Црна миса афронацизма

Све што се данас догађа у САД, Европа је, пре свега Француска, доживела још пре деценију и по. Такође, понављање свега овога може се догодити.

Као што данас Сједињене Државе, а раније Француска плаћају за своју безграничну толеранцију.

Тада је устанак афронациста срушио Саркози. Али француски социјалисти су у том тренутку – као америчке демократе данас – издали своју земљу и историју своје странке.

Отаџбина идеје о „људским правима“ пре две стотине година, прогласила је да свако ко закорачи на њену земљу постаје слободан грађанин, добила је као одговор животињски осмех бесних имиграната. Једна од главних критика Русије, због чега је осуђена, јесте „кршења људских права“ у борби за очување територијалног интегритета. Тада је добила прилику да изабере: да адекватно и одлучно одговори на злочине жестоких Афро-Арапа или да поднесе кршење права својих грађана од бесних политичких хулигана.

Наравно, ситуација није тако једноставна као што би могла изгледати са становишта обичног белог расизма. Наравно, иза нереда црнаца стоје озбиљни друштвено-економски разлози. Корени онога што се дешава налазе се у суштини модерног капиталистичког друштва, са свим његовим тренутним социјализмом, и особеностима тренутне фазе развоја западне економије и цивилизације. Али ако ово, наравно, није „буна црних нељуди“ против беле цивилизације, онда то није ни „побуна нових пролетара против труле буржоазије“.




Чини се да у основи актуелних догађаја има најмање три низа разлога.

Први. Цивилизацијски, модерно западно друштво је у фази транзиције из индустријског друштва у постиндустријско. Но, само транзиције. Бавимо се феноменом који се може назвати делимичном постиндустријализацијом. Суштина је, укратко, да ако пуна постиндустријализација подразумева „уклањање човека из директног процеса производње и постављање њега као организатора и контролора“, онда је то ситуација када ће, с једне стране, свака особа добити тежак посао, захтевајући независно одлучивање, а са друге стране, сав примитиван, мануелни рад, који ово не захтева, биће пренесен на технологију и електронику.

Деломична постиндустријализација спроведена у модерном свету приближила се прагу такве могућности, али још увек га није прешла. У стварности је из одређених разлога модерна светска производња дизајнирана тако да за грађане западних земаља већ постоји место да се баве сложеним активностима, али једноставне, неквалификоване врсте рада преносе се техници и становницима земаља Трећег света, а такође и досељеницима из њега. Смисао ове поделе је у томе што се врсте рада које оправдавају високе плате додељују само својима, а не дају „странцима“.

Стара подела на класе огледа се у географској и етно-расној форми. Наравно, ако је за одређену генерацију имиграната из заосталих земаља било места у развијеним земљама, а може се рећи да су економије ових других директно биле заинтересоване за њих, онда за њихову децу, имајући у виду наталитет у тим групама, више нема места. Масе обојених имиграната друге и треће генерацији лутају улицама Европе и немају класну, већ мржњу уљуђених варвара, коме је дата прилика да проба дражи римске топле купке, али више је не пуштају унутра.

Поента, дакле, није само у томе што они не проналазе посао, већ и у томе што посао због којег су њихови родитељи дошли у Европу њих саме не привлачи. Они желе посао и плату Европљана – а то је оно што сигурно не могу добити. То је друштвено-економски комплекс.




Други комплекс је социокултурни. Европа је свесно прихватила таласе миграција, с једне стране, заинтересована за јефтину радну снагу унутар свог друштва, а са друге, верујући да би имигранте могла културолошки «преварити» и асимиловати. Сама жеља представника заосталих друштава да се преселе у западне земље била је доказ лидерства и предности ових земаља.

Наравно, постојали су разлози да се верује да ће имигранти, пресељењем у развијени свет, почети нагло да се асимилирају, кушајући плодове и благодати европске културе.

То је био случај пре, барем неколико векова, када је контакт представника других народа са Европом довео до њихове европеизације – и самим тим су се и остале нације постепено европеизирале и довеле до њиховог културног напретка. Међутим, последњих деценија ситуација се променила. Промене су ишле у два правца.

Прво, број миграната је изузетно порастао. Неки аутори примећују да у Француској број Африканаца и Арапа достиже скоро једну трећину становништва. Овде нам још увек нису јасни одређени чисто нумерички закони социјалне хемије: условно речено, ако међу 100 представника високо развијене културе постоји један представник заосталог света, он се може асимиловати, то јест брзо и потпуно стећи особине других. Ако је однос 100 према 10, асимилација се успорава, истовремено ће се неке карактеристике асимилиране културе пренети на доминантну културу. Када однос достигне 100 према 20-30, асимилација престаје, представници друге културе се консолидују и супротстављају остатку већине. У исто време, они су активнији у заштити свог начина живота и зато што су у мањини, односно доживљавају неку врсту притиска, али недовољног за њихово растварање, али довољног да изазову одговор.

