Стари Словени и Хришћанство – 2. део

Ћирило и Методије

Статус повлашћене религије хришћанство је добило тек фебруара 380. године Солунским едиктом кога су заједнички донели цареви Теодосије I, који је владао Истоком и Грацијан, који је владао Западом. Грацијан (375-383), један у низу римских царева потеклих са територије данашње Србије, је уз „Шпанца“ Теодосија вероватно био најзаслужнији цар за тријумф хришћанства над паганством и можда први искрени верујући хришћанин међу римским владарима. Грацијан се одрекао звања паганског првосвештеника (Pontifex Maximus) и наредио је да се пагански олтар богиње Викторије избаци из римског Сената. Настрадао је на простору Галије 383. године, у рату са паганином Магнусом Максимусом, римским генералом који се прогласио за цара.

Паганство је на Западу још увек било јако. За то време на Истоку, 391. године цар Теодосије I затвара паганска светилишта, њихову имовину препушта хришћанској цркви и уводи обавезу да државни службеници пре ступања на дужност морају да се закуну Исусу Христу. Почетком деветесетих година IV века на Западу је владао Евгеније, који је као и Магнус Максимус пре њега, био подржаван од стране паганских кругова из Рима. Уз помоћ Визигота, варвара, који су ипак били хришћани (аријанаци), Теодосије је победио Евгенија 394. године у чудесној битци код Фриђида (Випава у Словенији). Пре битке у цркви у којој се молила хришћанска војска, указивале су се демонске силе које се нису мириле са хришћанством. Хришћани су били готово поражени у почетној фази битке, али су се чудесне временске прилике окренуле против пагана и Теодосије и Готи су однели победу, која је представљала коначни тријумф Христа над лажним боговима.

А какве су биле религијске представе Словена са краја Старог и почетка Средњег века? У литератури се обично наводи да је први историјски извор у коме се говори о религијским представама код Словена Прокопијев „De Bellis”, настао у периоду од 550. до 553. године. Прокопије зна за Словене и Анте са Доњег Дунава (Влашка низија) који говоре истим језиком („језик им је исти, сасвим варварски“), а такође имају исту религију: „Верују наиме (и Анти и Словени) да је један од Богова, творац муње, једини господар света и жртвују му говеда и све остале животиње. Судбину нити познају нити иначе признају да међу људима врши неки одлучнији утицај, него чим им се смрт сасвим приближи, или их болест савлада, или се нађу у рату, одмах се заветују да ће, ако то избегну, истог тренутка принети богу жртву за свој живот, и, ако су добро прошли, приносе жртву коју су обећали и верују да су том приликом добро прошли, и верују да су том жртвом искупили свој спас. Сем тога обожавају и реке и нимфе (виле) и нека друга нижа божанства и свима њима приносе жртве и по тим жртвама врачају“.

Александар Лома је анализирајући Прокопијеве наводе o врховном Богу Словена и Анта, уочио да је дошло до грешке у интерпункцијским знаковима, коју су понављали преписивачи, а касније и издавачи Прокопијевог дела, па је текст искварен и погрешно преведен. По Ломиним преводу требало би да Анти и Словени „верују у једног Бога, названог по светлости, који је творац и једини господар света“ (Loma 2004: 67-70).

Оваква корекција наводи на закључак да су у веровањима Словена и Анта који су живели у Влашкој низији y VI веку постојале снажне монотеистичке представе које се могу једино објаснити хришћанским утицајима. Осим тога Прокопијева тврдња о негирању судбине је потпуно у складу са библијским учењем.

Јорданес, готски историчар, зна за један догађај везан за Анте који су живели северно од Црног мора, који се може датовати пре 375. године. Наиме, остроготски вођа Винитар је покушао кренуо на антску земљу („in Аntarum fines“). На челу Анта је био краљ Бож („regemque eorum Box nomine“). Винитар је у овом рату победио, а Божа, његове синове и седамдесeт антских старешина је приковао уз крстове („cruci adfixit“).

Ha ocнову овог Јорданесовог податка, можемо закључити да је Бож, први забележени словенски владар у историји, био хришћанин. На овом месту јасно се види да је антска елита страдала попут хришћанских мученика, разапињањем на крст. Бож је као и његов савременик западнримски цар Грацијан нешто касније, страдао од руке пагана кoји се нису мирили са ширењем Јеванђеља.



