Тражим помиловање и за вас који сте “оно” учинили

ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЛИРСКЕ ДИСКУСИЈЕ

С ДУШАНОВИМ ЗАКОНИКОМ

“Сматра се да Десанка Максимовић својом укупном пјесничком и људском мисијом боље него ико други прије ње утемељава и изражава духовни и културни идентитет и историјску судбину српског народа. При томе је посебно важно рећи да су љубав и човекољубље главно „оружје“ којим се она песнички бори и за свој народ, и за сваког човека, ма ко и одакле он био, и за све живе створове на свету. Песникиња намерно и вешто царевим ријечима експлицира грубост и неправду средњовјековног друштва да би потом имала за шта да тражи помиловање. Да је Десанка Максимовић у такву песничку авантуру ушла инспирисана и дирнута првенствено људским аспектом Душановог законика сведочи, поред осталог, и једна реченица из једног њеног досад необјављеног писма Иди Радвољиној, руској књижевници и преводиоцу, која гласи: „Има нешто у мојој природи што ми не дâ да се толико занесем да ми уверење или идеја постану важнији од људског створа“. То је писмо написано 12. 9. 1962. године, дакле пуне четири године прије него што је изашла збирка Тражим помиловање. У тренутку када је ушла у авантуру са Душановим закоником песникињи, дакле, „уверење или идеја“ (макар то била и идеја општег помиловања!) нису могли бити важнији од „људског створа“ – било јој је, дакле, примарно људско, а не идеолошко.”

Ово је написао у предговору Станиша Тутњевић. Примећујем да је данас пуно новинских чланака о “избацивању Десанке” на профилима људи сензитивних на ово питање. Неугодна је та вест да је неко “избацио Десанку” из било чега, макар то избацивање било и из дневног не читања њених дела. Незгодно је избацити “мајку”. “Тражим помиловање” сам читао пре пар година последњи пут. Сматрам да са 50 година имам свест која би могла бити политички релевантан. И само ћу са политичког аспекта и да прокоментаришем овај чин изгнанства нечег што је “лирска дискусија”. Поново улазимо у доба када никаква дискусија није могућа. За мене је ово крупан политички и идеолошки циљ – склонити из доступности књигу о непријатној прошлости Срба.

Омиљени владар који је створио Империју, у ствари је био грубијан и многим простим душама, боготражитељима џелат. А није он једини био. Његов законик је траг којим се може пратити и наслутити ко су били непожељни и санкционисани у “светло” време Немањића. Идеолошки и политички, коме одговара да не буде ове књиге? Ко има пара данас да лобира да се овако нешто (најзад) ЗАВРШИ? Немој да се лажемо, ово није ситница о којој је министар одлучио сам или са својим кабинетом. Ко је имао разлога да се сети Десанке? Можете и сами да закључите. То могу бити само глобалисти, устројитељи “подчовека” овог неоробовласничког наговештаја миленијума.

Или СПЦ.

(тишина од 2 минута)

– Цензор и брисач оног дела културе Срба који прелива преко задатих грковизантијских, дакле папских оквира. Имаћемо све мање и мање записа постојања истине која би могла да се проучава. Цркви истина није битна, а Десанкино тражење помиловања је рефлекс историје која у српском народу чучи у сенци подсвести. Цркви одговара да се све гурне тамо и да се подсвест никад не освести, макар се сви подавили у вери грубијана и маћехе који се поломише да то буде и вера свих Срба.

Политички процењујем, глобалисти су продрли кроз све капије традиционалиста, барем у онај структурни одлучујући део, па су тако нашли путеве да утичу на све нас који слушамо. Не знам за вас, али на вашем месту не бих рачунао на структуре ако имате жељу да живите у раније задатим дубоким вредностима српске културе. Несумњиво је “Тражим помиловање” дело високе вредности. Управо зато треба да га уврстимо у приватну библиотеку.

И срећни и образовани, додуше са државом која прави народ неки забораван и подсвесно врло грешан и неокајан. О ономе што црква не исповеда, Десанка је прескочила преко свих могућих осуда и рекла другим речима – тражим помиловање и за вас који сте “оно” учинили.

Слађан Јовановић

Васељенска ТВ