Друго, сама западна култура се променила. На место европске класике, са њеним стабилним вредностима и модерности, са култом рационалног, дошла је постмодерна као врста аксиолошког «млевеног меса», који нема сопствена значења, осим једног – идеје већине су истина. То јест, ако су ранији страни културолошки елементи, урањајући у европско окружење, заиста осећали интеракцију са јаким семантичким принципима, онда с појавом постмодерне Европа заправо није имала ништа шта би им културно и аксиолошки могла понудити.




Шта су «европске вредности данас»? У данашњем политичком смислу само «толеранција», то јест признавање права свакога да живи на свој начин, да има своје богове, да чува своје вредности.

Међутим, ако се призна право да свако живи и моли се на свој начин, тада се признаје и право стране културе да се не асимилује у главну културу. И не само да се признаје – већ се испоставило да нема шта ни да се асимилује.

Перцепција идеје о „отвореном друштву“ била је поуздано инструментална, док је било речи о томе да Европа има право да асимилује друге. Међутим, она је сада постала контрапродуктивна, јер се почео догађати обрнути процес: социокултурна експанзија савременог „варварског света“ у ослабљену западу културну средину.

Овде је као и у хемији: одређена количина раствора одређене концентрације може да апсорбује одређену количину неке супстанце. А са смањењем концентрације раствора и повећањем количине ове супстанце, не долази до растварања.

Трећи комплекс је већ идеолошки и политички. Принцип признавања свакаквих права свих мањина, уграђен је у либералну демократију, који је у почетку деловао као прилично хуман, али у свом неадекватном развоју показао је све своје слабости у поређењу са принципима колективистичке демократије, који је истицао поштовање права већине и подређености мањине већини.

Омогућавање признавања права мањина као приоритет значило је жртвовање интереса и права већине. Хуманост према криминалцима претвара се у нечовечност у односу на њихове жртве. Апологетика националних мањина претвара се у кршење права аутохтоног становништва и томе слично.

Из неког разлога се испоставило да је слоган „туците Јевреје и црнце!“ – нацизам, (што је, наравно, тачно), а поклич „Спалите белце! Смрт килавој Европи (Америци)!“ – безначајни трошкови борбе за национално ослобођење.

Неограничена толеранција и довођење до апсурда политичке коректности политичара, посебно левих, ствара табу који спречава да се осуди било какво варварство, довољно је само да су неке мањине постале њен извор.

Пре деценију и по, један од доказа ове деградације исте те левице био је срамотан, сасвим „минхенски“, позив француских социјалиста властима да повуку трупе и полицију из побуњених предграђа, „како би немири престали сами од себе“.

Уместо да се окрену нацији, као што су то радили њихови претходници, са позивом на окупљање у борби против агресије, која, успут, угрожава саму суштину француске социјалдемократије, они су срамотно позвали на предају, као што су то радили Петенови колаборационисти. Уместо да се сете позива „За оружје, грађани!“, који је, узгред речено, створио француску демократију, уместо да се сете речи своје химне: «За оружје, грађани! Равнајте се, батаљони! Марш, марш напред, како би крвљу наш траг био напијен!» и стану на чело националне борбе против варварских агресора, социјалисти су подарили себи почасно право да буду гласници националног отпора десничарима старог Ле Пена, који је, практично, био једини француски политичар који је адекватно реаговао на претњу и назвао ствари својим правим именом.




Ово такође значи и другу цивилизацијску претњу. У условима када се европска цивилизација заиста суочила с тим првим манифестацијама опасности које се надвијају над прогресивним вектором развоја друштва, напредњаци – и либерали и социјалисти – ментално нису у стању да се изборе са новим изазовима. Они не само да не могу да именују извор друштвено-економског порекла ове претње и предложе нови курс своје доктрине, нови пројекат, нову слику света која би решила противуречности делимичне постиндустријализације, већ једноставно нису у стању да одговоре чак ни ситуационо на агресију.

Као резултат тога, једини браниоци европске културе, а то је савремена ултрадесница, приказује се, ништа другачије од варварског света, као непријатељска.

Запад се, дакле, суочава са избором: да се подвргну свету нових варвара или се преда заштити фашизма, то јест да призове духове властитог варварства из прошлости.

То је, очито, манифестација системске кризе левог покрета, која је започела чињеницом да је левица Европе на крају из 80-их година прошлог века прогласила да једнаку одговорност за међународне тензије имају како САД, тако и Совјетски Савез. Они су створили антисовјетску хистерију као одговор на покушаје СССР-а да заустави ширење варварства у Авганистану, организованог од стране САД, арапског империјализма и иранског фундаментализма, а завршили су позивима на предају када је та експанзија стигла на периферију Париза.