Неправедно занемарени историјски извори говоре о Словенима као хришћанима далеко пре њиховог наводног покршатавања у периоду од VII до Х века.„Песма Мартина Думијског на базилици“ („Versus Martini Dumiensis episcopi in basilica“), која је настала у другој четвртини VI века (525-550) спомиње Словене као хришћане. Мартинова песма је истовремено најстарији латински извор који Словене не назива Венедима, већ их спомиње под њиховим именом („Sclavi“). У песми се набрајају народи из долине Рајне и Подунавља који су примили хришћанство: Аламани, Саси, Тирингијци, Панонци, Ругијци, Словени („Sclavi“), Нари, Сармати, Дати, Остроготи, Франци, Бургунди, Дачани, Алани и Свеви. Да Словени нису случајно наведени међу овим народима говори нам и порекло аутора. Мартин је рођен у околини града Басијанe у Другој Панонији (даншњи Срем), где су савако већ тада живели Словени. Мартин је из Срема отишао у Хиспанију где је рукопожен за епископа Думија и Бракаре, тј. данашње Браге у Португалији. Мартину су Словени били познати, а можда је и сам био словенског порекла.

Словени су у VI веку живели на византијској територији и служили у њеној војсци, па се подразумева да су били хришћанске вероисповести. Прокопије око 530. године спомиње Хилвуда (Лебедa или Изјабудa), византијског заповедника Тракије (magister militum per Tracias), који је погинуо у борби са својим сународницима северно од Дунава. За овог Хилвуда, који је сасвим сигурно био словенског порекла, Прокопије каже да је био „веома одважан ратник, толико несреброљубив да је највећим благом свог живота сматрао то што ништа није стекао“. Затим се описује позив цара Јустинијана I Антима да се населе у Царству: „Цар Јустинијан пославши овим варварима неко посланство, предложи да се они населе као становници у староме граду званом Турис. Овај град лежи на реци Дунаву. У пређашњим временима основао га је цар Трајан, али већ одавно лежи лежи напуштен, јер су га тамошњи варвари опустошили. Цар Јустинијан је обећавао да ће им дати тај град и земљиште око њега будући да оно од давнина припада Ромејима, да ће им при насељавању помагати свом снагом и да ће им послати много злата под условом да они, као будући савезници, увек стану на пут Хунима (Бугарима) кадгод ови пођу на ромејску државу. Саслушавши то варвари одобрише…“
Анти су покушали да да једног од њих, момка по имену Хилвуд, који је знао латински, представе као истоименог изгубљеног заповедника Тракије на састанку са византијским војсковођом Нарзесом, али га је овај лишио слободе.
О словенском присуству на Балканском полуострву у време Јустинијанове владавине сведоче словенски називи утврђења које спомиње Прокопије у свом делу „De aedicifilis“ написаном 554. године. У Македонији се спомиње Bogas (Богаш), у Дарданији Berzana (Брезана) и Labutza (Лабац), затим Vratzista (Врачишта) и Мillareca (Мила Река) код Ниша и Stenes (Стене) код Ремизијане, тј. Беле Паланке.

Нова насеља која су у Јустинијаново време (527-565) ницала на Балканском полуострву нису имала никаквих додира са урбаном културом античког Рима. То су заправо била утврђена села чији су житељи махом били досељени варвари (тј. Словени), орјентисани на земљорадничку производњу и сточарство. Оваква насеља су се појављивала на знатно већој надморској висини него ранији антички градови.



Изузетак је Јустинијана Прима (код дан. Лебана), коју је цар Јустинијан саградио на месту свог рођења. Јустинијана Прима је постала средиште архиепископије, под чијом јурисдикцијом су се нашли Словени. Јустинијан је 535. године издвојио из власти солунског викара провинције Приобалну Дакију, Средоземну Дакију, Превалис, Другу Македонију и део Друге Паноније и на тим просторима образовао аутокефалну архиепископију Јустинијане Приме. Међутим, због ратова у Италији, Архиепископија Јустијане Приме је десет година касније, враћена папи, који је преко свог викара вршио делегирану јурисдикцију на том подручју.

