Грлић: Тек ће нам отимати слободу позивајући се на корону

Рајко Грлић (Фото: Sandra Simunovic/PIXSELL)

Рајко Грлић, један од највећих редитеља бивше Југославије али и истог простора који се данас назива “регионом”, тренутно борави у Америци, где већи део године живи и предаје филмску режију.

“У самоизолацији. Жив, у комаду.”

Тако је Грлић почео први мејл послат из Охаја којим смо пре недељу дана поново успоставили контакт, после неких годину дана паузе. Договарамо фељтон који ће бити мешавина његових “Неиспричаних прича”, књиге објављене 2018, и једне заиста никад испричане приче…

Пандемија коронавируса зауставила га је у припреми новог филма са Антом Томићем, а његове студенте послала кућама. Али, имао је Рајко Грлић и једно лично искуство са овим вирусом, праву малу породичну драму која се срећом добро завршила.



Рајко, како сте ових дана? Kако се чувате од пошасти вируса који је зауставио читав свет, бар онај део света који има интернет и живи по градовима?

– Добро сам. Наравно, у датим нам оквирима. Налазим се у малом америчком универзитетском граду, једном од најљепших у овој земљи, који моментално изгледа као град духова. Ту већ тједнима живим у самоизолацији. Ништа ми не недостаје. Чак и традиционално пиће петком у оближњем бару с пријатељима и даље пијем. С малом промијеном, сада га пијемо на зоому сједећи у фотељама својих кућа. На тај начин држим и класу, тако и разговарам с пријатељима. Мање-више интернет живот с мноштвом брижних имејлова. Уз то нешто и пишем, пуно ходам по шумама у околици, пијем добро вино, перем руке сто и један пута дневно, такмичим се у кухарству са својом супругом која је пуно боља кухарица од мене. У овом мјесецу један су за другим поредани: Пасха, два Ускрса, Рамазан… Сва та прољетна чишћења ваља славити, за сваки од њих треба нешто добро скухати.

Вероватно је први пут у историји ситуација у Америци и Србији слична. Људи су затворени у кућама, паника је изазвала несташицу тоалет папира једнако у Београду и Лос Анђелесу, председници обе државе праве сличне бесмислене перформансе… Kаква је заправо ситуација у Америци из прве руке?

– Не знам ситуацију у Србији, али овђе у Америци није добро. Захваљујући его манијаку из Бијеле куће Америка је корону дочекала крајње неспремна. Бијела кућа је добила врло јасну слику шта ће корона учинити Америци већ почетком јануара, а реагирала је – и то тек кад је виђела да берза понире у црну јаму – средином марта. Та два мјесеца, тај фатални заостатак, под вођством човјека који понавља: “Неће мени доктори говорити шта да радим”, коштат ће Америку, по данашњим предвиђањима између 60.000 и 100.000 живота док неки прогнозирају и пуно већу бројку.

Ви имате сличну појаву на челу државе, сличног духа и сличне неоподношљиве лакоће гурања људи у трагедију, тако да лако можете замислити што се овђе догађа.
А од свих страшних прича овђе, Њујорк је најстрашнија. Моја кћерка и њена обитељ живе у Њујорку, на Менхетну, тамо гђе је епидемија далеко најјача. Свих четворо је пребољело корону и то што у лакшем, што у доста тешком облику. Тако да нешто знам о томе како се та предсједничка глупост прељева у свакодневни живот и колика јој је цијена. На другој страни те исте трагедије, у задња три тједна овђе је преко осамнаест милиона људи изгубило посао. Предвиђају да ће им се од сада надаље сваки тједан придружити још шест милиона. Уз све то имам срећу да сам у Охају. Ту су неке од најпознатијих свјетских болница, од “Цлевеланд Цлиниц” надаље. Оне су врло рано схватиле о чему се ради и успјеле наговорити гувернера да их слуша. Зато данас Охајо, у успоредби са осталим државама Америке, у броју заражених и мртвих, стоји релативно добро.

Били сте неколико пута у свом животу сведок нечему што се касније у историји називало крај једне епохе, да ли је ово тај тренутак када смо, против своје воље, закорачили у другачији свет?

– Ово још није другачији свијет. Ово је само свијет пун страха. Ово је тек припрема за неки нови, врли, племенитији и опаснији. За годину-двије, када се нађе лијек и ствар с короном стави под контролу, гледати ћемо рађање тог другачијег свијета. А тај, надам се да се варам, неће бити њежан ни према људима нити њиховим слободама. И у том отимању нашег приватног свијета, непрестано ће се позивати на корону, и опомињати нас што нам се све може догодити ако власт нема апсолутну контролу над нашим животима. Разни Орбани и Ердогани само су биле прве ласте на небу новоизлазећег сунца.

Вас је епидемија коронавируса зауставила у припреми новог филма за који сте сценарио написали са сталним сарадником Антом Томићем, по Kрлежином делу “На рубу памети”. О каквом се филму ради? Имате ли поделу?