У целини може се рећи да је афронацистичка побуна у Паризу, која се тада проширила готово на читаву Француску, већ у то време означила смртну претњу модерној цивилизацији и целокупном прогресивном вектору развоја човечанства.

И не треба због «руског патриотизма» ликовати поводом могуће смрти европске цивилизације, трљати руке и понављати: „Тако јој и треба!“ Треба видети и запамтити пороке данашње европске цивилизације, али треба видети и запамтити да је Русија њен део, чији је почетак не у Златној хорди, већ у древној Атини. Русија није „скитско царство“, већ атинска европска алтернатива, која је конкурент римскоевропској варијанти, али се такмичи у оквиру једне цивилизације која је настала из антике и коју је модернизовала ренесанса и просветитељство.

Пропаст европског пројекта такође ће значити коначни колапс Русије. Будући да ван њега она не треба том свету, а ни демографски ни политички не може издржати еру нове варваризације.

Ова претња је толико глобална да захтева глобални и свеобухватан одговор. У општим цртама он би требао би да садржи решење за три проблема:

Завршетак постиндустријализације света или, као прва фаза, дела који данас представља саму европску прогресивну цивилизацију, називајући је државама Европе, укључујући Русију, по могућности – повратком територијалног јединства, и Северне Америке, односно тих земаља која се технолошки, са свим прихватљивим нијансама, приближила том прагу. То значи стварање друштва у коме се „човек извлачи из директног процеса производње и ставља изнад њега као организатор и контролор, а наука се претвара у директну производну силу“.
Стварање контура новог европског пројекта, враћање свом некадашњем хуманистичком идентитету, прекаљеном смислу и вредностима, способним да дају Европљанима нешто у име чега могу да одбране своју цивилизацију, и оно што ће имати стварну супериорност над надолазећим варварским светом. Односно, стварање такве визије будућности која данас и сутра може оправдати постојање хуманистичке европске цивилизације.
У овом случају, наравно, неопходно је проценити глупост идеје „отвореног друштва“ и пронаћи начин да се ограничи варварска миграција у Европу, јер последња данас није у стању да асимилује имигранте у њиховом садашњем броју. Можете бити прилично пријатељски расположени према гостима из других земаља, али то не значи да треба да попуне собом центре европске цивилизације. Најискреније гостопримство уопште не значи дужност власника да гостима поклони свој стан за стално пребивалиште.




Интернационализам значи признавање једнаког права различитих нација на њихов развој, али не значи и обавезу интернационалистичког народа да жртвује свој развој ради интереса других.

Интернационализам значи спремност да се помогне другим народима у њиховом развоју, спремност да са њима поделе своја културна достигнућа, али не и обавезу да се призна њихово право на варварство, односно не значи да постоји обавеза покорити се том варварству.

Интернационализам значи убеђеност у превазилажење националних разлика и веру у неизбежност спајања нација, али на основу напредних достигнућа цивилизације, а не на основу континуираног варварства.

Потреба за формирањем и обновом левог покрета, способног да избегне апсолутизацију „права свакога да живи онако како жели“ у пројектним формама бивствовања, способног да понуди свету не само нову утопију, већ и способност да се бори за догме ове утопије. Јер утопија није нешто што не постоји и не може постојати, већ оно што још не постоји, али ју је могуће остварити.
Створити утопију не значи „саставити бајку“. То значи, прво, не признавати постојећи свет као најбољи могући, и, друго, „прихватити изазов пристајући на изградњу новог света“.

Да, наравно, варварство које данас прети Европи има своје корене у пороцима и противуречјима саме европске цивилизације. Међутим, то уопште не значи да би се због спасавања од тих порока требало дозволити да се уништи ова цивилизација. Јер, оно што ће је замнити, испоставља се сто пута горе и одвратније. То значи да морамо организирати ову цивилизацију на нови начин, елиминисати њене противуречности и дајући остатку света шансу да се спаси од варварства.

А тај напад варварства, пред којим се већ сада пада на колена, деценију и по после нереда у Француској, савремена америчка држава у лику њене полиције, градоначелника и конгресмена, тај талас варварства одмах после Америке прати и Старом свету, само потврђује: не ради се о засебној кризи или кризама и није класни рат пролетара са капиталистима, већ нови стадиј кризе цивилизације. Не у смислу појмова мноштва цивилизација које истовремено постоје на Земљи, већ кризе јединствене целокупне земаљске цивилизације која се једноставно може вратити у сопствену прошлост – варварству као општем предцивилизацијском стању или ће и поред савременог војно-техничког и једноставно технолошког нивоа развоја – потпуно нестати из историје.

С руског превео Зоран Милошевић / Балканска геополитика

ИЗВОР: https://www.km.ru



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.