Ипак, исте године су епископима на подручју Јустинијане Приме дата световна овлашћења. Прерогативи власти су са позноантичке градске администрације пребачени на црквене власти, поготово у домену финансија, чиме је заведена својеврсна полутеократска управа у Балканским провинцијама Царства. Сличнан поредак је заведен и на подручју Италије (Равена) и у Северној Африци. Након упада Авара и њима потчињених Словена почетком VII века, овај поредак се распао. Послењи пут је Архиепископ Јустинијане приме споменут у писму папе Григорија Великог 602. године.
Прокопијев настављач Агатија у ратовима византијске војске против Перисанаца и кавкаских племена на Истоку 555. и 556. године спомиње Словена Сваруна, Анта Дабрагезу (Добројезда) и његовог сина Леонтија. Леонтије је први Ант/Словен са хришћанским именом који је забележен у историји. Део словенских Срба је можда још у том периоду пресељен у Малу Азију, где се спомиње епископија Гордосерба (Град Срба) од око 680. године. Ова српска епископија је у Малој Азији постојала до ХII века. Предпоставља се да се налазила и области Витинија, близу Никеје, данашњег турског Изника, код места Киз-Дервент. Римокатоличка црква је 1933. године успоставила титуларно епископско средиште Гордосерба. Стотину година после првог помена Гордосербе, византијски хроничар Теофан бележи да је на патријаршијском престолу у Цариграду столовао „Никита, пореклом Словен“. Овај иконоборачки патријарх, присталица цара Константина V Копронима је 767-768. године у згради Патријаршије уништио мозаике, премазао иконе и уклонио дрвене скулптуре. Касније га је као ватреног иконоборца, VII Весељенски сабор 787. године анатемисао. Није искључено да је Никита био српског порекла.

Историографија Словене у периоду пре делатности Ћирила и Методија махом представља као многобошце у чијој је средини Христова реч тешко хватала корена. Међутим археолошки податци говоре нешто сасвим супротно. Познати српски археолог Ђорђе Јанковић у својој књизи „Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије“ је истакао: „Археолози на подручју Русије, Украјине и Белорусије нису открили ни један пагански храм из доба пре кнеза Владимира (Х век, прим.), мада је уложен велики труд да се паганска религија докаже помоћу различитих грађевина, предмета и украса; нису познати ни из осталих паганских земаља. Чувени камени идол из Збруча припада 11-12. столећу. Збруч се налази на Дњестру, где се траже Бели Хрвати, а у суседству је степа насељених номадима, који су били пагани. И друго познато наводно словенско паганско светилиште налази се на другој граници Словенства, полуострву на јужној обали Балтика. Окренуто је паганским Германима и такође припада одмаклом Средњем веку. Дакле (…) из првих девет столећа по Христу, као ни пре тога, није установљено ни једно једино словенско паганско светилиште!“

Имајући у виду податке које доносе писани извори о религији Словена у периоду пре VII века, јасно је да су Словени били део хришћанског света. Мнгобоштво које се касније јавило код Руса и прибалтичких Словена, било је последица политичких одлука руског кнеза Владимира и ослоњености на пагански германски свет Скандинавије. Посебно је занимљив податак Константина Порфирогенита о дњепарским острвима названим по хришћанским светцима, на којима пагански Руси (скандинавског порекла) приносе жртве. Ова регресија не треба да изненађује, будући да се Франачкој, која је важила за хришћански земљу, у Х веку одржавају пагански обреди на гробовима мртвих и славе празници у част римске богиње Дијане, о чему сведочи опат Регинон.

Представе о Словенима као паганима који су се клањали идолима треба одбацити у потпуности. Питање је да ли су Словени пре хришћанства доиста били многобожци попут старих Грка, Келта, Римљана или Викинга. Предхришћанске Словене би пре требало замислити као анимисте, који су поштовали духове својих предака и били поклоници култова ватре и воде, који су потицали из персијске дуалистичке религије Зороастризма, која се преко Средње Азије ширила у Источну Европу. Оваква веровања су била погодно тле за прихватање хришћанства. Обожавање ватре које је постојало код древних народа Евроазијске степе у многоме одговара представама пламтећег грма који је видео јеврејски пророк Мојсије на Синају. Обред крштавања водом је такође могао да буде прихваћен због обожавања речних токова код Сармата, о чему говоре неки антички писци. Поштовање духова предака лако је било заменити поштовањем хришћанских светаца.