– Није нас корона зауставила јер још нисмо ни почели припреме. Наиме, средства Хрватског аудиовизуелног центра одобрена су нам буквално пар дана прије но што је вирус загосподарио нашим животима. Да би се филм могао снимити, још морамо ићи на најмање три-четири копродуцентска натјечаја у друге државе. А како нитко не зна када ће се филмски системи у тим државама покренути, сада је једноставно све у фази мировања.

Али, да се вратим на ваше питање. Ради се о филму који би, ако се догоди, кроз љубавну причу покушао поставити једноставно питање: да ли појединац може нешто учинити против глупости, недостатка елементарног грађанског морала и пљачке којима се овђе влада, загађује живот, уништава нада, тјера на одлазак. Kако то питање неодољиво подсјећа на она која је у тридесетима, врло сличном времену овом нашем, постављао Мирослав Kрлежа, учинило нам се да би његов ”На рубу памети” могао бити сјајна полазна точка за један пут у пропитивање наших живота.
Тако смо Анте Томић и ја кренули с врло једноставном идејом да “На рубу памети” прилагодимо нашем времену. Али, када смо озбиљно уронили у роман, схватили смо да је то један сјајан есеј који не треба дирати. С друге стране, желећи остати у његовом духу, одлучили смо узети само премису и на њој градити сасвим нову причу. Зато на сценарију испод наслова и пише: “Надахнуто ђелом Мирослава Kрлеже”.

Ми овај разговор водимо као увод у фељтон који приређујемо од ваших записа скупљених у дивну књигу “Неиспричане приче” (Лагуна, 2018). Ако занемаримо занимљиву форму у којој је писана та књига (164 филмска појма), ова ваша аутобиграфска исповест је својеврсно сведочанство о земљи које више нема, о времену у коме сте стварали, о ликовима који су творили историју филма. Kажете да сте белешке за књигу писали више од 30 година. Шта вам је било најтеже у том послу сабирања и писања ових успомена?

– То, као што вјеројатно знате, није никада ни требала бити књига. Од доласка у Америку, када сам био потпуно сигуран у одлуку да више нећу радити филмове, слагао сам у компјутеру биљешке за неснимљене филмове, нешто што сам звао: “Мојих сто најбољих филмова које никада нећу снимити” или, мало окрутније речено, гробље мојих неснимљених филмова. Уз то сам у тај фајл временом почео додавати и мале цртице, обитељске приче, дијалоге које сам чуо, све оно што нетко тко се читав живот игра сценаријем увијек и чини. И онда сам неке од њих показао свом сценаристичком суборцу Анти Томићу и он ме почео увјераватии да то свакако морам објавити. Kао човјек који тешко подноси тајну, Анте је то одмах испричао Марини Вујчић, књижевници и уредници. Она је била упорна, наговарала ме готово годину дана да јој то пошаљем, мој его је на крају поклекнуо и тако се родила та књига. А затим је дошло и београдско издање.



Најтеже је било одабрати шта ставити у књигу а шта оставити.

Да ли сте намерно прескочили неке приче, да ли вам је данас жао због тога?

– Да, за неке ми је жао што их нисам уврстио. А што се тиче прескакања неких прича то се догодило и свијесно и несвијесно. Никада не знате код таквих одлука. Неке су остале у компјутеру јер су биле претјерано “самохвалеће”, неке превише приватне, неке јер ми се чинило да једноставно нису довољно добре. Опасно је играти се нечим што се у грубо зове “аутобиографски материјал”. Стално се питате да ли сте упали у егзибиционизам, да ли ту има превише ја-па-ја-кања… Неугодна игра, поготово за некога тко нема претјерано разумијевање за јавност “јавних особа”.

Постоје у књизи нека сведочења, попут оног о понашању Антуна Врдољака према вама, која мало леде крв у жилама. Kако је могуће описивати такав догађај, а не мрзети?

– Вријеме вам даје могућност да с одмаком и неким миром причате и о крајње неугодним ситуацијама. С друге стране, исписивање таквих тренутака вјеројатно има и неку самотерапеутску сврху. Ослобађате се гноја.

Kоје су најбоље оцене, похвале, које сте добили за ове своје записе, који су од њих вама најдражи?

– Kњига је добила пуно сјајних критика. Можда и више но што заслужује. Али, од свега тога, мени су далеко најдражи мејлови које већ више од двије године, готово на тједној бази, добијам од читалаца. Фантастични мејлови, фантастичне приче… Вјерујем да би се од њих могла сатавити књига пуно узбудљивија од моје.

Ексклузивно ћемо у оквиру фељтона објавити и једну причу која на крају није ушла у књигу. Због чега сте од ње одустали?

– ЦД-РОМ је једна од них која је испала јер је звучала претјерано “самохвалећа”. Ђеловала је, колико сам је год покушавао ублажити, као неко прављење важним, викањем “ајде-ме-погледај”, “а-шта-им-радим”. Дао сам вам је с надом да ће је веб лакше подњети од папира.



Нова

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.