ТОХАРЦИ: АРИЈЕВСКИ СУСЕДИ КИНЕ

(Фото: Википедија)

У II веку пре Христа, кинески извори спомињу номадски народ Ву-Сун који живи на просторима данашње Монголије. Према сведочењу кинеских писаца Ву-Суни су „црвенокоси, плавооки и слични мајмунима“. Овај пежоративни опис би данас лако могли окарактерисати као расизам. Овде се заправо ради о опису припадника беле расе из угла писаца жуте монголоидне расе, што значи да идеологија расизма није „изум“ белих Европљана. Којим језиком су говорили Ву-Суни, никада нећемо сазнати, јер за собом нису оставили писаних трагова.

Нешто западније од Ву-Суна, живео је народ који су Кинези називали Јуех-Чи. Турко-монголски Хуни су вршили терор над овим народом у II веку пре Христа. Хунски владар је у једном сукобу убио вођу Јуех-Чија и од његове лобање начинио пехар за пиће (Исто је учинио хиљаду година касније бугарски кан Крум после убиства византијског цара Нићифора I).

Бежећи од хунског терора, остаци народа Јуех-Чиja су се склонили у Таримску котлину. У питању је простор данашњег аутономног кинеског региона Синкјанг, који се налази у суседству бивших совјетских република. Грчко-римски извори Јуех-Чије називају Тохарцима (Tokharoi) и тај назив је данас прихваћен у науци.

У Таримској котлини номадски Тохарци су прешли на седелачки начин живота. Ово није био изолован регион, већ се налазио на важној рути Пута свиле, који је из Кине водио кроз Средњу Азију ка Блиском истоку и Европи. Тохарци су тако почели да контролишу један важан сектор ове трасе достигавши завидан цивилизацијски ниво. Они нису живели у јединственој држави, већ у низу мањих политичких творевина од којих су најзначајније: Кучанска држава, Турфан и Карашахр.

Језик Тохараца је забележен доста касно, пред сам залазак њихове цивилизације. Заправо ради се о низу писаних извора, насталих у периоду од VI до VIII века, дакле у раном Средњем веку. Постоје две варијанте тохарског: „тохарски А“ и „тохарски В“. Овај други је познат и под називом кучански, по имену најзначајније државе у Таримској котлини. У раном Средњем веку, ови језици су били пред изумирањем. Познавала их је само малобројна војна, верска и трговачка елита, док је већина становништва говорила туркијским језицима. Тохарци су се већ тада у етничком погледу, претопили у турко-монголске Ујгуре који данас живе у том делу Кине. Неки туркојезични Ујгури данас имају белу пут, мада преовлађују они са монголским цртама лица. Један део Тохараца повукао у Авганистан где и данас постоји племе Кучи и покрајина Такар.

Тохарски А и тохарски В су сачувани махом у списима будистичких манастира Таримске котлине између VI до VIII века. Писани су индијским писмом и спадају у групу индоевропских језика. Међутим на изненађање лингвиста и историчара, језици Тохараца нису сродни просторно блиским индијским и иранским језицима, већ удаљеним европским језицима.

Најбоље сачувана варијанта тохарског језика је кучански, односно тохарски В. Иначе оба тохарска језика, иако су просторно најисточнија, по типологији спадају у западну кентумску грану индоевропских језика, јер се њихова реч за број 100 изговара kant, односно kante. У кентумску групу спадају сви они индоевропски језици код којих назив броја 100 почиње са k или h (келтски, германски, латински и грчки). Са друге стране, постоје многе везе тохарског са словенским и балтијским језицима (летонски и литвански), који спадају у сатемску групу индоевропских језика (где реч за 100 почење са ѕ).

Речи за разне врсте риба у тохарским су сличне као у словенским језицима, што је многе истраживаче упутило на закључак да су Тохарци потекли са обала Балтичког мора. Такође, придевски завршеци у тохарским језицима су идентични као они у словенским језицима. Примећене су и везе са хетитским језиком, који се говорио у Малој Азији, и који такође има неке чудне везе са балто-словенским језицима. Опет, тохарски језици имају медиопасивни наставак –r, који постоји у латинском и многим келтским језицима. Пронађене су чак и неке речи које паралелу имају само у грчком језику. Ове тохарско-грчке паралеле би најлакше објаснили додирима Тохараца са Јаванима, потомцима војника Александра Македонског који су све до почетка нове ере управљали Бактријском краљевином, најисточнијом хеленистичком државом.