Многобоштво се код античких народа јављало као последица декадентне урбане културе, а Словенима, вечито ослоњеним на природу је такав начин живота био потпуно стран и неприхватљив. Данас смо сведоци повратке некакве измишљене пганаске религије Словена, коју називају „Родноверјем“. Ова наводна религија која се данас шири словенским светом није ништа друго него одблесак операције совјетских обавештајних служби, које су крајем седамдесетих година ХХ века, су плашећи се повратка хришћанства креирале једну нову религију. Питање је да ли се ова операција у опште и окончала, будући да се у Русији и даље поштује Лењинов препарирани леш као својеврни пагански идол.
Жречеви ове чудне вере која је настала у атеистичкој бољшевичкој држави су многи „интелектуалци“, публицисти, писци романа епске фантастике и чланови разних неопаганских метал бендова који ничу широм словенских земаља, било православних било римокатоличких. Све ово се савршено уклопило са западњачким „Њу Ејџом“, који представља синкретизам западних окултистичких (сатанистичких) пракси и источњачких квазирелигија. Запад је утонуо у мрак безбожништва и паганизма као и Русија после Октобарске револуције. И истоку и западу су данас потребни неки нови Теодосије и нови Грацијан, који би их вратили Христу.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Д. Алимов, „Пражская империя“ и Лендзяне: размишления о появлении славянской идентичности в восточной Европе, Ѕtudia Slavica et Balcanica Petropolitana, Cанкт Петербург 2018, 117-144.
М. Антоновић, Наративни извори за историју Европе. Средњи век. Утопија, Београд 2007.
S. Vajs Bauer, Istorija srednjovekovnog sveta, I tom (Od Konstantinove hristijanizacije do naslednika proroka Muhameda), Laguna, Beograd 2019.
Византијски извори за историју народа Југославије I, САНУ, Bизантолшки институт, Посебна издања, књига 3, ур. Георгије Острогорски, обр. Ф. Баришић, М. Рајковић, Б. Крекић, Л. Томић, Београд 1955.
М. Gimbutas, The Slavs, Thames and Hudson, London 1971.
H. Gračanin, Slaveni u ranosrednjovjekovnoj južnoj Panoniji, Scrinia Slavonica (8) 2008, 13-54.
H. Gračanin i J. Škrguja, Etnički identiteti u u Južnoj Panoniji i Dalmaciji u Justinijanovo doba, Povijesni prilozi 50 (2016), 9-48.
Т. Живковић, Црквена организација у српским земљама (Рани средњи век), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2011.
Т. Живковић, De conversione Croatorum et Serborum. Изгубљени извор Константина Порфирогенита, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2013.
Ђ. Јанковић, Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије. Кратак преглед од почетка до турске окупације, Хришћанска мисао, Београд, 2015.
Ј. Р. Маllory, Indoeuropljani. Zagonetka njihova podrijetla (jezik, arheologija, mit), Školska knjiga Zagreb, 2006.
F. Leonar, Kako je Isus postao Bog, Laguna, Beograd 2011.
А. Loma, Procopius about the superme god of the Slavs (Bella VII, 14, 23), Two critical remarks, Зборник радова Византолошког института XLI (2004), 67-70.
L. Маrgetić, Etnogeneza Slavena, Rad 492, Razred za društvene znanosti, Zagreb 2005, 89-143.
М. Милинковић, Мрежа насеља и њихова структура на северу Илирика у 6. веку – археолошки подаци, Византијски свет на Балкану, Зборник радова са Пете националне конференције византолога (Београд4-6. новембар 2010), књига II, ур. Љ. Максимовић, Б. Крсмановић, Р. Радић, Београд 2012, 299-310.
А. Обломски, Налазишта позноримског доба типа Баранде у Србији (Култура Сармата-Лимиганата), Словени у Српском Подунављу Римског доба, Зборник изабраних објављених текстова о Словенима (1998-2015), Београд 2016: 109-113.
В. Седов, Славяне в древности, Фонд Археологии, Москва 1994.
С. Трифуновић, Насеља Лимиганата и Словена у Банату и Бачкој, Гласник Српског археолошког друштва бр. 15/16 (1999/2000), 43-106.

Душан Јевтић

Стари Словени и Хришћанство – 1. део



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.