Изолација рађа страх и апатију: Угрожено ментално здравље старијих

Пензионери (Фото: Depositphotos/NatashaFedorova)

Осећам се усамљено. Деца живе у другом граду, и откад је проглашена епидемија короне не долазе да ме не би заразили, јер имам дијабетес и Паркинсонову болест. Да немам млађег рођака који сврати да ми донесе храну, никоме врата не бих отворила. Највише се плашим да ми се нешто не деси и да ме не нађу тек после два-три дана. Али трудим се да останем позитивна и задржим рутину – каже удовица Милана Стојков (78), из Новог Сада.

Сваког дана чита, било шта, само „да вежба мозак“. Прави кругове по стану да „јој не атрофирају мишићи“. Чује се редовно телефоном са децом и рођацима, обавље једноставне кућне послове, да некако испуни дан.

– Једва чекам да све ово прође да загрлим децу и унуке – каже Милана.

Њен случај није усамљен. Најмање 300.000 људи старијих од 65 година у Србији живи у самачким домаћинствима. Посебан проблем имају они који живе у зградама, без дворишта. У чак три београдске општине, Стари град, Врачар и Савски венац, просек година житеља је 75 плус, и управо они станују у старим зградама, често сами, без могућности да са неким попију кафу или случајно сретну познаника у парку.

Ова категорија је најугроженија у Србији. Не само због ковида 19, већ због ризика који социјална изолација са собом носи.




– Психичко здравље почива на социјалним контактима – каже Спомена Милачић, из Друштва психолога Србије. – Као што дете не може да се развија без топлих социјалних контаката, тако су они битни и за очување психолошког здравља старијих. Наравно, најбитније је сачувати живот, али је имунитет уско везан и за ментално здравље.

Живот старих у социјалној изолацији, коју је наметнуо нови вирус, повећава анксиозност, осећај усамљености, депресију.

Многи се, сматра Милачићева, неће опоравити, и чак и кад буду могли да изађу, неће то чинити због апатије.

– Било би добро када би старима у зградама са двориштем било омогућено накратко да изађу, да виде дрво или дете у комшилуку. Они су одговорни, носе маске, умели би да држе социјалну дистанцу – сматра Милачићева.

А кад све ово прође, требало би, каже, одмах активирати клубове за старе, где ће се дружити, организовати игранке, радити ручне радове или учити бриџ. Само тако ће, бар делом, бити могуће санирати психолошке последице карантина.

Са тим да су за старије од 70 кључни социјални контакти, сагласан је и Небојша Јовановић, председник О. Л. И. центра и Удружења за психотерапију, саветовање и коучинг Србије:

– Старији су не само усамљени, већ се и плаше самоће: „Шта ћу ако ми се нешто деси а нема никог, ако поломим руку или кук?“ Осећају се додатно несигурно и одбачено. Реченице које би требало да чују сваког дана јесу: „Како се осећате“ или „Ту смо ако вам нешто треба“.




Многи психолози и стручна удружења нуде бесплатна психолошка саветовалишта, али мали број старијих користи интернет, а ти бројеви махом се могу наћи на глобалној мрежи. Подаци Републичког завода за статистику показују да се тек око 70.000 старијих од 65 година служи рачунаром.

– Као што су локалне самоуправе организовале достављање хране и лекова старијим житељима, тако би требало да се потруде да и бројеви телефона саветовалишта дођу до њих. Или да сами организују волонтере који ће са њима разговарати. Није неопходно да то буду стручњаци. Овим људима често је довољан само најобичнији разговор – наглашава Јовановић.

Како би помогли најстаријим Суботичанима, Геронтолошки центар је увео виртуелно психолошко саветовање. Разговори са психолозима путем видео-позива доступни су корисницима и њиховим породицама, али и свим оним старијима којима су у ово смутно и тегобно време потребни подршка, савет или лепа реч.

По речима Ненада Иванишевића, директора Геронтолошког центра, ова услуга већ је постојала, а сада добија и своју онлајн верзију под називом „Један позив мења све“.

– На овај начин ће грађани у периоду изолације моћи да попричају са психологом, а осим личног саветовања, уколико психолог процени да је потребно, моћи ће да се закаже и групни разговор у који би се укључили и чланови породице и тако направили једну интеракцију између корисника и породице, која у овим условима не може да их посећује – објашњава Иванишевић.

ВАЖАН И ДОДИР

СТАРИЈИМ људима је потребан и контакт очима, који је почетак, како каже Милачић, емпатије, и додир, који пружа осећање сигурности. Комуникација стимулише нервни систем, а ако се нешто не стимулише, оно нагло пропада.




ЈЕДАН ПОЗИВ МЕЊА СВЕ

ДОБАР дан, овде Петар из самице број 24 на Лиману четири у Новом Саду. Како бих могао да дођем до лека…

Овако почиње један од телефонских разговора путем линије саветовалишта „Амити“, које је намењено најстаријим грађанима наше земље, али и њиховим сродницима и пријатељима који брину о њима. Дневно бар десетак људи из свих крајева Србије окрене број телефона и потражи помоћ.

– Линије за помоћ активне су већ више од две недеље јер је наша процена била да је било потребно време прилагођавања и навикавања на поштовање законских мера и препорука стручњака – каже социјални радник Нада Сатарић. – Кључно питање је као обезбедити помоћ и негу у кући за старије особе које живе саме или у старачким домаћинствима. Често су те услуге пружале управо жене које су старије од 65 година и сада су оне престале да долазе.

Јављају се и неформални неговатељи из круга породице, који не станују са старима и не могу да стигну до њих до почетка полицијског часа или не могу да их обићу чак три дана за викенд.



В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ – Ј. ЛЕМАЈИЋ

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.