Ухапшени верници код Рукумије: Захвални Господу што нам је дао да макар мало у борби за њега пострадамо

Манастир Рукумија

„Од велике среде, размишљали смо да ли да за Светло Христово Васкрсење у Недељу одемо у Манастир на Свету Литургију.
Знали смо да ћемо највероватније бити хапшени и кажњени, али смо полако схватали да је управо Васкрс под „нападом“.

Сви смо предвидели од почетка „епидемије“, а онда се и показало да је
и број заражених, и број сати забрана – линеарно повећаван тако да достигне свој максимум УПРАВО у Васкршње дане, и да ће још тих дана бити објављено „смањење“ оболелих и ублажавање „мера“.

Пошто смо сведочили нападима на Христа у Црног Гори и борби – у почетку само малог броја Монаха и Митрополита, схватили смо да ЖЕЛИМО да се непријатељу супротставимо, као што је схватило и много хиљада црногорског народа, по великој Милости Христовој.

Не замерамо браћи која још увек то не види, и која због несрећних жртава (које заиста постоје) верује да постоји само болести и борба против ње, без позадине.

Сматрали смо да је наш одлазак у двор онога Цара кога поново разапињу – најмање што можемо да учинимо за њега у томе дану, на почетку борбе за коју, на жалост знамо да је наступајућа времена доносе.




Договорили смо се:
– у случају да нас полиција не дира – да свакако будемо радосни и мирни и да се не гордимо никако,
– а у случају хапшења, да читамо Јеванђеље, помолимо се за њих, не ропћемо на зло, и будемо захвални Господу што нам је дао да макар мало у борби за њега пострадамо, у овом тренутном „рату“ који је за све нас нешто ново.

„Лако је бити захвалан Богу у благостању,
али бити благородан у несрећи значи
обрадовати Бога и посрамити ђавола.
Сваки који претрпи несрећу с благодарношћу Богу,
примиће венац мученика“.

Знали смо да уподобљавање себе овој поуци није лако, и да само звучи једноставно, посебно имајући у виду наше слабости и немоћи, али и Благодат и Божији благослов који добисмо у Светом Причешћу, Јелоосвећељу, и кроз све тајне начине Господње, посебно на дан самог Васкрса, као и благослов Господњи да нам тим допуштењем покаже да смо Његови.
И да треба да ВЕРУЈЕМО у све те дарове, и Молитве наше.

Отац Симеон са братством Манстира и свештеником је устао са ручка и одржао Молебан до смо привођени у полицију и судији.

Манастирска Звона су звонила до краја дана за нас.

Знамо ми и сам Господ, колико је то значило, посебно имајући у виду да је полиција предложила да – у случају да тог момента не платимо казне – будемо спроведени у затвор (сатанска новост у нашем закону о прекршајном поступку!), а што судије за прекршаје нису прихватили, већ су нам донели пресуде, са правом жалбе и роком за поступање.

„Мноштво богоубица, Јудејски народ безакони,
махнито Вичући Пилату, говораху;
Распни Христа невинога; а Вараву нам радије ослободи.
А ми говоримо к њему гласом благоразумног разбојника:
сети се и нас Спасе, у Царству Твоме“.




Господ нас није оставио, па смо са миром, лакоћом, и јединством у Христу поднели тај дуги дан, и Христом били доведени у домове код породица својих, довољно „на време“ да ипак ручамо у Славу Христовог Васкршења.

Остаје да размислимо сви,
– ко је тај који је све испланирао и организовао да кулминација свих аспоката овог „стања“ буде за Васкрс?

Не знамо.

Али зашто тако очигледно нападач самог себе „објављује“, где и незаинтеросовани људи јасно виде позадину, због „напрасног“ смањења броја заражених, одмах по Васкрсу ублажавање мера…,

Зато што МОЖЕ, и ХОЋЕ баш тако.

Припремимо се нове борбе, јер ће их бити.

Слава Господу, Оцу Симеону и свима у Манастиру за све.“

Аутор: Милосављевић Иван из Смедерева.



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.