосталност, кључни захтев западних европских сила био је да се Срби одрекну своје националне историје и прихвате “научна” правила успостављена у берлинско-бечкој историјској школи, званој и нордијска, правила којима су и до тада “увођени у бразду” Срби школовани на западној страни. А да би преузете (наметнуте) обавезе могле бити испуњене до краја, на том “новом таласу трезвености и политике реализма” морали су се наћи не баш бројни тадашњи србски интелектуалци; њихови предводници и најзначајнији заточници те нове “научне” логике били су Стојан Новаковић и Иларион Руварац.
По Новаковићевим и Руварчевим рецептима, нова “српска наука” кренула је са све новијим “критичким” причама о србској прошлости, причама у којима није било места ни за народно предање, ни за она знања која су до тада била позната у србској историјској науци, исто као ни знања објективних историчара са стране. Под утицајем те и такве школе, у делу србског народа окренутог такозваним европским вредностима почела је тада да се негује логика доказаних србских непријатеља са стране, по којој српски народ не треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се окрене будућности. Ту исту логику, и у нашем времену, сада још жешће, “препоручују” исти ти србски непријатељи, а интелектуалци потекли из истог тог народа здушно се труде да је наметну сопственом народу, нешто кроз школски систем а нешто путем најразличитијих “теоријских” притисака на подсвест србских људи, нарочито путем средстава масовног општења.
У журби да та нова логика буде представљена тадашњем малобројном србском интелектуалном слоју (највећим делом школованом на европском Западу, по рецептури нордијске школе), коме је остављено да га пренесе будућим србским ђацима и студентима, Стојан Новаковић је написао студију под насловом Српске области X и XII века пре владе Немањине. Да би оно што је написано добило на тежини, али и да би могло послужити као основа новој “науци”, тај спис, глагољив а испразан, објављен је већ 1879. године, у Београду, у Гласнику Србског ученог друштва, претече Српске краљевске академије, данашње Српске академије наука и уметности.
Иако му је могло бити познато да се мудар свет често поштапа латинском сентенцом timeo hominem unius libri либри, бојим се човека који из једне књиге учи, народски речено: нема будале као што може бити школована будала, Новаковић је, самосвесно надмоћан, изјавио да су нам “извори, по којима нешто знамо о србској географији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфирогенита”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукљанина у латинском преводу “некаква словенског, никад после ненађеног рукописа”. Стога, посебно забавним треба процењивати Новаковићево разматрање шта се пре Немање сматрало Србијом, нарочито због тога што његово размишљање не нуди одговор на питање како је то једна “недонесена” Србија, сабијена у неке планине данашње средишње Србије, одједном, из чиста мира, могла достићи државне, политичке, војне, културне, градитељске и сваке друге вредности немањићког времена.
Под непосредним утицајем бечко-берлинске школе у историјској науци која није одударала од германских интереса западне социјалне демократије у односу на србски народ и, стога, изразито антисрбски расписан, био је и Јован Руварац, у монаштву наречени Иларион, од 1874. године архимандрит манастира Гргетега.
Већ пре замонашења (1861), он је у новосадској Седмици, књижевном додатку Србском дневнику, објавио један научни рад (1856) под насловом Преглед домаћих извора старе србске повестнице. Вероватно имајући у виду и тај несрбски “садржајан” спис, хрватска Енциклопедија Југославије, у ауторском тексту Ђорђа Сп. Радојичића, историчара и историчара књижевности, за њега ће рећи да је био “необично обдарен, с урођеном особином критичности”, а посебно ће бити похваљен због тога што је “нарочито био жесток у нападима на Пантелију Срећковића, професора србске историје на Великој школи и једног од првих наименованих чланова Српске краљевске академије (наука). Кроз своје ‘пантелијаде’ Руварац је са ослонцем на историјске изворе и жарком истрајношћу истинољупца рушио митове традиције, а целим својим делом дао маха потискивању псеудоисториографског приказивања догађаја и појава”.
