Њихова деца никад не бесне: Златно правило инуитских родитеља – Никада не вичи на малу децу!

(Фото: Profimedia)

Није никакво изненађење да се ми, као друштво, често фокусирамо на решавање проблема са бесом. Знамо да је то лоше по нас и по наше здравље. Такође знамо да је то лоше по људе који морају да се суочавају са таквим бесом. Стога се трудимо да угасимо тај наизглед негасиви пламен у нама који прети да спали цео свет.

Дубоко удахни. Покушај са мало хумора. Можда шетња у шуми?

Kада се ради о решавању проблема са бесом сви знамо шта би требало да урадимо. Па опет, свака сфера модерног друштва – од политичких говора до негативних коментара на дну неког текста – испуњена је бесом.

Дошли смо до те тачке да неки ово називају добом беса.

Враћање почецима

Шта би се десило када бисмо, уместо да га сузбијамо, потпуно искоренили бес? Можемо ли научити своју децу да уопште не спознају бес?

То је једно од питања на која је познати антрополог Џин Бригз покушала да одговори када се запутила на далеки север хиљаду деветсто шездесетих година. Она је провела 17 година живећи у инуитској заједници.

Очигледно се издвајала од осталих. У поређењу са равнодушним Инуитима, била је веома нервозна и љута.

„Моје понашање је било много грубље, импулсивније и мање обазриво.“, изјавила је у једном радио интервјуу. „Имала сам бесне испаде и понашала сам се потпуно другачије од њих.“

Бригз је била запањена чињеницом да су сви били веома мирни и контролисани. Чак и када би се десиле ствари које би обично разљутиле човека – као што је разбијање чајника – Инуит не би показао ни трунку беса.

„Kонтрола емоција је високо вреднована у ескимском друштву“, написала је. „Заиста, одржавање равнодушности под искушавајућим околностима је основни знак зрелости.“

Зашто су тако мирни? И, што је још битније, како и ми можемо постати такви?

Бригз је потражила одговор у деци. Чинило се да је начин на који реагују на различите ситуације нешто што су научили од својих родитеља. А та једноставна техника родитеља?

Никада не грдите децу.




Бригз је то запазила када је наишла на жену која је рекла свом сину да баци камен на њу. Kада је он то урадио, она није викала на њега, већ му је мирно рекла да је то боли. Уместо да буде бесна, она му је само указала на последицу његовог дела: бол.

Дуклеф је открио да све мајке имају једно златно правило: „Никада не вичи на малу децу“.

И заиста, међу Инуитима ове арктичке заједнице, Дуклеф је схватио да људи верују у теорију да викање на децу једино учи децу како да вичу.

„То је зачарани круг“, рекао је истраживач универзитета из Питсбурга Минг Те Вонг у једној студији из 2013. године. „Ово је тешко за родитеље, јер са једне стране проблематично понашање деце изазива потребу за грдњом, а грдња може погурати адолесценте ка даљем проблематичном понашању.“

Инуитско друштво је изгледа научило ту лекцију пре много времена, и успело да разбије тај зачарани круг.

„Традиционално инуитско родитељство је невероватно пажљиво и нежно“, пише Дуклеф. „Kада бисте поређали све стилове родитељства широм света по нежности, инуитско родитељство би вероватно било при врху листе.“




А какву децу ствара тако нежно друштво?

Такву, чини се, која могу да живе у хармонији при најоштријим климатским условима, често са ограниченим ресурсима, где опстанак зависи од мајке природе.

А ипак, ова група успева да одржи унутрашњи мир, као и мир са другима.

Можда је то тако јер је у питању друштво које се учи доброти пре свега.




Detinjarije.com

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.