ОБНОВА ОСМАНСКЕ ИМПЕРИЈЕ: зашто Турској требају војне јединице у различитим земљама света?

Према извјештају „Глобалне одбрамбене перспективе 2017“ који је објавио британски Pricewaterhouse Coopers (PwC), Турска армија је друга најактивнија армија у иностранству, после САД. Исти извештај каже да је у 2014. години 8,6% припадника турских оружаних снага служило у иностранству, док је у 2016. та цифра била 13,2%. Осим у мисијама Уједињених нација (УН), Турска је самостално присутна у пет земаља.

Либија: према званичним подацима, у овој републици нема више од 100 турских војника, али други извори кажу да у овој земљи Турска има до 2.000 припадника своје армије, укључујући извиђачке јединице и инструкторе, а под њеном контролом се налазе око 20.000 протурских војника, пребачених из Сирије. Турско издање «Yeni Safak» недавно је објавило чланак у којем се наводи да ће у Либији бити отворене две турске војне базе. Морнаричка база у Мисурати, где ће бити базиране борбене беспилотне летелице и системи противваздушне одбране.

Ирак: Турска има неколико војних база у разним градовима ове земље у циљу борбе против курдске Радничке партије Курдистана (РПК). Међу њима се истиче база Башик, због које, с времена на време, избију спорови између руководства Турске и Ирака. Локација и величина других база у Ираку нису познате из безбедносних разлога. Број војника је 2.500. Почетком јануара 2020. ирачка влада затражила је повлачење свих трупа страних држава из те земље. Још 2017. године Багдад је рекао да ће Турска повући своје трупе из Башика након операције у Мосулу. Али судећи по ситуацији, Турска не планира да званично прекине своје присуство у овој земљи.

Сирија: Турска је после 2016. извела неколико великих војних операција у Сирији: «Штит Еуфрата»,» Маслинова грана», «Извор мира» и «Пролећни штит». Сваки пут, Турска је повећавала број војника, задржавајући под својом контролом огромну територију на северу Сирије, дуж јужних граница. Процењује се да у Сирији има више од 30.000 турских војника.

„Предузети све потребне мере у складу са међународним правом против терористичке претње и свих ризика по националну безбедност Турске, елиминисати нападе свих терористичких организација у Ираку и Сирији који могу наштетити нашој земљи и обезбедити подршку нашој националној безбедности против других могућих ризика попут масовне имиграције“, овако, сагласно документима турског парламента, власти земље оправдавају присуство трупа у Ираку и Сирији.

Сомалија: Турске оружане снаге обављају две мисије у Сомалији. Прва је командовање сомалијском турском групом у главном граду Могадишу. У бази коју је у септембру 2017. отворио начелник Генералштаба Хулуси Акар (тренутно министар одбране), обучавају се официри сомалијске војске, а такође служи као центар за војну обуку. До данас, на десетине официра су дипломирале у овој бази.
Други задатак: зона одговорности турских јединица су Аденски залив, реке на копну и пространство Сомалије, Арапско море и околно подручје. Турска војска овде служи „да ефикасно одржава безбедност за пловидбу трговачких бродова који плове под турском заставом и који су повезани са Турском, као и да подржава међународне напоре за заједничку борбу против гусара/поморског разбојништва и оружаних пљачки, што је мисија међународне заједнице“.

Либан: Турски војници у Либану служе у оквиру Привремене војне групације Уједињених нација (UNIFIL). Турска подржава UNIFIL више од 10 година. Број турских војника овде је око 100.

Авганистан: Турске оружане снаге делују у овој земљи као део мисије НАТО-а на основу Резолуције Уједињених нација, а после операције коју су Американци покренули због напада 11. септембра 2001. године. Турске трупе не извршавају борбене мисије. Помажу у обуци авганистанске војске и обезбеђењу реда. Број војника у Авганистану је око 2.000.

Катар: Војска је у ову земљу доведена 2017. године, после санкција које су заливске земље предвођене Саудијском Арабијом увеле против Катара. Турска је основала војну базу у Катару. Укупно, у Катару има до 300 турских војника.

Мали: Турске војне снаге служе у Малију у оквиру Мултидисциплинарне интегрисане мисије Уједињених нација у Малију (МИНУСМА).

Централноафричка република: Турске трупе у овој земљи су такође део контингента Уједињених нација. Турска војска подржава мултидисциплинарну мисију УН за стабилизацију стања у овој земљи. Нема података о броју војника у ове две афричке земље, али, према неким проценама, тврди се да их нема много.