р Историчарима у србском народу “не иде под капу” да прихвате оно што се на другим странама зна као неоспорно, те се они олако опредељују за најлакшу варијанту: кад су Срби, односно Словени, дошли у Илирију, тамо није било ни живе душе: дотадашњи становници Илирије нетрагом су нестали управо у тренутку кад су однекуд, ко зна откуд и како “сазнали” да ће се Срби уселити у Илирију. Не зна се да ли је тај нестанак био изазван страхом пред Србима, или је будућој нордијској школи био потребан “научни” основ за тврдњу по којој су Срби у Илирију дошли ниоткуд, тек, Илири су се неосетно преселили “у непознато”; не може бити да су се сви са толиког простора сместили у данашњој Арбанији.
Без обзира на све то, званична историјска наука у Срба гледа на Илире, али и на остале Сармате, Трибале, Трачане, Келте, Дардане, Церане, Паноне, Пелазге, Расене, Јазиге, Дачане, Анте, Мижане, Венде, Венете, и многе друге, као на нешто што са Србима ни за живу главу не би смело имати везе.
Најбоље се то показало у тренутку кад је у Енциклопедији српске историографије (којој се може прикачити свакакво обележје, али не и србско) написано да “Шафариков труд, посебно на издавању извора има огроман значај за развитак српске критичке историографије, али је ропско ослањање на његов ауторитет усадило у српску науку бројне романтичарске заблуде које су с муком искорењене”. Преведено на нашки, то значи да су извори које је Шафарик објавио, а заједно с њима и Шафариков ауторитет, увели у србску науку “бројне романтичарске заблуде”, због чега је Шафариков историографски рад био по србску науку изразито штетан, али је та штета ипак била врло корисна, пошто је довела до “развитка српске критичке историографије”. Другим речима, оно што је Шафарик написао о словенској (и србској) старини није ни смело да стигне до србског читаоца. И, наравно, није ни стизало, јер Шафариково дело није превођено на србски! А да јесте, могло се на једном месту видети оно што је о дубокој србској старини (и илирској, и трачкој, и иној) било итекако познато бројним страним ауторима од ауторитета.
Јован Цвијић, тај знаменити србски географ и антропогеограф, заслужио је да овде буду забележена нека његова запажања о Илирима. Примера ради, као траг римске управе у данашњим србским крајевима он види велик број латинских речи у србском језику, нарочито због тога што је “вероватно… полулатинизовано становништво, претапајући се доцније у Србо-Хрвате, утицало, поред осталог, на њихове физичке и психичке особине, нарочито латинизовани Илири на динарске Србе”. Досељени Словени, односно Срби, који су се ширили “по Полуострву поглавито лаганом и готово неприметном инфилтрацијом или најездом, асимилујући и потискујући аутохтоно становништво, то јест многобројна трачка племена на истоку, илирска, а јамачно и заостала келтска у западном и централном делу Полуострва”, продрли су чак до Пелопонеза, а преплавили су такође и “знатан део данашње Арбаније”. По Цвијићевом тумачењу, Словени су се из “готово неприметне најезде” прилагођавали новим земљописним условима тако што су “асимиловали аутохтона племена као: Илире на Западу, трачка племена на Истоку, македонска у центру”, не објашњавајући “помоћу којих трикова” су малобројни и неприметни досељеници успели да се прилагоде и асимилују многобројне староседеоце; ни у примисли му није да успостави било какво сродство међу њима, чак ни онда кад изричито констатује да је у долинама Рашке, Ибра, Таре, Пиве и Лима “становао један део Срба, који је био асимиловао највише романизованих Илира и можда Келта”. То на једној страни, а на другој, Цвијић и не примећује да његови закључци подразумевају и основне поставке да Илири, Трачани и Келти нису били нестали кад су се Срби појавили у крајевима јужно од Дунава и Саве. И, даље, ако су ти неприметни досељеници тако лако успели да асимилују аутохтоне Илире на Западу, те ако су преплавили знатан део данашње Арбаније, мора се поставити питање да ли је ишта Илира преостало како би се, у нашем времену, на њиховом наводном постојању, исконструисала теорија о илирском пореклу будућих Арбанаса.