Из временске и просторне перспективе данашњих Европљана, тохарски А и В изгледају као вештачки створени језици, са карактеристикама балтијских, словенских, германских, келтских језика, као и грчким и латинским. Први истраживачи тохарских језика крајем ХIХ и почетком ХХ века су имали утисак да су се сусрели са неким древним покушајима стварања есперанта, универзалног језика састављеног од разних словенских, германских и новолатинских језика. Чак и да су тохарски језици доиста древни покушаји стварања есперанта на Путу свиле, од куд европски језици на граници Кине у VI, VII и VIII веку? Свакако, тохарски језици нису вештачки, али нама Европљанима тако изгледају, што потврђује само једно, а то је да у ствари ништа не знамо о исходишту Индоевропљана, а можда и целе беле расе. Поред тога, никада нећемо сазнати како је звучао језик белих Ву-Суна, који је вероватно био део индоевропске породице.

Неки археолози присуство предака Тохараца на просторима Монголије и Кине протежу чак до III миленијума пре Христа. Да ли су Тохарци досељени са Балтика, или су од давнина живели у некој хипотетичкој азијској прадомовини свих Аријеваца, односно Индоевропљана, никада нећемо сазнати. Тохарски језици, иако забележени знатно касније од индијског санкскрита, показују неке много архаичније индоевропске форме. Изгледа да је Азија у неком давном времену била препуна припадника беле европеидне расе, која је доживела геноцид од стране других раса (подсетимо се само терора Хуна над Ву-Сунима и расистичких ставова Кинеза).

Оно што знамо о Тохарцима јесте да су периоду од II века пре Христа до VIII века после Христа играли значајну улогу у Средњој Азији. Иако су их охоли Кинези гледали са висине, Тохарци ће у ствари бити посредници у њиховој трговини са народима на Западу, али посредници у ширењу будизма из правца Индије. Таримска котлина је била препуна будистичких манастира. Иначе сами Тохарци су били верски толерантни и отворени за разне религијске утицаје. Дозволили су ширење будизма и својој средини и пренели га у Кину, али су имали и своју народну религију која, изненађујуће није била многобожачка, већ је показвала јаке монотеистичке црте. У кучанским песмама се спомиње свезнајући бог Јаморникте коме је у сваком тренутку познато шта сваки становник Земље мисли. Овај бог је усадио човеку савест, а често га и кажњавао за грехе, што невероватно подсећа на библијског Јахвеа. Можда се зато међу Тохарцима поред будизма, ширило и хришћанство у облику несторијанства (јереси из V века). Био је присутан и манихејизам, који је настао у Персији у III веку мешањем учења дуалистичког зороастризма и хришћанства.

Тохарци су, како се чини, били велики мистици, али и прагматични трговци. Такође били су и ратници, што је посебно обележје Кучанске државе. Ове карактеристике су свакако у вези са троделном поделом индоевропског друштва која се код Кучана савршено оцртавала, готово исто као и у средњовековној Европи. Први сталеж су чинили свештеници, други ратници, а трећи сви остали, међу којима су се по богатству истицали трговци. Верски и ратнички сталеж Кучанске државе који нам је оставио највише писаних извора од VI до VIII века су вероватно били и последњи Тохарци, односно говорници овог језика, пошто је маса потчињеног становништва већ говорила туркијским (ујгурским језиком). Према кинеским изворима, процењује се да је било укупно 100.000 Кучана, од којих је 20.000 припадало владајућим сталежима.

Своје покојнике Тохарци су мумифицирали, слично древним Египћанима. У Кучанској држави у раном Средњем веку пак преовлађује кремација, односно спаљивање покојника (VI –VIII век). Интересантна је паралела са њима савременом културом Праг-Корчак из средње и источне Европе, у којој се покојници такође кремирају. Ова култура се везује за Словене, чија је религија такође била са јаким монотеистичким утицајима хришћанства. Да ли су то време постојале неке везе између Таримске котлине и Европе? Вероватно јесу, посредством Пута свиле, на коме су последњи Тохарци имали значајну улогу.

Извор: Ј. Р. Маllory, Indoeuropljani. Zagonetka njihova podrijetla (jezik, arheologija, mit), Školska knjiga Zagreb, 2006.

Аутор: Душан Јевтић, проф. историје

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.