Босна и Херцеговина: Турску војску у Босну и Херцеговину послале су међународне мировне снаге с циљем осигурања „мира и стабилности“ у овој земљи. Обавезе турских војника, којом руководи делегација турске мисије у Босни и Херцеговини, изражена је као „одржавање атмосфере мира и поверења, развијање сарадње са локалним и међународним организацијама, подршка међународном цивилном присуству и пружање образовне подршке Оружаним снагама Босне и Херцеговине“. Бројност око 250 војника.

Тзв. Косово: Међународне мировне снаге на тзв. Косову присуствују у складу са резолуцијом Савета безбедности УН од 1999. Главни задатак турских снага на тзв. Косову је да успоставе „безбедну средину“, побољшају сарадњу са локалним и међународним организацијама и подрже развој косовских снага безбедности. Бројност око 450 војника.

Северни Кипар (турски Кипар): Турска војно присуствује на северу острва од његовог заузимања 1974. године. Број турских војника на Кипру процењује се на 40.000, они имају статус сталног војног контингента, директно подређену начелнику Турског генералштаба.

Азербејџан: Турски војници обучавају азербејџанске војнике, а између две земље постоје блиске везе, међутим турска војна база у Азербејџану је спорна. Према протоколу потписаном 2016. године, неке зграде смештене у гарнизону «Гизил Шјарг (Црвени исток) у Бакуу и терминал који се налази на војном аеродрому у селу Зејналабдин Тагиев (ранији називе Насосниј) у Сумгаиту су уведени у експлоатацију. Међутим, пошто су се у медијима појавиле вести да је Турској дата војна база, власти Азербејџана су демантовале ове наводе. Бројност је око 100 војника. Поред тога, преговара се и о присуству турске војске у Нахичевани.

Албанија: Турска војна база у овој земљи основана је 1997. године у оквиру сарадње по питањима одбране. База заузима 80.000 квадратних метара и налази се на територији луке Паша, која се налази у граду Авалон (Влера) на јадранској обали, а која такође служи и албанској флоти. База делује под називом „Команда турске морнарице, председништво Албаније.“ Према неким проценама, у бази се налази око 20 војника, а број општег особља понекад достиже и 250 људи.

Судан: Статус острва Суакин у Судану такође је прилично контроверзан. Турско-судански односи постали су бољи од када је председник Реџеп Тајип Ердоган затражио острво Суакин на северу земље током посете Судану у децембру 2017, а сада већ свргнути диктатор Омар ал Башир предлог одобрио. Острво је Турској дато на 99 година.
Вест да ће Турска овде изградити војну базу изазвала је реакцију у арапском свету. Иако је сам ал Башир негирао информације о острвској бази, извештај Стокхолмског института за мир и истраживања (SIPRI) каже да се војна база Турске још увек налази у Суакину.

Зашто Турској требају војне базе у иностранству?
Према грубим проценама Турска у иностранству има око 90.000 војника. Ако говоримо о пуним војним базама, а не о међународним мировним мисијама, онда је Анкара присутна на Кипру, Сирији, Ираку, Азербејџану, Сомалији и Катару.
Када су у питању Кипар, Сирија и Ирак, разлози су мање или више јасни. Турска објашњава своје присуство у тим земљама интересима националне безбедности, а разумљиво је и присуство у Азербејџану. Међутим, постављају се питања у вези са Катаром, Либијом и Сомалијом.

Покушавајући да објасне јавном мњењу присуство у Катару, власти су путем турских експерата објавиле следећи став:
„С обзиром на јавне и тајне операције неких земаља Персијског залива, посебно Саудијске Арабије, против Турске, енергетских ратова у региону, америчке агенде у вези са Ираном, могућих корака Ирана у коришћењу шиитског становништва у региону, важност сталне базе Турске у Катару постаје очигледна“ – каже један од најпопуларнијих експерата у Турској, Ханде Фират.

Следеће питање се поставља у вези са планираним базама у Либији, ова земља је далеко од Турске и није земља у којој догађаји угрожавају њене националне интересе.
Експерт из Института стратешке мисли (SDE) одговара на ово питање. Према његовим речима, Либија је за Турску важнија од гаса.

„Пут свиле XXI века пролази Црвеним морем и источним Средоземљем и стиже до европских тржишта. Сједињене Државе и њихови савезници повећавају своје војно присуство на источном Медитерану под изговором обезбеђења експлоатације источно-средоземног морског гаса. Паметни кораци председника Ердогана предузимају се у складу са стратегијом која ће пружити важан и стратешки комфор у погледу будућности и геополитике Турске „, пише он.

Врхунац се налази у речима турског политиколога, који открива мапе амбиција Анкаре: „Још једном подсећамо империјалистички Запад да смо потомци империје која је учинила Средоземно море турским језером.“

С руског превео Зоран Милошевић / Балканска геополитика

ИЗВОР: http://www.grso.ru/articles/vozrozhdenie-imperii-zachem.html