У међувремену, кад су већ “високоучевни” Срби успели да се уместо својих сународника одрекну својих илирских корена, на илирску подлогу, добрим делом и уз благослов разних србских иларионовића распоређених по “научним” академијама и “угледним” факултетима, накалемили су се Арбанаси, а на илирску прошлост и културу почели су да се наслањају и Хрвати и Словенци; то су почели да чине у тренутку кад се Арбанасима учинило да би им Трачани лепше пристајали као давни преци.
р Све док се у такозваној србској науци буду одбацивала сва давна сазнања о србској старини, и даље ће се дешавати све оно са чим се србски народ већ подуго сукобљава. Дешаваће се да хрватски “знанственици” (друге да овде не помињемо!) присвајају за Хрвате све оно што припада Србима: и језик, и порекло, и станишта, и становништво, и друштвене односе. Примера ради, кад је Радивоје Пешић почетком деведесетих година 20. века у једној телевизијској емисији из београдског студија саопштио да се србска ћирилица мора довести у везу са винчанским писмом, већ наредне вечери, у телевизијском дневнику исте те куће, археолог Драгослав Срејовић прогласио је све то “најобичнијом бесмислицом”. Али, зато, свега три-четири дана касније, београдска Политика пренела је вест из Загреба, којом се наговештава да ће хрватски знанственици померити хрватску старину за “пет тисућа година уназад”. Хрватска “знанствена” логика била је једноставна: пошто Срби одбацују винчанску културу којој је блиска сродница она из Вучедола, откривена у границама садашње Хрватске, нема разлога да се та “ничија” култура не прогласи “хрватском”; по истој логици по којој је, својевремено, хрватски лингвист Далибор Брозовић рекао да, уколико би се Срби одрекли ћирилице, Хрвати би је без икаквог премишљања прихватили као своје писмо.
До када на беспућу
Није несрећа у томе што Хрвати измишљају своју историју и свој језик тамо где тога никада није ни било јер и они имају неке своје претке и морају некако говорити. У поменутом трокњижју они и сами признају да су “од године 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садржајно већином испуњене подацима о насртајима на хрватско народно биће” и од тада многе се назовиистине преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знанствену” лаж. Званични србски историчари, лингвисти и други научници ухлебљени по разнима академијама и “угледним факултетима” не реагују јер нису у стању да се отму бесмислицама о “доласку Словена на Балкан у шестом и седмом веку”, ниоткуд, а глуви су, неми и слепи пред бројним доказима о србској старини одвајкада не само на данашњој Србској Земљи, већ и јужно и северно од ње, и источно и западно од ње. Они “не воле” да знају за такве доказе, иако су они добро познати читавом низу озбиљних научника са стране. Они као да не желе “да се мешају у свој посао” и да стану у одбрану сопственог народа и сопствене државе. Они, научени из једне књиге и, нажалост, несвесни истине да је због њих настала она прастара изрека “бојим се човека који из једне књиге учи”, још увек нису у стању да себи поставе нимало узгредно питање како то да се србски суседи, и не само они, с толиком лакоћом обрушавају на Србе и обезвређују све што је србско, али се, истовремено, не устежу да халапљиво преузму (отму, покраду) сва њихова цивилизацијска достигнућа.
Тек кад смогне снаге да се одрекне изразито антисрбске берлинско-бечке (германске, нордијске) школе и да се врати изворној србској историјској школи, србска историографија (којој тон дају Српска академија наука и, како то каже једнокњижни Радивоје Радић, “угледни факултети Универзитета у Београду”, институције најпозваније да чувају истину о србској прошлости), добиће одговор на управо постављено питање о черечењу србског националног бића и моћи ће се озбиљно позабавити историјом србског народа, од почетка.
Без враћања сопственој историјској школи, србски народ и даље ће лутати цивилизацијским беспућима.
Илија Петровић
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
САЧУВАJ МЕ БОЖЕ КУГЕ И ХРВАТА.!!!